Бојанић: Јасеновац 1964… истина из земље која није могла да ћути… због чега то данас побијају и тај број десетоструко умањују?
Академик Србољуб Живановић говорио је да су се чланови комисије уплашили бројева до којих су дошли. Он је као члан комисије за истину о логору у Јасеновцу тврдио да је у масовним гробницама које су се простирале на дужини од 12,5 км и ширини од 4,5,км, али је убрзо онемогућен рад Комисије. Никада није утврђен тачан број страдалих од стране комисије. Процене академика Србољуба Живановића биле су и преко 700000 страдали.
Данас, на другој страни смањује се број српских жртава. Ревизија броја жртава све чешће стиже из Хрватске. Данас све више чујемо да је у Јасеновцу страдало од 89000 до максимум 130000 жртава, велико је питање одакле потреба за смањивањем броја жртава, када је већ давно утврђено да је у Јасеновцу страдало око 700000 Срба. Чињенице о жртвама НДХ у Јасеновцу и безбројним јамама и стратиштима налазе и у документима немачких официра, као и да је експертска комисија састављена од Хрвата још 1945. године изнела податак да је у Јасеновцу страдало 500.000 људи.
У НДХ од стране хрвата-усташа страдало је око милион Срба, али све се то данас умањује и унижава, то је наша трагедија.
Године 1964. у тишини Доње Градине почела су ископавања која ће променити ток сећања на један од најстрашнијих логора смрти у Европи. Млади антрополог Србољуб Живановић, тада тек на почетку своје научне каријере, нашао се међу члановима комисије која је имала задатак да истражи масовне гробнице јасеновачких жртава. Оно што су видели и документовали оставило је трајан ожиљак – не само у њиховим животима, већ и у историјској свести нашег народа.
Из земље су извучене кости мушкараца, жена и деце. Сломљене лобање, поломљене вилице, жице око костију руку и ногу – то су били неми сведоци злочина који се нису могли порећи. Уз људске остатке пронађени су предмети свакодневице – деци су из руку ишчупане играчке, мајкама су остале мараме и дугмад на сукњама, очевима дуванске кутије. Сваки тај предмет био је траг живота угашеног у највећим мукама.
Истраживања су потврдила оно што се покушавало умањити и прикрити: Јасеновац није био радни логор, већ фабрика смрти. У Доњој Градини налази се преко стотину масовних гробница. Свака од њих чува кости хиљада невиних људи. Живановић и његове колеге тада су показали свету научне доказе да је истина дубља од сваког политичког спина, јача од сваког покушаја заборава.
Зашто је значај тог истраживања толико велик? Зато што је први пут истина добила научни, материјални доказ. Зато што су жртве, барем кроз кости и предмете, проговориле из тишине. И зато што је та истина била уписана у историју, да се никада више не би могла релативизовати.
Значај овог истраживања је вишеструк:
*оно је прво научно потврђено сведочанство о масовним злочинима у Јасеновцу;
*резултати су послужили као основа за каснија истраживања и меморијализацију жртава;
*научна јавност добила је доказе који онемогућавају минимизирање или порицање злочина.
Академик Србољуб Живановић касније је цео свој живот посветио борби да се ове чињенице не забораве и да се свету покаже стварна природа усташког злочина. Његове речи и данас опомињу: „Мртви нас гледају и траже да сведочимо.“
Јасеновац остаје вечна рана, али и вечна опомена. Земља је 1964. проговорила – и ми немамо право да ћутимо.
Велико је питање зашто је данас, академик Србољуб Живановић спутаван а посветио је читав живот борби за очување сећања на жртве, упозоравајући да се злочини не смеју релативизовати нити заборавити.
Академик Василије Крестић написао је дело Геноцидом до Велике Хрватске, права синтеза злочина над Србима кроз векове. У њој се храбро именуjу кривци. Књига нас упозорава на политичку наивност српског народа и позива на опрез у будућности. Књига коју сваки Србин треба да има.
Занимљив је и запис Едмунда Глез фон Хостенауа, био је највиши Хитлеров војни изасланик за Балкан, овако је у свом дневнику описивао хрватски усташки режим и његову војску: „Сви ови догађаји довели су до неколико крајње непријатних сусрета и жучних расправа са Павелићем… Његове најверније сараднике назвао сам злочинцима. Услов да би Хрват могао да ступи у усташку службу јесте то да он мора да убије најмање једног Србина, да силује једну Српкињу и да покраде српску имовину. Казао сам да би сваког другог усташу требало ставити уза зид и стрељати“.
Историчар Менахем Шелах је у својој књизи “Историја холокауста- Југославија”, коју је објавио “Јад Вашем”, рекао да је 700.000 жртава реална цифра-
Од огромног значаја за нас Србе је и дело „Јасеновац – Аушвиц Балкана”. То је прва компаративна анализа Јасеновца и Аушвица у светској историографији, коју је Гидеон Грајф написао уз консултацију са израелским форензичарима (проф. др Израел Хершковиц и др Хаим Коен), професорима универзитета из Јапана, истраживачима мировних студија и историчарима из Норвешке, Италије и Израела уз подршку Међународне експертске групе ГХ-7 – Стоп ревизији чији је оснивач.
Сва та зверства која су чињена у НДХ људски ум није забележио. Хрватске усташе су у убијању надмашиле Немце. Били су далеко гори од нациста. Смрт у Јасеновцу била је далеко ужаснија него у злогласном Аушвицу. Савезници су оставили Хрватску унутар Југославије, не питајући за њену одговорност за геноцид, а жртве усташтва су приписали неименованим фашистима или Немцима. Зато су Концентрациони логор „Јасеновац“, као и друга српска стратишта, остали непознати широј европској јавности. А Јасеновац и није ослобођен већ напуштен после брисања свих доказа.
Публициста из Словеније Никола Милованчев, истражујући заоставштину Владимира Дедијера, која се чува у 325 кутија у Архиву Словеније у Љубљани, нашао је документ који је до сада био непознат не само широј јавности већ и историчарима. У кутији бр. 260 Дедијеровог фонда налази се копија извештаја који је 16. новембра 1961. сачинила четворочлана комисија општинског одбора Савеза бораца (тада Босанска, садашњи назив Козарска) Дубице. Комисија је, закључила, да је број жртава већи него што се до тада мислило, и да би их у 120 обележених гробница могло бити 550.800 – али да има још око 70 необележених гробница, тек после тога дошло је до формирања државне комисије из 1964 године!
ЈАСЕНОВАЦ НАША ВЕЧНА СРПСКА РАНА
Јасеновац није само рана српског народа – он је трајни подсетник на то шта значи геноцид и шта човек може учинити човеку у временима зла. Због тога је свако умањивање броја жртава, свако релативизовање истине и свако прећуткивање злочина – не само неправда према мртвима, већ и срамота за живе.
Данас, нажалост, сведоци смо да се број српских жртава у Јасеновцу у стручној јавности често умањује или представља као „непроверен“. Још већа срамота је када сами Срби и стручни кадар (институције), под притиском политике или идеологије или из других разлога доприносе тој релативизацији и скрнављењу.
Истина о Јасеновцу није предмет договора или процене – она је историјска чињеница, утемељена у сведочанствима преживелих, у документима, у костима невиних које и даље почивају у јасеновачким јамама… и неистраженим јамама које су посипане гашеним кречом и неистраженој Сави.
Да бисмо зауставили ову срамоту, потребно је:
Јединство – Србија, Република Српска, Српска православна црква, историчари и јавност морају имати заједнички став о геноциду у Јасеновцу.
Наука – истраживања морају бити темељна, заснована на архивској грађи и међународно призната.
Сећање – школски програми, меморијали, филмови и уметничка дела морају чувати свест код младих о страшном геноциду који су хрвати-усташе починили српском роду где је у НДХ страдало око милоон Срба.
Међународна борба – свет мора знати да је Јасеновац био један од најстрашнијих логора смрти у Другом светском рату… као што се зна о Холокаусту и јеврејским жртвама.
Српски народ нема право да умањује своје страдалнике. Њихове жртве нису бројке за расправу, већ светионик опомене и завет да се истина не заборави.
Уместо срамоте, дужни смо да изграђујемо културу сећања. То је дуг према нашим прецима, али и обавеза према потомцима.
ОВО НИ ЈЕДАН СРБИН НЕ ТРЕБА ДА ЗАБОРАВИ, ЈЕР ТО НАМ НЕ ДОЗВОЉАВАЈУ НАШИ ИЗМУЧЕНИ И НА НАЈСВИРЕПИЈИ НАЧИН УБИЈАНИ И ЗВЕРСКИ МУЧЕНИ ПРЕЦИ! СЛАВА ИМ!
Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја
