Бојанић: „Кад народ постане свој највећи непријатељ“

Постоји једно проклетство које се као оловни покров надвило над српску историју: да највећа опасност по Србе, кроз векове, нису били само туђи мачеви, него српске руке подигнуте једне на друге.

Тај невидљиви круг саморазарања понавља се од средњег века до данас, и никада није био случајност.

Наша неслога увек је долазила у часу када је нечија туђа рука то подстицала, режирала и једва чекала да нас доврши… и све то  и кроз ситне личне интересе.

Јаничари, отета српска деца која су ударала на свој народ

Турски данак у крви одвео је на хиљаде српских дечака, претварајући их у јаничаре и васпитавајући их у оисебним војним школама… војску која је често била суровија према Србима него сами Турци.

То је први велики историјски пример колико далекосежно постаје зло кад се Србин одвоји од свог корена.

Као да је најстрашније када на род удари онај ко говори истим језиком, а више не зна да му припада.

Јасеновац – једни од највећи кољачи Срба били су… Срби

Тама Јасеновца је бездан који се тешко гледа, али мора да се гледа, говори, пише и прича.

Уз хрватске усташе, у самом врху злочинаца били су људи српског порекла – Макс Лубурић, Перо Брзица…

То је наша трагедија: да из нашег рода понекад потекне зло које га највише уништи.

Други светски рат: партизан, четник, љотићевац, недићевац… братоубиство као национални спорт

Док се Европа борила против Хитлера, Срби су водили више унутрашњих ратова него спољашњих. Идеологије… туђе, убачене, наметнуте, поделиле су народ који је јуче заједно крстио децу и славио Крсну славу и ишао на литургију.

Партизани, четници, љотићевци, недићевци… свако је веровао да носи истину.

А истина је била само једна: да Срби поново копају раку сами себи.

Црна Гора: исти корен, исто име, а мржња дубља од мора

У земљи која је дала највеће јунаке српске слободе, данас та браћа стоје на супротним странама, завађени политиком, идеологијама и спољним утицајима.

Оно што су непријатељи вековима покушавали, разбијање српског националног корпуса, постигнуто је тек онда када смо ми сами попустили… када се угасило Светосавље и родољубље.

Бечко-берлинска школа… отимање историје уз нашу тишину

Од 1878. ,,формира“ се Бечко-берлинска историјска ,,школа“, која је систематски негирала српску средњовековну државност и стварала основе за стварање неких Словена и њихову поделу… „јужних Словена“.

Док су други писали своју верзију наше историје, ми смо се свађали и све то олако прихватали.

Отета културна баштина… књиге, архиви, рукописи

Српске књиге, рукописи, повеље, летописи,  вековима су одвођени у Беч, Будимпешту, Дубровник, Венецију, Загреб, Француску, Америку…

Ми смо више пута опустошени, и често нисмо имали снаге или воље да своје благо вратимо… нити смо то покрадено и отето потраживали.

Оно што не сачуваш… као да никада није ни постојало.

1903. убиство краља Александра и краљице Драге: прекид државне традиције

Када је краљ Александар Обреновић зверски убијен и са терасе бачени он и краљица Драга на плочник двора, то није био само државни удар… то је било убиство континуитета, легитимитета и моралног стуба државе.

Имали смо и брутално одсецање главе Вожда Карађорђа да би се додворили и били још већи поданици Османског царства када је Милош Обреновић издао налог за убиство Вожда.

Семе тог злочина касније ће израсти у политичке пучеве, идеолошке прогоне и културу насиља у друштву.

Прихватили смо Тита, а окренули леђа сопственој круни

Уместо Српског краља, после рата дошло је време хрватског комунисте.

Прихватили смо туђина и туђу идеологију, и у име „братства и јединства“ одрекли се сопствене традиционалне државности.

Сваки народ који пљује на своју круну, пре или касније остане и без круне и без главе… и без душе предака.

Данас… друштво где је сваки Србин „стручњак“ за свађу

Данас смо подељени као никада:

• на леве и десне,
• на проевропске и проруске,
• на грађанске и националне,
• на „наше“ и „њихове“.

Свака друштвена мрежа, медији су бојно поље.

А непријатељ?

Стоји са стране, гледа и трља руке.

Не мора да нас побеђује… ми то радимо уместо њега.

Један од криваца… образовни систем који је без родољубља и Светосавља од 1918.

Све ово не би било могуће да смо имали образовни систем који гради карактер, морал и љубав према отаџбини.

Уместо тога:

• Историја је сведена на суве чињенице, без духа, без емоција, без поуке.
• Српски језик се учи механички, без довољно неговања епске традиције и светосавске мисли.
• Географија не учи довољно децу да воле своју земљу.

Ликовно и музичко не развијају осећај за национални идентитет, већ се своде на пуку форму.

*Светосавље… темељ српског духовног и културног постојања,  готово да не постоји у настави.

*Док Јевреји децу уче:

 ко су, шта су, одакле су, шта им је свето, шта мора да се памти и шта никада не сме да се понови и заборави.

Ми своју децу учимо да све релативизују и да не говоре гласно да су Срби, да не би „увредили некога“.

А народ који децу не учи да воле своје, осуђен је да сутра живи у туђем и по туђим оквирима и мислима.

То је наша насушна потреба… ако видимо данас колико има одрода од српства,  аутошовиниста, аутономаша и људи који мрзе све што је српско и родољубиви.

Закључак… ако се не променимо у глави и у срцу, неће нас спасити ни историја ни правда

Сви велики падови у српској историји имали су један корен… поделе.

 Све велике победе имале су један темељ… јединство.

Ако данас не вратимо родољубље у школе, Светосавље у душу, истину у историју, и братску љубав у народ…

 бићемо нова генерација која је свесно поновила све грешке својих предака… пошто ништа научили нисмо из њихових грешака.

Наша будућност зависи од тога да ли ћемо престати да сами себе побеђујемо.

 А први корак је… да научимо децу да воле оно што су.

Све што смо изгубили, изгубили смо због неслоге; све што ћемо спасити, спасићемо у јединству.

ЖИВЕЛА СРБИЈА.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја