Бојанић: Масакр српских питомaца (деце) код села Рамне код Охрида, убијани и вилама
После војно и одбрамбено успешне 1914 године и победа на Церу и Колубари над Аустроугарским окупатором, уследило је повлачење српске војске током јесени 1915. године, под ударима и налету Аустроугарске, Немачке и Бугарске, та година и наредне представља један од најтежих и најдраматичнијих тренутака српске историје, која је 1918. однела победу над окупаторима.
Јесен 1915 године донела је српском народу најтежи тренутакприликом повлачења српске војске кроз алнбанске гудуре, на албанској голготи страдали су десетине хиљада војника и цивила, а трагичне судбине забележене су и у областима које данас припадају Северној Македонији. Једна од таквих трагедија везује се за село Рамне, у близини Охрида.
Према усменом предању и локалним записима, у близини овог села страдало је више од четири стотине српских питомaца, младих регрута и ђака који су били у повлачењу са српском војском. Исцрпљени, гладни, болесни и без снаге, нашли су се у рукама бугарских одреда после дугог и исцрпљујућег марша. Уместо милости, били су свирепо погубљени, поклани и убијани и пробадани вилама у винограду испод цркве Светог Атанасија. Овај масакр над децом узраста до 15 година остао је дубоко урезан у сећање становништва око Охрида, а деценијама касније обележен је и спомеником.
Иако је бројка од око 400 жртава често понављана у различитим изворима, важно је нагласити да се она заснива углавном на предању и каснијим белешкама, а не на сачуваним званичним документима, а није ни чудно, због сулудог братства и јединства са сопственим џелатима. У научној историографији и архивској грађи још увек није пронађен потпун списак имена страдалих, нити прецизан војни или дипломатски извештај који би потврдио све појединости овог злочина.
Као да ни данас нашу историјографију не занимају те чињенице и даље темељно истраживање кроз архивску грађу.
Оно што је, међутим, несумњиво јесте да је током бугарске окупације 1915–1916. на ширем простору Србије и Македоније почињен низ масакра и стрељања, о чему сведоче добро документовани примери попут Сурдулице.
То нису били искусни војници, већ питомци и ђаци, који су тек требали да закораче у живот. Њихова трагедија постала је симбол суровости рата и подсетник на цену слободе коју је српски народ платио.
Данас је сећање на овај догађај у сенци већих и познатијих стратишта. Ипак, потребно је да се он поново истражи у архивама Србије и Северне Македоније а и Бугарске, да би потомци добили јаснију слику тог страшног страдалаштва.
Оригинални споменик четвороугаони обелиск (11 метара висок), подигнут недалеко од Биљаниних извора (у близини Охрида), од белог мермера подигнут 1925. године, срушен је, тачније миниран 1941. од стране бугарских окупатора… да би прикрили злочин својих предака.
Има записа да је охридски архиепископ Николај Велимировић, наручио тај споменик у знак сећања на мученичку смрт српске измучене деце. Срећом тај покољ је преживео само један дечак (Ристић), кога је спасао мештанин и одвео га кући, био је лечен у селу Вишњи, касније је пребачен у Грчку и тако стигао у Солун.
Пре две године (2023) на местима остатака споменика , који је и костурница, постављен је бели крст, и спомен плоча, а била је и она префарбана… у каквој је данас ситуацији споменик, то не знам.
Срећом и заслугом Војног синдиката Србије и Удружења за очување и заштиту српских споменика у Македонији, на основу оригиналног нацрта споменика добијеног од унука Момира Коруновића (познати српски архитекта по чијем је нацрту 1925. подигнут четвороугаони обелиск) израдили су нов пројекат и покренули иницијативу за његову обнову. Даће Бог да се то реализује.
Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја
