Бојанић: ПРОЂЕ ГОДИНА

Посматрана из историјског угла, она неће бити упамћена по државничкој храбрости, јасној националној стратегији или одлучним потезима, већ по колебању, ћутању и систематском бекству од суштинских питања.

Два пута је одбијена Декларација о страдању Срба у Јасеновцу. Два пута је држава показала да није спремна да јасно и недвосмислено стане иза историјске истине о геноциду над сопственим народом. Јасеновац, као симбол највећег страдања Срба у 20. веку, и даље је политички „неподобна тема“, нешто што се избегава због међународних притисака, дипломатских калкулација и лажне стабилности у региону. Историја, међутим, не прашта такве компромисе… народ који не сме да именује своје жртве, осуђен је да их поново има.

Истовремено, улицама су пролазили протести… бројни, бучни и медијски експонирани, али без јасне идеје, јасних политичких смерница, програма, циља и државотворне суштине… и имена. Постојала је енергија, али није било визије. Масе су се кретале, а смисао је остајао у месту.

Историја памти протесте који су мењали токове држава, али и оне који су служили као контролисани издувни вентил, без намере да донесу стварне и суштинске промене.

Ова година је, нажалост, више личила на ово друго.

Посебан симбол времена постали су део студената који су решења за унутрашња српска питања тражили код Пицуле, у Стразбуру и Бриселу, а не у сопственој држави, академској заједници и институцијама. Појавила се и ,,Крвава шака“… свакако симбол који није Српски. И јак утицај одређених НВО које се финансирају са запада.

Историјски гледано, то је опасан образац. Ниједан народ није очувао своју слободу тако што је кључне одлуке препустио туђим центрима моћи. Суверенитет се не брани аплаузима споља, већ одговорношћу изнутра.

Посебно забрињавајући моменат године био је директан и индиректан удар на просвету и децу. Школе су, по први пут након дугог времена, почеле да се користе као простор политичке и друштвене манипулације. Под изговором „грађанског бунта“, деца су увлачена у сукобе који нису њихови, а школе су престајале да буду оно што морају бити… установе знања, васпитања и сигурности.

Историјски гледано, мешање политике у школске клупе увек је било знак дубоке кризе друштва… то је чињеница.

Велико питање је зашто смо истурили децу и дакрили се иза њих… то није витешки ни у Светосавском духу.

Бунт, ако већ постоји, мора да буде на улици, у јавном простору одраслих, а не у учионицама. Деца нису политички ресурс, нити средство притиска. Школе нису зборнице, нити политичке трибине… оне су темељ државе. и то мора да остану.

Народ који то заборави, урушава сопствену будућност.

Феномени попут „Ћациленда“ постали су симбол општег стања у јавном простору… карикатура стварности у којој су озбиљне теме замењене пародијом, а суштинска расправа симболима без значења. Али, показало си и као добра политичка (владајућа) одлука у кључном моменту када је кулминација незадовољства и бунта достигла врхунац… и то је чињеница… од тог момента ,,бунт“ почиње да јењава.

Историја нас учи да цивилизације не пропадају преко ноћи, већ онда када престану да разликују важно од небитног.

На геополитичком плану, Србија је наставила да балансира између великих сила, без јасно дефинисане стратегије и дугорочног циља… алу и не може другачије у овој Европској хистерији.

 Притисци Запада, питање „Гаспрома“, судбина НИС-а, али и ограничења која долазе са руске стране, оголили су чињеницу да смо економски и енергетски условљени, а политички недовољно самостални.

Притисак са три стране САД-ЕУ-РФ… тешко зар не?

Историјска лекција је сурова, али јасна: мали народи без сопствене визије обично  постају простор на коме се други договарају.

Најпогубније ћутање, међутим, тицало се Косова и Метохије. То темељно државно и историјско питање током целе године било је гурнуто у страну. Без јасног става, без стратегије и без одговора. Ћутала је власт. Ћутала је опозиција. Ћутали су и студенти. Као да Косово и Метохија више нису тема достојна јавне расправе, већ проблем који се одлаже у нади да ће га решити неко други.

Историја, међутим, јасно показује: питања која се избегавају не нестају… она се враћају у тежем и болнијем облику. Народ који ћути о својој колевци, пристаје да му је други тумаче и креирају нову историју.

Ова година није била година отвореног пораза, али јесте година пропуштених одлука. Није била година катастрофе, али јесте година озбиљног упозорења. Историја ће је памтити као период у коме је Србија стајала на раскрсници, али није имала снаге да изабере пут.

Јер историја не тражи савршене околности… већ храброст.

А храброст је управо оно што је у овој години највише недостајало.

Шта нам је, онда, чинити?

Једини исправан пут јесте повратак Светосавском путу… путу мере, одговорности и истине.

Повратак хришћанским врлинама које су наш народ очувале кроз векове:… вери, истини, трпљењу и љубави према свом, без мржње према другом. Без тог повратка, ни политика, ни протести, ни институције неће нас извући на исправан пут.

ЖИВЕЛА СРБИЈА!

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја