Бојанић: Љубав која није престала… Крф и Срби, заједничка судбина у времену страдања и наде
Кад је српска војска у јесен 1915. године, исцрпљена и изгладнела, кренула преко албанских гудура ка мору, нико није знао хоће ли икад више видети домовину. Пут страдања, који је водио преко снежних врлети и гробова сабораца, завршио се на једном острву окруженом плавим морем, Крфу.
А тамо, уместо непријатеља, Срби су нашли братски народ. Крфљани су им отворили врата својих домова и своје добре душе… подигли болнице, делили хлеб, воду, постељину.
Уместо страха и одбојности, дочекао их је осмех, реч утехе, и тиха молитва за све оне који нису стигли преко Албаније. Од тада до данас, српски народ и Крф везује невидљива нит захвалности, пријатељства и вечне љубави.
Љубав која је прешла границе
Мало ко зна да је из тог братства настала и љубав, она људска, искрена, животна. Многе Крфљанке удале су се за Србе, који су, након опоравка на острву, наставили да живе или да се враћају у Грчку.
То нису биле случајне приче, већ бракови засновани на дубоком поштовању, на захвалности и на спознаји да су се срца спојила у најтежим данима.
Једна од најлепших прича коју Крф и данас памти јесте она о власнику чувеног хотела „Бела Венеција“ у центру Крфа. Тај човек, познат по свом гостопримству и доброти, удао је све три своје ћерке за Србе. Тако су у једној грчкој кући заувек остала српска имена, обичаји и дух нашег народа. Њихови потомци и данас живе у Грчкој, са поносом говорећи о српским коренима који су се укоренили.
Крф… острво суза, али и наде
На Крфу се данас налазе споменици, болнице и школе које чувају сећање на те дане. Српска кућа (коју обилазе масовно српски туристи) на Корфу и острво Видо сведоче о томе како су из страдања и смрти никле пријатељске везе.
У дубинама Јонског мора, где су сахрањени српски војници, и данас се чује тишина која говори више од речи.
Кад Србин дође на Крф и застане пред „Плавом гробницом“, он не види само место страдања, он види место где је један народ оживео захваљујући доброти другог. Видо и Крф нису само географија, то су свети симболи доказ да је људскост јача од рата, а љубав трајнија од смрти.
Песма као споменик љубави
У народној свести, ове везе су сачуване и кроз песме. „Тамо далеко“, настала управо на Крфу, није само тужна мелодија изгнанства, то је химна једног народа који се подигао и Васкрсао из пепела.
Али на Крфу су касније настале и љубавне песме, инспирисане браковима Срба и Крфљанки, мелодије које су спајале два народа у једно срце.
Веза која траје
Данас, више од једног века касније, Крф и Србију и даље повезује невидљива духовна нит. Сваке године Срби долазе да се поклоне својим прецима, а Крфљани их и данас дочекују као своје. Љубав, која је никла из страдања, постала је мост између народа који деле исту веру, исти бол и исту част.
Кад говоримо о пријатељству, често заборављамо да су најискренија пријатељства рођена у тешким временима. А оно између Срба и Крфљана није обично пријатељство, то је завет. Завет да се не заборави доброта. Завет да се сачува сећање.
И завет да љубав, једном посејана, може да траје вековима.
Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја
