Бојанић: Кадињача… Жртва изнад идеологија

На превоју Кадињача, 29. новембра 1941. године, младост Србије стала је између смрти и народа. Не за партију. Не за вођу. Већ да би неко иза њих преживео.

Битка је била кратка и сурова. Раднички батаљон, радници, занатлије, омладинци, момци који су до јуче носили радно одело, а не униформу…  готово су сви изгинули, њих 274, борећи се да зауставе продор немачких снага и омогуће повлачење цивила и рањеника.

Имена у камену, а не у политичким и идеолошким паролама

Спомен-комплекс на Кадињачи подигнут је да чува сећање на њихову жртву и да нас подсећа да слобода није добијена на поклон.

Али, годинама је та жртва била присвајана, политички обојена, коришћена као сценографија туђих идеологија… са ,,црвеном петокраком“.

Хоћемо ли коначно да им вратимо част? Да им се вратимо као живи људи живим људима… не као публика идеолошког позоришта?

Деценијама се говорило искључиво о херојству „револуционарних радника“, уз игнорисање чињенице да су међу погинулима били:

верници,

домаћини,

људи различитих политичких убеђења,

они који су приступили покрету из уверења да бране слободу и не вођу.

Жртва је припадала Србији.

Они које је историја украла… да им вратимо глас

Они су имали мајке које су их чекале. Љубави које су остале без одговора. Снове које су понели са собом у земљу.

Песма? Или тишина? Шта је њима прави помен?

Последњих година дешавало се да се на Кадињачи, под белим каменим крилима, пуштају песме о Титу и партији.

Па зар није јасно? Они нису пали да би се славио било који човек, већ да би Србија остала жива.

Када певамо партијске химне на костима… ми нисмо народ жртве, него народ заборава.

А заборав је најгора издаја.

Шта дугујемо?

Не дугујемо ми њима химне,  њихов крик је химна. Ми дугујемо само једно: да будемо достојни онога што су нам оставили.

Сваки пут када се зауставиш на Кадињачи, или угледаш фотографију њених камених крила… стањи у себи, макар на тренутак.

И запитај се:

„Да ли само ми вредан њихове смрти?“

Данас… шта ми радимо са том истином?

Када се на Кадињачи данас чује песма у славу било које личности или идеологије… то је тежак неспоразум са историјом.

Ти људи нису дали своје животе да би се њихова смрт користила за:

партијске успомене,

политичке обрачуне, политичке победе,

носталгична славља туђих заблуда.

Они су пали да би други живели.

Ми данас имамо обавезу да живимо у истини о њиховој жртви, а не у туђим митологијама.

Кадињача није идеолошка сцена. Кадињача је српска костурница.

Ту није место химнама једнопартијске диктатуре, нити песмама о било ком вођи. На том месту једино сме да се чује:

молитва,

поштовање,

тишина,

и име сваког погинулог.

Да бисмо били бољи од историје која нас је често ломила,

морамо бити достојни оних који су на Кадињачи положили свој живот без идеолопке и пплитичке рачунице.

Закључна реч

Кадињача нас подсећа да херојство у српској историји никада није било ствар политике већ части. Они који су пали тамо су били деца Србије. Та истина мора да буде гласнија од сваке песме о Титу или било коме другом.

Поклонимо се њима.

А не идеологијама и комунизму.

ЖИВЕЛА СРБИЈА!

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја