Бојанић: „Белановића рупа… скривени говор земље и времена“
На периферији Београда, Бежанијска коса, где се налази једно од тих места која тишином дозивају, чекајући нашу пажњу и разумевање, место познато под именом Белановића рупа. То је простор памћења, бола, скривених истина и неиспуњених обавеза.
Историја и чињенице
Локалитет Белановића рупе на Бежанијској коси, близу старог бежанијског гробља, један је од великих масовних гробаница страдалих невиних цивила у Београду током Другог светског рата.
Према извештајима и изворима, спомиње се број од око 3.600 тела покопаних у том простору (према државној комисији) заједно са наводима да је у ствари у подручју покопано више жртава.
У другим извештајима и меморијалним подацима бројка се креће и до 8.000 покопаних.
У тим јамама (које су пре тога копане због поплава као заштита) сахрањивани су мртви логораши, који су стизали са свих простора.
То је локација на коју су довођена тела жртава из логора Старо сајмиште / Прихватног логора у Земуну („Семлин“) и са целог простора самопроглашене НДХ.
Место се налази, без јасних путоказa, нити ширег уређења.
Овим чињеницама се мора приступити с озбиљношћу: бројеви могу бити предмет провере, извори се разликују, али суштина остаје… ово је простор огромног страдања и српске патње.
Место сећања и потиснуте истине
Белановића рупа је пример онога што се често дешава са просторима страдања… будући да се налазе „на маргини видљивости“, постало је и место заборава.
Путоказа и нема ни јасних детаља… нема екскурзија ни амбијенталних часова историје у мери у којој би морали бити.
То је наша срамота према нашим жртвама и историји.
Колективно памћење… Уколико заборавимо или потиснемо, ризикујемо да се историја не понови, а већ се понављала… да се не понове исте грешке. Белановића рупа је доказ да се и на маргини града могу налазити места велике тежине.
Не ради се само о историји која се десила, већ о нашем односу према њој… да ли је место достојно обележено, да ли се подсећање преноси, да ли се омогућује приступ, и да ли постоји едукација… на томе сви ми морамо да радимо и те грешке исправимо.
Изазови и контроверзе
Различите процене броја жртава (од 3.600 до 8.000) указују да истраживања нису завршена, да изворе треба обрадити… и убацити у уџбенике.
Потребни су јасани путокази, ознаке, информативне плоче, карта страдања… јасно видљива.
Слично је и на локалитету Јајинце где је страдало преко 80000 људи, а место без видљиве инфо-табле и капеле, музејске поставке.
Укључити школе и младе… организовати посете Белановића рупи као делу часа историје, етике, људских права.
Подстаћи истраживање… архивски рад, прикупљање сведочења преживелих (ако их има) или потомака, анализа тачног броја жртава.
Белановића рупа није само „рупа у земљи“… то је рупа у сећању, али и призив ка томе да се сећање обележи и памти… да жртве буду означене и уважене. Ако смо, као друштво, у стању да препознамо и уважимо таква места, онда и ми сами постајемо достојни имена друштва које памти и наших предака а потомцима ћемо тако оставити аманет незаборава.
Али ако их оставимо да буду заливени заборавом… онда ћемо дозволити да се људска мука претвори у празнину и заборав и тако полако нестајемо као народ.
И данас постоји споменик Савеза бораца из 1951. године, али место је тешко пронаћи.
Свакако, ово место мора бити много боље уређено… и мора добити на значају и туристичким рутама.
*Овај текстст, као и све моје ауторске колумне имају за циљ и да покрену сећање и да се исправи наша срамота заборава и немара… свакако је доста боље него што је било до пре деценију по питању уређивања, подизања споменика и обележавања значајних историјских датума… и у том правцу треба да се настави.
Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја
