Бојанић: Коначно, време је за ,,ФАКУЛТЕТ СРПСКИХ СТУДИЈА“

Научно-образовна институција од националног значаја, на ово се чекало деценијама…не видим ништа лоше да и Србија као и друге државе у окружењу има овакве студије од националног значаја… који систематски развија, унапређује и промовише области идентитетских наука: историје, српског језика и књижевности, славистике, националне безбедности, националне археологије, културологије и етнологије.

Мислим да по овом питању политика и лични политички интереси и амбиције не смеју да играју кључну улогу и да ово требало да опстане било ко да буде на власти. Ево и зашто.

Питам се коме и зашто сметају ове стидије од националног значаја, које до сада нисмо имали?

Да би неко био  „свој“, мора да има академску тврђаву као што је имају и друге државе у окружењу… факултет српског језика, националне историје, културне баштине…

Тако  Хрвати имају Факултет хрватских студија још пре него што смо ми помислили на српске студије.

Бугари имају своје „бугарске студије“, Албанци такође – своје националне програме.

У тим земљама институција која изучава националну баштину није луксуз, већ део академског језгра, а тако и треба да буде.

За њих, национални идентитет није „идентификациони додатак“, већ основа и темељ који се проучава, чува и слави кроз универзитетске читаонице.

И сада, коначно, и ми Срби имамо Факултет српских студија. Коначно нам је држава признала да није довољно само чувати наше наслеђе… да га морамо и институционализовати.

Али, зашто је то дошло тек сада?

Зашто нам је требало толико година да схватимо да је истраживање српског језика, наше књижевности, наше прошлости и историје… акутна потреба, а не привилегија?

Јер, док комшије већ годинама имају своје факултете националних студија, ми смо чекали и као да нас је срамота било да то створимо: да ли ће држава да има храбрости, да ли ће академија да пружи руку, да ли ће јавност да подржи… и дали нам неко неће рећи да је то превише националистички и да брат ,,џелат“ може да се увреди… данас је све могуће у овом јавашлуку.

И сад кад смо, коначно, када је Факултет српских студија основан… ми имамо и за то критику и протесте.

Изгледа да нам је ,,битнија“ општа историја… па за њим патимо да је случајно не запиставимо.

А то је корак којим се наш језик, наша историја и наша култура враћају на своје место, у српско образовање, у српску науку, у српско памћење и српску историју.

И да раскрстимо са бечко-берлинском школом… ако је то могуће, или бар тај присутни утицај ублажимо.

Али, морамо да останемо будни. Морамо да тежимо да тај факултет буде жив, да буде више од амблема и зграде. Да буде матица истраживачких пројеката, академске публике, дијалога са нашом дијаспором… али и са целим светом.

Да не буде само предавачка платформа, већ платформа идеја, заједница студената и стваралаца културе кроз истраживања и да слободно могу да се искажу ставови, мишљења и истеаживања.

Када други имају такве институције, то их оснажује у националном бићу. Када и ми имамо… ми се не оснажујемо само за себе, већ за будуће генерације. За оне који ће питати: „Ко смо ми?“ и добити одговор у академским књигама, у докторским дисертацијама, у часописима српске науке и порталима који се баве Српском историјом, биће много лакше да очувамо Српску нит и аутохтоност. Не као нешто што „постоји“, већ као нешто што живи, дише и ствара.

Ако не искористимо ову шансу… ако тај факултет остане само симбол, онда смо пропустили праву шансу.

Пропустили смо да постанемо део оног великог архива националне свести, у коме се наше име не појављује само као легенда, него као актуелна, жива ствар.

Сада је на нама да студенти српских студија не буду „само студенти“, већ носиоци мисли;

да професори не буду само предавачи, већ стражари и бранитељи културног наслеђа;

да новинарство и политика не посматрају овај факултет као објекат, већ као темељ националне стратегије идентитета.

И да, коначно, када нас Европа и свет погледа… не само као народ који јесте, већ као народ који зна да је аутохтон, и који гаји своје темеље у знању, у учењу и у институцијама.

Други су давно схватили: да национални идентитет није буђење, већ пројекат. Сада је ред на нама… да свој пројекат остваримо.

Српски студији нису само факултет… они су наша мисија. И наша велика шанса.

Ко ћути, тај пристаје на отимање и лажирање.

Понекад се чини да Срби све мање личе на народ који је бранио своје светиње и памтио своје претке. Данас, уместо да се чује глас достојан оних који су на Космету бранили име и крст, као да је много лакше да заћутимо. И то ћутање постаје највећа болест нашег времена.

Зато нам је и потребан факултет Српских студија… да све те грешке исправимо, ако је то могуће.

Док ми ћутимо, други говоре у наше име. Док ми заборављамо, други преузимају и отимају наше. Док ми сматрамо да је све „мање важно“…неко други у тај простор уписује сопствени идентитет и уџбенике.

Нема ништа случајно у томе што Бугарска ставља Пајсија Хиландарског на евро… вероватно да оживи своју националну причу.

Нема ништа случајно у томе што Хрватска монету са Теслом представља као тријумф свог народа… да учврсти свој мит.

Нема ништа случајно у томе што Бошњаци Твртка I виде као темељ своје државности, или што се у Црној Гори данас покушава Његош отргнути из српске душе, иако му је свако слово на папиру сведочило Српство.

Ништа од тога није случајност. Све је то план и стратегија.

Јер они добро знају… ко контролише прошлост контролише и будућност.

А шта знамо ми?

Ми знамо да волимо да се љутимо по кафанама и Фејсбук групама.

И да кажемо: „Ма сви знају ко је Његош.“ „Сви знају чији је Тесла.“ „Ма то се не може променити.“

Али може. И већ се мења.

Историја није споменик… историја је борба. Ниједан симбол није толико јак да га заблуда и политички интерес не могу преобликовати ако га власник остави без одбране.

Свака генерација има избор… или ћемо бранити своје, или ће то престати бити наше.

И то нас доводи до најболније истине коју избегавамо:

Наш највећи непријатељ нису они који нам узимају… већ ми који им дајемо и ћутимо на отимање.

Колико вреди народ који престане да памти? Колико вреди историја заборављена? Колико вредимо ми, ако допустимо да нас препишу у фусноту туђих уџбеника?

Зато је потребно да се пробудимо, не да бисмо се свађали са светом, него да бисмо се сетили ко смо.

Да престанемо да чекамо да други присвајају оно што смо ми заборавили да афирмишемо.

Да извучемо своје великане из туђих књига, уџбеника, календара и кованица… и да их вратимо тамо где им је место: у наш свакодневни живот, у образовање, у културу, у понос у уџбенике и наставне програме.

Јер ако Србија не говори о својима… други хоће, они који немају своју историју у тој мери као што имамо ми Срби. А онда ће једнога дана неко наше унуке питати:

„А ко сте ви заправо? Где су ваши хероји? Где су ваши писци, ваши светитељи, ваши научници?“

А ми, ако овако наставимо… нећемо имати шта да кажемо.

Ово није позив на мржњу. Ово је позив на памћење. Није позив на свађу. Ово је позив на правду. Није позив да узимамо туђе… већ да престанемо да поклањамо и заборављамо своје.

Понекад није потребно победити у великој бици да бисте изгубили рат. Довољно је да ћутите и да будете незаинтересовани… а данас ми сами смањујемо број Српских жртава у Јасеновцу, па неки наши историчари зборе да је максимум страдало око 100000 уместо 700000 у Јасеновцу, а у НДХ је стадало око милион Срба… а све то се ради због туђих интереса и да сопственог ,,џелата“ не увредимо.

Зато, када други кажу за наше великане: „Он је наш“,

време је да Срби напокон кажу… непоколебљиво:

„Не. Он је наш, а ви отимате нашу историју и јунаке и прекрајате истину“.

И да то докажемо… знањем, гласом, истином, чињеницама и љубављу. Јер само онај народ који не одустаје од своје историје… има сигурну будућност.

Зато нам је и потребан факултет Српских студија… да све те грешке исправимо… ако је то могуће у овом систему, где још има комунистичких остатака… који су довели до овог бунила.

*Ово је само мој лични став и виђење… и за злонамерне, ова колумна нема везе са политиком или било каквом подршком. Подржавам само стратегију и визију, коју нисмо имали до сада.

У нади да ће заживети, става сам да је то неопходно за наш опстанак.

Можда је баш ово прилика и тренутак који треба да се искористи по том питању Српских стидија.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја