Бојанић: Југословенски ,,сан“ и српска заблуда… и ТРИО који је разорио монархистичку Југославију и Светосавље

Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца… тај велики државни експеримент скован на западу и кроз масонерију… настао је из искрене жеље наивног српског народа и Српског краља да после векова ропства окупи ,,браћу“ у једну заједничку кућу… ону ,,браћу“ који су нас убијали на по Мачви, Церу и Колубари.

Али та вештачка ,,кућа“, сазидана на темељима различитих вера, језика, обичаја, културе и интереса, од првог дана је имала јаке пукотине.

Краљ Александар, племенит у намери али погрешан у методи, веровао је да ће силом државе (диктатуре) и симболиком круне створити нови народ… Југословене.

Што нам се обило о главу а и данас из те идеје о ,трулом југословенству“ не можемо да испливамо.

После убиства у скупштини 1928. уследила је Шестојануарска диктатура (1929)… да би одржао неодрживо срљао је у диктатуру.

Укинуо је Видовдански устав, забранио партије, наметнуо јединство силом  и указом.

Хтео је да избрише националне разлике, као да се народи могу претопити у лабораторији.

Али изнад свега…  веровао је да ће српска жртва и српска доброта бити довољне да све помире.

Поделијо је државу на Бановине које су добијале имена по рекама и Приморска по близини мора… све је то било неодрживо.

УСТАШТВО

Док су се Срби још опорављали од Великог рата и славили вештачко и наметнуто ,,братство“, у сенци се рађао отров, који ће кулминирати априла 1941.  и однети преко милион српских жртава у НДХ.

Усташки покрет, створен је у емиграцији, израстао је на мржњи према свему што је српско. Док су њихове бомбе одјекивале по Марсеју и Загребу, Комунистичка партија је деловала у илегали (Обзнаном била забрањена после успеха на изборима 1920), под туђом заставом, у служби идеје која није имала границе ни веру, али ни саосећања према српској држави.

И једни и други видели су у Југославији непријатеља (у монархији)… само су се разликовали по томе шта ће од ње направити кад падне… како ће је комадати. Сво то време ми Србо били смо омађијани ,,југосливенством“, а што је најтрагичније исто се наставило и после Другог светског рата… са тим комунистима и туђином Титом.

Убрзо и очекивано из данашњег угла сагледавања… та идеја се угасила, али форма је преживела, само под новом бојом и новом заставом… са црвеном звездом (петокраком).

Тако је и „југословенска идеја“ само променила власника…. није више имала кеаља (монарха) већ атеисту маршала (хрвата Тита).

Од краља до Тита, од монархије до комунизма/социјализма… али увек са истом поруком: да Срби треба да се одрекну свог имена ради „вишег циља“… и да се распарчају… као што и јесу кроз кимунистичке републике, а једино је Србија добила две аутономне покрајине КиМ и Војводину) али не и у Хрватској Книнску крајину (она је постала Хрватска)… без аутономије.

Сваки пут кад смо то ,,братство“ прихватили, и када смо се одрицали Српства и постајали ,,југословени“ изгубили смо и државу и себе.

Да се вратимо… шта је било после 6. јануара 1929.

Краљ Александaр је 6. јануара 1929. увео личну диктатуру (укинуо Устав 1921, укинуо парламент, партије) у Краљевини СХС/Jугославији.

Тиме су забрањене многе опозиционе партије и организације, комунисти и раднички покрети су били у нелегалном положају.

КПЈ је постала илегална, морала је деловати у тајности, илегали и изгнанству.

Однос КПЈ према Усташама / сепаратистичким покретима из Хрватске

Постоје извори који показују да је КПЈ у одређеним документима из 1930-их година подржавала сепаратистичке „антијугословенске“ активности у Хрватској… укључујући и контакте са покретима који су били блиски или су касније постали Усташки покрет.

У раду из 1932. године спомиње се да је КПЈ у својим органима, медијима и програмским документима третирала „борбу против југословенске државе“ као један од задатака… па је тако подржала хрватски сепаратизам у контексту рушења централизоване Југославије и да у томе виде могућег савезника.

Треба напоменути да под „подршком“ овде не мора значити да КПЈ формално улази у савез са Усташама као идеолошким савезницима… већ да у неком периоду „заједнички интерес“ рушења централизоване  Југославије (под окриљем српског монарха) доводи до таквих тактичких корака. КПЈ је сматрала да је држава злостављала мањине и да се треба приклонити слабљењу државе као предуслову за револуцију… што је кулминирало почетком рат у Краљевини Југославији 1941… и појавом партизанских јединица које су бациле у сенку тада регуларну војску ЈВУО… српске четнике… и бекством краља Петра II  и целе породице у изгнанство.

Комунисти су врло вешто искористили 27.март 1941. уз паролу ,,БОЉЕ РАТ НЕГО ПАКТ“.

ДА СЕ ВРАТИМО НА КПЈ

КПЈ сматрала да је југословенска држава (посебно у режиму краља Александра) инструмент српског хегемонизма… коју треба рушити као део револуционарне стратегије.

Друго, КПЈ је деловала у условима нелегалности и потискивања… када су институције државе јачале репресију, комунисти су тражили „ослабљену државу“ као простор за своју делатност. У том контексту, сепаратистички покрети су у неким случајевима могли да буду „савезници“ у суштини слабљења државног апарата.

Треће, неки извори кажу да је КПЈ, бар у једном документу, у дефинитивној тактици изразила да ће „на привременоj основи“ склопити савез са иностранством (Италија, Мађарска) који би подржао хрватски револуционарни покрет против Југославије.

Упозорења и контексти

Иако извори говоре о ,,подршци” КПЈ Усташком покрету, то није једноставно или трајно савезништво идеолошки… Усташки покрет је био фашистички, ултранационалистички и у рату 1941-45 показао одређене интересе који су били у суштинској супротности са комунистичком интернационалом. Утолико, подршка КПЈ је имала тактички карактер… гледајући кско да се дочепа власти и сруши монархију.

Подаци које сам нашао не указују да је КПЈ од самог почетка била „на страни Усташа“ на начин како то често у јавности представљено… већ да је већи акценат био на борби против режима краља Александра и југословенске државе, уз искоришћавање свих могућности, укључујући и сепаратистичке.

Али, дснас добро знамо кско нас је југословенски комунизам разорио и уништио нашу духовност и Светосавље… тада и нисмо били Срби, већ смо се изјашњавали као неки ,,југословени“ на челу са човеком који нас је као аустроугарски каплар убијао на Церу и Колубари…. а после Другог светског рата ,,волели“ смо га као оца, а појединци су слику светитења своје Крсне Славе заменили његовом.

Историја нас је научила да оно што настаје против природе и духовне нити народа не може дуго трајати… али увек смо после тих ,,епизода“ остајали сакати.

Југословенство је настало као сан о јединству, али се завршило као српска жртва.

И зато данас, кад год неко поново проговори о „регионалном братству“ и „новим заједницама“, треба да се сетимо колико нас је коштала свака заблуда у којој смо гасили сопствено име… и када смо се одрицали Бога и Крсне Славе и своје Српске националности (када смо се изјашњавали као југословени)… и када смо пуцали на икону Христа, како смо пролазили и из тог ,,брлога“ излазили осакаћени и духовно, верски  и морално.

Јер, ко заборави претке, ђеда и себе, тај постаје ,,гњида“ и празан простор који други испуне.
А ко се одрекне свог имена, лако му избришу и прошлост.

ДА СУМИРАМО СУШТИНУ… Краљ, усташе и комунисти — троугао који је разбио Југославију

Када се говори о пропасти прве југословенске државе, обично се прст упире само у оне који су је рушили споља (страни утицајни фактор, Ватикан, масонерија).

Али истина је тежа: темељи су се љуљали изнутра.
И у тим темељима је стајала и краљева мегаломанска амбиција, и усташка мржња, и комунистичка рачуница.

После 6. јануара 1929. године, када је краљ Александар Карађорђевић увео личну диктатуру, укинуо устав и све политичке партије, веровао је да ће силом створити оно што љубави и разумевања није било… један народ, Југословене.

Његова намера вероватно  је била добра, али је последица била трагична.

Српски народ, који је из Великог рата изашао као победник, поново је ставио на своја плећа тежак терет… да буде цемент једне државе у којој многи нису желели да буду. Ако се сетимо Мајске декларације… биће јасније.

Уместо да јача заједништво, краљев режим је својом крутом централизацијом изазвао још већи отпор у Хрватској, Словенији и међу мањинама.

Под ударом репресије, хрватски сепаратисти прелазе у емиграцију…  у Беч, Италију и Мађарску, где Анте Павелић 1929. оснива усташки покрет, уз подршку фашистичке Италије и вероватно Ватикана.

Ту се, у туђини, обликује идеологија мржње према свему што је српско, а убиство краља Александра у Марсеју 1934. постаје њихов најпознатији злочин.

Док су усташе са Запада тражиле пад српске државе, са левице је долазио други удар.

Комунистичка партија Југославије, у то време илегална и прогоњена, у документима тридесетих година отворено је називала Краљевину „великосрпском творевином“.

У свом органу ,,Proleter“ (бр. 28, децембар 1932) комунисти су чак поздравили „устанак сељака Лике“ и усташки покрет који се бори против режима… позивајући своје организације да „помажу и воде тај покрет“. (Извор: Proleter, КПЈ, децембар 1932; архив IMXA, Сотировић, „Communist Party and the Ustasha Movement“).

Није то било идеолошко савезништво… комунисти и усташе нису делили ни визију, ни вредности.

Али им је циљ био исти: срушити монархију и разбити државу у којој је Србија држала кормило.

Једнима је сметала круна, другима крст, а трећима тробојка.

И тако се, док је српски народ веровао у братство и заједништво, против његове државе ковала двострука завера… са десна и са лева… а Срби као да су били у вештачкој коми, и у бунилу.

Краљ је мислио да ће диктатуром ујединити народ, а само је створио услове да се они који су мрзели Југославију организују, ојачају и сачекају свој тренутак… који је убрзо и дошао а он изгубио главу а Србија монарха.

Тај тренутак је званично дошао 1941.  када су усташе добиле и прогласиле своју државу, а комунисти свој устанак.

А српска круна, држава и вера… поново су плаћале цену заблуда о „заједништву по сваку цену“.

Југославија је тако пропала не само под ударом туђинаца, него и под теретом сопствених заблуда и наивности.

Краљев покушај да створи један народ родио је два највећа непријатеља српске државности.

Једни су је рушили у име „нације“, други у име „револуције“… а између њих, српски народ је поново стајао сам и у бунилу, између прошлости која му се руши и будућности која му измиче.

Памет у главу браћо Срби… и никад више Југославија а ни сурови комунизам.

ЖИВЕЛА СРБИЈА!

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја