Бојанић: ЗАБОРАВЉЕНИ ГРОБ ЦАРА ДУШАНА, СРАМНА ИСТИНА О НАШЕМ ОДНОСУ ПРЕМА ИСТОРИЈИ
Врло мало људи у Србији зна где је сахрањен цар Стефан Душан Силни, најмоћнији српски владар и један од најзначајнијих државника средњовековне Европе. Још мање зна када је његов гроб откривен и ко га је открио. Та чињеница сама по себи представља тужну дијагнозу нашег односа према сопственој историји.
Цар Душан је преминуо изненада 20. децембра 1355. године. Сахрањен је у својој задужбини… манастиру Светих Архангела код Призрена, једном од највећих духовних, државних и културних средишта средњовековне Србије. Тај манастир је након османског освајања систематски разаран, пљачкан и коришћен као каменолом за друге грађевине, да би временом био готово потпуно заборављен.
Гроб цара Душана откривен је тек 1927. године, приликом археолошких истраживања које је водио др Радослав Грујић, руски емигрант и један од најзначајнијих српских научника тог времена, уз учешће професора Светозара Радојчића. У рушевинама манастира Светих Архангела пронађени су посмртни остаци за које је, на основу археолошког контекста, положаја гроба и историјских извора, утврђено да припадају самом цару Душану.
Због безбедносних разлога и тадашњих политичких околности, мошти цара Душана су 1968. године пренете у Београд и положене у цркву Светог Марка, где се и данас налазе. Без маузолеја. Без јасног државног обележја. Без оног поштовања које би у свакој озбиљној држави било подразумевано.
У земљама које држе до свог националног идентитета, гроб владара попут цара Душана био би централно место историјског памћења. Био би место ходочашћа, школских екскурзија, државних церемонија и туристичких посета.
Око њега би постојао маузолеј, музејски простор и јасно испричана историјска прича. Код нас… тишина и заборав.
Поставља се једноставно, али болно питање: како очекујемо да нас други поштују, ако ми сами не поштујемо своје највеће владаре и темеље сопствене државности?
Цар Душан није био само историјска личност… он је симбол снаге, државе, закона и самопоуздања српског народа. Његов Законик и његово царство изучавају се широм Европе, док његов гроб у сопственој земљи остаје скоро непознат.
Док пролазимо поред гроба цара Душана без заустављања, без свеће и без мисли, пролазимо и поред сопственог достојанства.
Народ који заборави и не зна, где му почивају највећи владари, полако заборавља и ко је био, шта је имао и шта је могао бити.
Цар Душан није тражио заборав… оставио нам је државу, закон и јасну идеју да Срби могу бити велики када су сложни, свесни себе и своје историје и традиције.
Није ово питање прошлости, већ питање будућности. Хоћемо ли дозволити да цар српског царства остане без маузолеја, без ходочасника и без националног поштовања, или ћемо коначно вратити достојанство сопственој историји?
Јер народ који не уме да се поклони својим прецима, неће имати ни шта да остави потомцима у аманет.
Док год гроб цара Душана није место националног сабрања, дотле Србија није измирила свој историјски дуг према себи. А тај дуг се не отплаћује речима, већ памћењем, поштовањем и делима.
Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредик сајта Српска историја
