Бојанић: ЈЕЗИК КАО ,,ОРУЖЈЕ“: КОПИТАР, ВУК И ПРЕКИД СРПСКОГ ДУХОВНОГ КОНТИНУИТЕТА

Питање Вукове језичке реформе у српском народу није и не може бити затворено. Не зато што Срби не цене значај писмености и народног језика, већ зато што је та реформа од самог почетка била много више од језичког питања. Она је била дубоко повезана са верским, културним и политичким интересима тадашње Хабзбуршке монархије, а њен најзначајнији идеолог и заштитник био је Јернеј Копитар.

Копитар, словеначки католик и цензор за словенске књиге у Бечу, није био неутрални научник. Био је државни чиновник и идеолог једне империје која је одлично разумела да се народи не освајају само војском, већ много успешније… језиком, школом и књигом.

То се и данас ради, имамо јак утицај страних издавачких кућа (из Хрватске, Словеније, Немачке) у Србији… које штампају српске уџбенике… и трбкуче су најутицајније у Србији.

У својим писмима Јозефу Добровском, Павлу Јозефу Шафарикову и другим славистима с почетка XIX века, Копитар јасно показује да српско питање посматра пре свега кроз призму вере и цивилизацијске припадности.

Православље код Срба он не види као дубоко догматски утемељену веру, већ као скуп обичаја и народне традиције, снажно везане за црквени језик који је, по његовом мишљењу, „неразумљив простом народу“.

Управо ту Копитар препознаје тачку удара. Црквенословенски језик био је вековна веза Срба са њиховом духовном вертикалом, са Светим Савом, Немањићима, Жичом, Студеницом и Пећком патријаршијом.

Зато подржава реформу која тај језик избацује из књижевне и јавне употребе и замењује га искључиво народним говором, лишеним дубље богословске и историјске подлоге.

Копитар нигде не пише дословно да ће „Београд пасти у руке католика“, али је логика његових ставова недвосмислена: културна доминација води ка верској, а верска ка политичкој. Народ који изгуби свој духовни језик и нит лако постаје отворен за туђи утицај. То већ сада видимо како је прошао Српски народ у окружењу… кроз промену вере и народности.

У таквој визији, Београд као будући центар српског народа постаје простор који ће се, ослабљен изнутра, природно уклопити у западни, римокатолички културни круг.

А данас и екуменизам има јако упориште у Србији.

Вук Стефановић Караџић у том процесу није био његов творац, већ средство.

Самоук, ван црквених структура и у потпуности ослоњен на подршку Беча, Вук је својом реформом избацио Српску православну цркву и образоване калуђере из улоге чувара језика и писмености.

Црквени отпор није био отпор напретку, већ одбрана духовног и историјског континуитета.

Данас, више од два века касније, последице тог прекида осећамо снажније него икада. Није трагедија у томе што говоримо народним језиком, већ у томе што смо изгубили способност да читамо сопствене историјске и духовне књиге.

Просечан Србин данас не може да чита дела настала пре XVIII века, не зато што она нису његова, већ зато што је веза са њима систематски прекинута.

Стотине рукописа, летописа, типика, житија, историјских и богословских дела, која су сведочила о континуитету српског народа и његовој аутохтоности, током векова су спаљена, уништена, однета у туђе архиве или распродата. Оно што није уништено, постало је нечитљиво народу коме је припадало. Тако је извршен један од најтежих удараца српској просвети, вери и историји… тихо, без буке и мача.

Свети Сава је знао да народ без књиге није народ, већ гомила. Зато је српска средњовековна држава настала на споју вере, језика и писмености.

Свети Николај Велимировић је вековима касније упозоравао:

„Народ који се одрекне свог духовног наслеђа, одрекао се самога себе.“

Када народ изгуби способност да чита своју прошлост, та прошлост му се лако преписује. Корени се релативизују, аутохтоност доводи у питање, а историја постаје туђи наратив. Без старе књиге и језика који је носи, народ постаје духовно зависан и културно подређен.

Ово није позив на одбацивање Вука, нити на романтичарско враћање у прошлост. Ово је позив на просветно и духовно сабрање. Да поново научимо да ценимо стару српску књигу… да оформимо архиву/музеј тих списа, књига, записа, типика и покушамо да их преведемо… и из њих учимо. Да саберемо све те староставне књиге на једном месту… један велики нови Архив Старосрпских књига.

Свакако, овај текст не алудира да се вратимо на Старосрпски/Старословенски језик… већ да обновимо знање о језику наших предака. Да у школе вратимо свест о средњовековној писмености као темељу националног идентитета.

Морамо да наш језим повежемо са његовим кореном. Али, и све ово морамо да знамо.

Када има простора у школама за два страна језика, наћи ће се простор и за Старословенски језик. Јер језик без корена постаје средство манипулисања и лаког креирања и наметања онога што нисмо.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја