Бојанић: Лобоград и Тења нису заборављени случајно… заборав је обично последња фаза злочина
Постоје места о којима се мало говори, не зато што су мање страдала, већ зато што је бол који носе сувише тежак за површно сећање.

Лобоград и Тења су управо таква места. Без великих споменика, без школских лекција које им посвећују дужну пажњу, али са хиљадама недужних живота уграђених у земљу и тишину.
Логор Лобоград, основан 1941. године у Независној Држави Хрватској, био је логор за жене и децу, углавном Српкиње и Јеврејке.
Та чињеница сама по себи руши сваки покушај релативизације усташких злочина. Лобоград није био „радни логор“, нити „привремено сабирно место“, већ простор систематског уништавања кроз глад, болести, понижење и намерно запостављање.
Историјски извори, укључујући сведочења преживелих, документацију Комисије за утврђивање злочина окупатора, као и радове историчара попут Ђуре Затезала и Владимира Дедијера, недвосмислено потврђују да су деца у Лобограду умирала без имена, без гробова и без опела.
Многа су насилно одвајана од мајки и транспортована у Јасеновац… у смрт.
А Тења? Тења није логор. Тења је пример како је злочин у Независној Држави Хрватској био присутан у свакодневици.
У том српском селу крај Осијека, људи су одвођени из својих кућа, хапшени, убијани или депортовани. Не као војници, не као побуњеници, већ као Срби.
Породице су нестајале преко ноћи. Имовина је пљачкана, куће су мењале власнике, а траг српског постојања брисан је систематски и хладно.
О томе сведоче архивска грађа, пописи жртава, али и каснији демографски подаци који показују драстично смањење српског становништва у том крају.
Тења је пример да геноцид није увек логор… понекад је то село у којем више нема коме да се запали свећа.
У Независној Држави Хрватској постојала је јасна, државно организована политика истребљења Срба, Јевреја и Рома.
Лобоград и Тења нису изузетак, већ правило те политике.
Заборав ових места није случајан.
Заборав је наставак злочина другим средствима. Јер народ који престане да именује своја стратишта почиње да губи право на истину.
Зато је наша дужност да о Лобограду и Тењи пишемо. Не ради мржње. Не ради освете. Већ ради памћења. Ради оних мајки које нису дочекале да загрле своју децу. Ради деце која никада нису научила да изговоре реч „отаџбина“, али су у њу уграђена.
И док год будемо имали снаге да изговоримо њихова имена, Лобоград и Тења неће бити само географске тачке. Биће опомена. И завет.
Ова места не траже мржњу, нити освету, већ истину и памћење. Јер оног тренутка када престанемо да говоримо о Лобограду и Тењи, пристајемо да је злочин био дозвољен. А то је пораз који ниједан народ не сме да прихвати.
Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја