Бојанић: Црни  29. новембар, Дан када је разорено Српство

И постоје они други… утиснути као ожиљак, као сећање на обману, понижење, распарчавање и разарање.

За Србе родољубе, 29. новембар спада у ове друге, као и онај 1. децембар 1918… у оне који су нам прекројили судбину под изговором „слободе“ и „братства и јединства са сопственим џелатом“.

Слично нам се десило и у Српској монархији када смо после величанатвене победе над окупатором створили државу са сопственим џелатима… који су једва дочекали да убију нашег ,,југословенског“ краља Александра и крену у стварање своје самосталне државе… прво Бановине Хрватске, једине тада по имену националности… у исчекивању полетка Другог светског рата на простору Краљевине Југославије када су одмах и створили НДХ… српску кланицу… и то нам није било довољно и тако усплахирени кренусмо у ново стварње нове атеистичке Југославије, али без српске круне… са Хрватом (маршалом) на челу. Од кога смо ,,ми“ Срби створили култ личности преко партизанских филмова (у које се много улагало, с разлогом) које и данас радо гледамо и њима се одушевљавамо.

Да се вратимо на датум

У том ратном вихору, данас је јасно да српски народ није знао истините намере комунистичке врхушке, није било медија информација… тако да је лако био заведен у намери да чини добру ствар за свој народ у тој ратној стихији… у којој је било више подела и идеологија.

У Јајцу 29. новембра 1943. године, под тутњавом рата и сенком побијене српске деце, жена и стараца од стране Хрвата-усташа у Јастребарском, Јасеновцу, Јадовну, Пагу, донете су ,, мудре“ одлуке које су заувек промениле српски историјски ток и свест.

Уместо обнове државе која је крварила за слободу у оба балканска и Првом светском рату, млађаним партизанским чиновима и идеолошким комесарима допуштено је да униште континуитет српске државности, укину монархију и створе федерацију у којој ће Срби постати најбројнији, али најмање дозвољени народ… коме се и свест креирала у атеистичком и југословенском духу… једино су Срби постали ,,југосливени“.

Комунисти су нам рекли да смо „братски једнаки“.
У стварности и суштински… поцепали су Србе на републике и покрајине.

Уместо једне и јаке државе Српског народа, створена је Југославија… кућа са шест соба и два српска шпајиза и једним подрумом, где су Срби смештени у све просторије, али нигде нису били домаћини.

Српске земље су оловном оловком картиране, Србија опкољена републичким границама, а унутар ње још и подељену Србију, на „Косово“ и „Војводину“… као да је српска целовитост била претња, а не историјска нужност.

Али зато Срби нису добили аутономну покрајину Книнску Крајину, Барању… али јесу Косово и Војводину… да лакше, касније могу да се отцепе и праве републике и државе (трасиран пут).

Оно што векови ропства нису успели да поремете, комунистичка власт је постигла за један датум.

Забрана идентитета, школована амнезија

Све што је мирисало на српско:

традиција,

историјска слава,

црква,

национално памћење,

проглашавано је „реакционарним“ и „националистичким“… чак и онда када је то био сам темељ нашег опстанка.

Учило се деци да буду „Југословени“, да забораве ко су и одакле потичу.

А кад заборавиш себе… лако прихватиш туђе.

Српско јединство… потиснуто као највећа опасност

Кроз читав век, док су се други учвршћивали, Србима је било прописано:

да се извињавају,

да се стиде,

да забораве своје жртве,

да своју истину (ону праву) не смеју изговорити гласно.

Програм је био једноставан:
Србин сме да постоји… али не сме да буде политички субјект.

И тако је настала тиха подјармљеност:… народ који је ослобађао друге, морао је да моли да буде слободан у сопственом дому.

Данас… заробљени у сенци АВНОЈ-а

Деценије су прошле, држава која је тада створена више не постоји.
Али оквири њених одлука и даље даве Србију.

Границе, уставни остаци, ране, идеолошке забране… све је то делимично живо и данас.

И баш зато и даље бауљамо у истом мраку:

Срби су и даље подељени у више држава,

Косово је и даље балканска отворена и окупирана рана,

Срби у региону се и даље боре за елементарна права, а у Србији још постоје снаге које бране симболе под којима су нам отргли државу из руку.

Зато новембар није празник (срећом да је укинут).
То је дан када је Србима одузето право на сопствену будућност.

Закључак… враћање памћења као први корак ка слободи

Нама није потребна освета. Нама је потребна истина.

И док год се на овај датум у јавности појављују они који га бране (то је њихово право и избор) као „светињу“, али, подсетићу их да је то дан:

кидае српског духа,

ућуткивања српског гласа,

укидања српске државности.

Србија ће поново стати усправно
тек када престанемо да се стидимо онога што нас је изобличило,  и када вратимо оно што нам је одузето: јединство, државу, историјско самопоуздање. Новембар мора бити упамћен. Не као празник… већ као опомена.

*Али, ми тај празник памтимо и по нерадним данима и свињокољу.

ЖИВЕЛА СРБИЈА И НИКАДА ВИШЕ ЈУГОСЛАВИЈА!

*Ово је само мој лични став и виђење… кроз историјски ток.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја