Бојанић: ТОМПСОН, РУКОМЕТАШИ И НАРОД ХРВАТСКИ… шаљу нам јасну поруку, која је у континуитету више од једног века

Нема ту више шта да нас чуди. Чуђење је луксуз оних који одбијају да прихвате стварност.

Концерти са  пола милиона људи, песме које отворено величају злочиначку усташку идеологију, одбијање државних прослава без јасне националне симболике и Томпсонове риме, све то није инцидент. Можемо само да се лажемо… ако знамо у каквој Европи и свету живимо.

То је континуитет. То је политика ,,њиховог“ памћења. То је национални наратив који се не стиди самог себе… они се тиме поносе… и својим злочинима над Србима.

И управо у томе лежи разлика између њих и нас.

Они су одавно решили шта хоће. Ми се још увек питамо шта не смемо.

Хрватско друштво, са свим својим противречностима, показује једну константу: јединство око сопственог националног осећаја. Тај осећај можемо сматрати искривљеним, опасним или морално проблематичним… али не можемо порећи да постоји, да је масован и да се систематски негује.

Код њих, култура, спорт, музика и политика иду у истом смеру. Код нас свако вуче на своју страну.

Пример: Ми и даље имамо четничке и партизснске риме…

И ту почиње наша суштинска слабост.

Ми имамо песме, имамо историју, имамо жртве, имамо разлог за памћење.

Али немамо сабраност, згазили смо на сопствени ЗАВЕТ који су нам преци оставили… они који су живели у монархији.

Немамо договор око онога што је темељно. Код нас се родољубље често своди на приватни чин, на маргину, на подсмех и цикотање у кафанском диму или етикетирање у незнању.

Они који певају о Србији, јунаштву и Небеској Србији, остају у уским круговима, док масе хрле за садржајима без икаквог националног корена, често и без икакве вредности… али им те риме стварају машту у глави и оно што нису… у заносу кафанског дима и љуте капљице.

Зато није проблем што они имају Томпсона. Проблем је што ми немамо заједничку меру вредности.

Нас деле клубови, странке, идеолошке ситнице, НВО, личне сујете и фрустеације.

Код нас и спорт постаје фронт, а не место сабрања. Код нас се историја релативизује, минимизује или гура под тепих „да се не замерамо“ да истином не повредимо брата ,,џелата“.

Док други своју интерпретацију прошлости носе као заставу и Завет, ми своју кријемо као кривицу… као да нас је срамота од истине.

И онда се чудимо што нас не поштују… па ко да нас поштује овакве, понизне…?

Њихова порука је јасна: не желе заједништво, не желе братство, не желе повратак старих оквира.

То је политичка и њихова културна чињеница. И сваки пут када то јасно покажу, они нам, хтели ми то или не, чине услугу… И ХВАЛА ИМ НА ТОМЕ… што нам разбијају заблуде… заблуделих српских ,,грађаниста“ јер нас подсећају да илузије немају будућност, а никада је и неће бити са њима.

Трагедија је што ми те сигнале упорно игноришемо.

После геноцида у НДХ и страдања преко милион Срба, и логора за децу… уместо да из тога извучемо трајну националну лекцију, ми смо изабрали заборав у име „вишег циља“, правдање и смањивање и минимизирање сопствене жртве, геноцида.

Прихватили смо нову државу, нови идентитет, нову истину, под вођством човека (Тита)  који није разумео српску историјску вертикалу… нити је хтео да је разуме. Цена тог избора плаћа се и данас: у збуњености, у подељености, у неспособности да препознамо тренутак у ком морамо бити своји… и када требамо оштро и како да реагујемо.

Ово није позив на конфронтацију.

Ово је позив на унутрашње сабирање.

Народ који не поштује себе, неће га поштовати ни други. Народ који се стиди својих песама, својих страдања и своје културе, остаје без гласа у свету који слуша само оне који знају шта хоће.

Национални дух не значи искључивост…  он значи свест и враћање Завету.

Он значи континуитет. Он значи да знамо ко смо, без потребе да то доказујемо мржњом.

Време је да престанемо да гледамо преко плота и да се вратимо сопственом дворишту.

Да престанемо да чекамо признање и да почнемо са самопоштовањем.

Да градимо културу памћења, а не културу заборава. Да се сабирамо, а не делимо.

Јер док други јасно корачају својим путем, ми више немамо изговор да лутамо… и да се чудимо.

А народ који се не пробуди на време… буди се у туђој стварности. Зато део Срба види хрвата Пицулу као спаситеља.

Отрезнимо се брћо Срби… имамо и ми нашег Бају, Слaвенa, Даницу Црногорчевић, Сестре Сантрач, Фенечке бисере, Павлину… много су бољи од Томпсона.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја