Бојанић: Издаја наспрам идеала, када политика преузме место ,,части“… ђенерале добродошао  

Он није само ,,генерал”, он је симбол борбе, жртве и оне идеје која је у себи носила страхопоштовање према отаџбини.

Ко смо ми да одлучујемо да своје борце, оне који су били на првој линији фронта када је небо над Србијом горело, предамо у руке оних који нас разарали и уништавали и посипали уранијумом?

Предали смо туђину и свог председника Слободана Милошевића (баш на Видовдан, срамно понижење) и политичаре, било какави да су били (да не улазим у то…), морало је да им се судиди у Србији а не у туђини.

Да, говорим о политичарима, онима који своје речи лепо обликују, а своје поступке сакривају иза дипломатских фраза. Њихова политика није била покривена ни формом ни суштином, она је празна љуштура без осећаја, без одговора на питање шта је част а шта родољубље.

Срамота је што смо га „издали“ не сваком појединцу већ државно, државом која би требало да штити своје хероје и јунаке, а не да их предаје туђину. А сваки политичар који је у томе учествовао, носи свој терет пред будућим генерацијама и пред историјом где ће бити смештени где припадају.

Генерал Небојша Павковић као и генерал Владимир Лазаревић ће остати у нашим сећањима не само као војници, већ као живи подсетник да политика мора да служи народу, а не да га превари и изда.

И да кад држава предаје своје јунаке, тада не предаје само једног човека, тада предаје себе.

Срамота која ће остати записана у историји Србије јесте изручење генерала Небојша Павковића, Владимира Лазаревића и других.

То су били људи који су стајли у првим редовима одбране отаџбине, који су у данима најтежим за наш народ бранили част и слободу Србије, предали су их они који су положај и власт ставили испред истине и правде.

То није био само удар на једног генерала, то је био ударац на српску војску, на све борце који су се жртвовали за отаџбину… и на ону децу са Паштрика и Кошара.

Ћутало се и о борцима са Паштрика и Кошара, који до пре десетак година нису имали ни споменик ни улицу, срећом данас имамо и булевар у Нишу и улице и споменике посвећене њима. Те битке и јунаци ушли су и у школске уџбенике.

Издајом својих, тадашњи политичари су показали да им је ближи аплауз туђина него сузе и бол сопственог народа.

Генерал Павковић није изручен Хагу, изручена је част Србије. И то је терет који ће остати на савести свих који су у томе учествовали… као и за све изручене генерале и јунаке.

Српски генерали у Хагу – рана која и даље боли а та срамота биће и записана у српској историји као преседан

Да се подсетимо срамоте… после НАТО агресије 1999 године, Србија је уместо да стане иза својих генерала и команданата, на притисак Запада почела да их испоручује Хашком трибуналу. Ти људи, који су бранили земљу, народ и отаџбину у часу највеће опасности, завршили су у туђем суду, далеко од домовине за коју су се борили, а предати онима против којих су се борили да очувају и заштите Србију од агресора.

Међу њима су били генерали:

Небојша Павковић, командант Треће армије,

Владимир Лазаревић, командант Приштинског корпуса,

Драгољуб Ојданић, генерал Војске Југославије,

Момчило Перишић, начелник генералштаба,

Драган Живановић, командант 125. моторизоване бригаде,

Ратко Младић, командант ВРС,

Сретен Лукић, високи полицијски званичник,

Властимир Ђорђевић, генерал полиције, начелник РЈ,

Веселин Шљиванчанин, пуковник,

Здравко Толимир, генерал,

Радован Караџић, политичар,

Горан Хаџић, политичар,

Војислав Шешиљ, политичар (сам се предао),

као и многи други официри и политичари који су се нашли на оптужницама.

Сваки од њих носио је тежак терет неправде, да се са клупе за оптужене правдају за то што су извршавали своју заклетву и бранили свој народ. Србија их није заштитила, већ их је, под теретом политичких обећања и уценa, испоручивала једног по једног.

Ово остаје трајна срамота српске политике почетком двехиљадитих. Народ је знао да су то били његови браниоци, али држава није имала снаге да их сачува од руку неправедног суда. Зато су њихова имена данас уписана у колективно памћење као симболи жртве, али и као опомена, да Србија никада више не сме дозволити да њени хероји заврше у туђим тамницама.

Ти генерали су били део војске која је одолела најјачем војном савезу света. И док су многи од њих старост и здравље трошили у ћелијама Хага, народ је остајао без истинских сведока свог отпора и без примера части.

Срамота што су изручени није само на онима који су их предали, већ и на свима нама који смо допустили да то прође без отпора. А њихова судбина остаје завет да се хероји не забораве, већ да им се врати част коју су заслужили у данима када се бранила Србија… што данас и чини Србија, хвала Богу што је тако.

Срамота за српски народ је и зашто генерал Вељко Раденовић није сахрањен са државним почастима?

Генерал Вељко Раденовић, чувени командант Посебних јединица полиције и један од најславнијих јунака одбране Косова и Метохије 1998/9, преминуо је у Крушевцу 2012 године, где је сахрањен на Новом гробљу у свом граду. Ипак, сахрана која је требало да буде величанствени опроштај од једног народног хероја, прошла је без државних почасти, вероватно због притисака са запада и додворавања.

Присутни су били породица, саборци и грађани, али не и држава. Ни војна почаст, ни присуство највиших државних званичника, ни симболично признање за жртву и храброст које је овај човек унео у српску историју. То је болна чињеница и срамота за Србију – јер заборав јунака значи губитак сопственог идентитета.

Да парадокс буде већи, тек десет година касније генерал Раденовић је 2022. год постхумно одликован, како и доликује, чиме је држава накнадно признала његову величину, хвала Богу што је тако.

Песма која је вратила сећање и пробудила трезвену свест  „Ђенерале, ђенерале…“

Српска деца, она најмлађа, показала су да дух генерала Раденовића и даље живи. Симбол тога постала је песма „Ђенерале, ђенерале…“, коју је написао Гаврило Кујунџић (текст и музику) а коју је отпевала мала Павлина Радовановић из Ораховца (Косово и Метохија). Њен анђеоски глас постао је порука да нове генерације носе сећање и понос на хероја кога је држава у часу смрти занемарила и вратила га на место коме припада.

Тај тренутак је био више од песме, иза које је стала и држава Србија, био је чин правде, чин историје која живи у гласу детета.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја