Бојанић: Ко ће писати уџбенике од националног значаја?

Лепа вест… Усвојен у Скупштини закон о Уџбеницима од националног значаја – Књига као штит народа

Коначно више нећемо имати лепезу различитих уџбеника из националних предмета… које већином штампају  страни издавачи.

Колико деценија је морало да прође да би Србија добила уџбеник од Националног значаја? То смо морали много пре да усвојимо.

Тај изостанак националног и родољубивог уџбеника огледа се и у томе да до сада нисмо разумели добро да је образовање темељ, основа и тиха борба за душу, изградњу једног народа, и изградњу родољубиве свести према отаџбини. Док то не схватимо неће бити добро по нас… трчаће нам деца и даље у Стразбур, Брисел и Загреб… а трче пошто не знају добро своју прошлост, историју и опасност одакле нам прети, вековима. А ту видим кривца у образовном систему… ћути се о Космету, ћути се о Јасеновцу, ћути се о Братунцу и Олуји… као да за омладину та питања нису занимљива и значајна. Више се гледа сликом… па ми смо грађани Света.

Али зато имамо омладину у Хрватској која у глас пева ,,ЈАСЕНОВАЦ И ГРАДИШКА СТАРА ТО ЈЕ КУЋА МАКСОВИХ МЕСАРА“ и ,,ЗА ДОМ СПРЕМНИ“… на концерту где се окупило пола милиона хрватске омладине… која је добро усмерена и васпитавана ка хрватском родољубљу, што не треба да нас чуди.

Зашто уџбенике историје не би требало да пишу наднационалне НВО структуре

Питање ко пише уџбенике историје није техничко, већ суштинско државно и културно питање.

Историја је темељ колективног памћења, вертикала на којој се гради национална свест и самопоштовање будућих генерација.

Последњих година у јавности се све чешће појављује идеја да израду јединствених уџбеника историје треба поверити људима повезаним са наднационалним организацијама, попут разних удружења.

Та идеја захтева озбиљну и аргументовану расправу.

Наднационална мисија и национално образовање

У Србији постоје организације настала са циљем промовисања тзв. „вишеперспективног приступа“ и „помирења кроз историју“.

У теорији, то може звучати прихватљиво. У пракси, међутим, ова методологија често доводи до релативизације историјских чињеница и замагљивања јасне разлике између жртве и злочинца.

Основно и средње образовање није место где се деца уче да сумњају у све, већ где стичу јасан и чињенично утемељен увид у прошлост свог народа и државе.

Вишеперспективност има смисла на универзитету и у научним радовима, али је опасна ако постане основни оквир школских уџбеника.

Историја није ствар компромиса

Постоје теме у српској историји око којих не може и не сме бити „две истине“: геноцид над Србима у НДХ, логор Јасеновац, масовна страдања у оба светска рата, као и савременији догађаји који су дубоко урезани у колективно памћење.

Покушај да се ове теме представе „неутрално“, како се нико не би увредио, у суштини значи умањивање сопственог страдања.

Историјска истина није дипломатски споразум. Она није резултат баланса туђих осећања, већ последица чињеница, докумената и научно утврђених података.

Финансије и утицај

Организације које се баве историјом, највећим делом функционишу захваљујући средствима Европске уније и разних међународних фондација. Та чињеница сама по себи не значи нужно злонамерност, али неминовно утиче на вредносни оквир у коме се делује.

Када се рад финансира пројектним средствима, поставља се питање колико су аутори заиста слободни да заступају ставове који могу бити у супротности са доминантним политичким и идеолошким наративима донатора.

Уџбеник као питање суверенитета

Ниједна озбиљна држава не препушта обликовање свог историјског наратива невладиним и наднационалним структурама. Немачка, Француска, Русија,  Израел, Хрватска, Албанија… воде изузетно рачуна о томе како се њихова прошлост представља у школама, јер знају да је то питање националне безбедности у најширем смислу.

Србија ту не сме бити изузетак.

Ко треба да пише уџбенике историје

Јединствене уџбенике морају писати:

истакнути српски историчари,

научници са доказаним радом у архивима,

људи који познају националну историју у целини,

аутори који нису зависни од страних фондова и апанажа,

родољуби у пуном значењу те речи… не пропагандисти и плћене структуре кроз разне пројекте, већ одговорни интелектуалци… који ће изнети родољубиву Српску историју.

Родољубље и научност нису супротстављени појмови.

Напротив, само онај ко поштује сопствени народ може одговорно и истинито да пише о његовој прошлости.

Највећа опасност по један народ није отворена и наметнута лаж, већ постепени губитак историјске свести.

Народ који своју децу учи да се стиде сопствене историје или да је посматрају као низ „контроверзи“, осуђен је на духовну дезоријентацију.

Историја није терет од кога треба бежати, већ темељ на који се ослањамо. Зато уџбеници историје морају остати у рукама државе и њених најбољих историчара… у служби истине, памћења и националног достојанства.

СУШТИНА ЈЕ У ПАМЋЕЊУ

Када један народ изгуби своје школске родољувиве књиге, изгубио је и себе. Не оружје, не територију… већ памћење.

А народ који заборави своју историју, тај лако пристаје да му други пишу историју, тумаче национални идентитет и васпитавају децу према туђим мерилима… са запада.

Зато су измене Закона о уџбеницима, којима Србија први пут у савременој историји уводи уџбенике од националног значаја, један од најважнијих тренутака наше културне политике у последњих неколико деценија.

Можда ће то некоме звучати сувопарно или бирократски, али заправо је реч о ономе од чега се гради или руши један народ.

Уџбеник од националног значаја није папир већ темељ националне куће

То мора да буде прва књига у којој дете чује ко је, ком језику припада, шта су његови преци оставили иза себе и шта је његова дужност пред онима који ће доћи.

Годинама смо гледали како издавачки лобији, стране фондације, разне „радне групе“ и невладине структуре обликују школске програме и интерпретацију прошлост.

Уџбеници који би морали да носе наш дух, били су писани као да су народ без корена и душе, без култа предака, без памћења… без родољубивог набоја према својој припадности.

Уџбеници српског језика, историје, географије, културе… националних предмета морају да чувају оно што је Србију одржало кроз векове.

Нација која се брани знањем… најјача је

Није случајно што је у закон уграђено да ови уџбеници представљају „средство изградње и очувања идентитета и један од стубова националне безбедности“.

У свету у којем се границе више не руше само оружјем, већ туђим тумачењем стварности и историје, уџбеник постаје… најважније бојиште.

Кроз њега се штити:

Језик… наш најдубљи духовни корен

Историја… наше колективно памћење

Традиција и вера… културни темељ без кога нема ни државе ни народа

Достојанство… знање коме народ верује.

Ако ми сами не напишемо своје књиге, неко други ће то урадити. И већ јесте (од Берлинског конгреса…).

Ове измене су зато више од „техничких“ решења. Ово је враћање контроле над васпитањем сопствене деце… држави, народу, традицији, памћењу, духовности.

Данас, када је свет прекривен идеолошким струјама које покушавају да уједначе народе, обезличе културе и избришу разлике, као да је за ово дошао прави тренутак.

Историја Србије није пука збирка датума, већ прича о слободи. Српски језик није само граматика, већ живо ткиво нашег постојања. Култура није украс, него окосница националне духовности.

Уџбеници који ово преносе јесу културно оружје, али оружје које не рањава… већ штити.

Зато је и битно ко ће их и како писати.

Нека то буде државна одговоност

Тиме што је штампање поверено државном издавачу, укинута је комерцијална трка у којој је често побеђивао онај ко је имао више новца, а не више знања.

Али то не значи да држава сме да снижава стандарде. Напротив… сада мора да их подигне.

Ово је прилика да се:

одаберу најбољи аутори,

утврди научно и национално одговорна методологија,

укине произвољност, а подстакне дужна брига према истини,

и обезбеди да уџбеници буду и тачни и лепи, и научни и душевни.

Ови уџбеници морају да прођу и добру рецензију и јавну расправу.

Тежина у школским торбама… али и лакша брига за родитеље

Одређивањем максималне цене и тежине уџбеника, држава штити децу и породице. То је знак да брига за национални идентитет иде руку под руку са бригом за здравље и економску сигурност грађана.

Закључак: Ово није закон о књигама, већ о нацији и родољубљу

Ово је корак у правцу обнове самопоштовања. У правцу васпитавања генерација које ће знати ко су. У правцу учвршћивања српског културног простора у времену великих превирања, ратова и сукоба.

Уџбеник није књига. Уџбеник је семе. Оно што у њега упишемо… то ће Србија пожњети.

А сада смо после дугог времена поново ми ти који држе оловку.

У нади да ће то бити уџбеници од националног значаја за све нас.

Ово би требали сви да подржимо, и овде не сме бити странчарења и идеолошких подела.

У нади и исчекивању да ће уџбеници бити добри.

ЖИВЕЛА СРБИЈА.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја