Бојанић: „Кад политика победи историју: Декларација која није смела да падне“
Српски парламент није имао воље да унесе у Скупштинску процедуру и Дневни ред... предлог, да призна и осуди геноцид над Србима у НДХ. Невероватно… и истовремено срамно.
Драги пријатељи и читаоци,
мислио сам да се не оглашавам по овој срамоти коју нам је по четврти пут приредила Српска скупштина задњих деценија.
Али, то је јаче од мене… мислио сам и да станем са овом мојом мисијом коју радим преко деценију.
Српски парламент није имао воље да унесе у Скупштинску процедуру и Дневни ред… предлог, да призна и осуди геноцид над Србима у НДХ. Невероватно… и истовремено срамно.
Ни позиција, ни опозиција, иако су могли, нису дигли руку да дају глас за предлог да Декларациј уђе у Скупштинску процедуру и Дневни ред.
За мене, годинама уназад, ова борба није само историјско сећање а није ни обавеза, све ово радим из љубави према отаџбини.
Ја сам се као уредник сајта Српска историја… без икакве финансијске користи и профита, без политичке подршке, без помоћи НВО (и недао Бог, да ме они помажу и условљавају) свог себе дао на дневним нивоу за идеју да народ не заборави српско страдалаштво и своју Српску историју.
Зато што верујем да је истина темељ идентитета, да је сећање обавеза и да је правда предуслов опстанка.
Радио сам са љубављу, одбранио сам сећање, чувао бол народа од заборава… колико сам могао, умео и знао, на дневном нивоу.
Али јуче, због одсуства воље у парламенту, због ћутања већине… све то деловало је као да нема смисла што радим.
Као да је бол, жалост, сећање… запечатано у мраку неодговорности.
И боли. Боли дубоко у срцу.
Питам: да ли ћемо ми, млади, студенти, грађани, прећутати и ово?
Да ли ћемо дозволити да се истина унезвери, да се жртве обрукају ћутањем и незахвалношћу?
Да ли ћемо шапатом или крајње… апатијом, подржати заборав?
Ја не желим. Желим да се огласим… гласно, достојанствено, са тугом и сећањем. Да реч истине одјекне даље од зидова парламента.
Да кажемо… не заборављамо, не остављамо жртве без гласа.
Ако смо икада… као народ имали право, то је право на сећање.
Ако смо икада као људи имали обавезу, то је обавеза да страдање пријатеља, рођака, сународника не буде залудно и заборављено.
Нека ова бол и ова неправда не буде без одјека… мора да се чује и друга страна… мислим да на овој теми политика не сме да игра главну улогу као и политичко препуцавање ко је предложио или ко је први поднео предлог Скупштини, а није први пут.
Ми живимо у доба када део историчара из Хрватске али и из Србије умањују број жртава у Јасеновцу, свим средствима. Ту не сме бити политичке трговине или за титуле и пројекте. Изгледа да мора у српске уџбенике да се уметне оних Туђманових 86000 страдалих људи у Јасеновцу… а 40000 Срба. Пошто не смеју да смање јеврејске и ромске жртве… а наши ,,мудри“ историчари се боре да то буде уписано на 100000 (за њих је жртва само она која има име и презиме)… а села поубијана и читаве породице без трага, по јамама, пећима, преливени гашеним кречом и бацани у Саву. Заборавили су да Јасеновац није ослобођен већ напуштен, после уништавања свих трагова зверстава.
Сећање је наше оружје. Истина… наша обавеза.
А сада… ако смо народ који верује у правду и образ, морамо коначно да превазиђемо политиканство и странчарење. Доста је било подела, сујета, интереса, политичарења и дневних игара.
Пред величином жртве… сви морају да стану мирно.
У Јасеновцу, Јадовну, Пагу, Глини… и још на стотинама места нису страдали ни „леви“ ни „десни“, ни „позиција“ ни „опозиција“, већ наш народ… деца, мајке, старци, свешteнство, невини, само зато што су били Срби.
Они који су мучени, заклани и спаљени, нису питани за страначку књижицу нити за политичко мишљење. Страдали су зато што су Срби.
И зато је најмање што Србија данас дугује… истина о томе.
Декларација која ће бити наш завет да се никада више не понови зло НДХ.
Зато молим и позивам владајуће структуре и председника Александра Вучића да ову одлуку парламента преиспита… да коначно сагледамо жртве, а не политичке интересе, ако их уопште има у овој теми.
Да се ујединимо у сећању и љубави према свом народу. Да покажемо да нисмо равнодушни и да нисмо заборавили злочин. Није ми јасно шта нас ту кочи?
И парламент у ЦГ је изгласао прошле године сличну резолуцију о геноциду над Србима у НДХ.
Част и брука живе довјека. А ми на овај начин бирамо на коју ћемо страну историје стати… и како пред претке стати.
У искреној нади да ће се грешка и срамота убрзо исправити… а ако декларација/резолуција није добра, лако је да се доради и исправе ситнице… само ако за то има воље.
Додатак
Зашто ћутање Србије, о језику, гробљима, ревизији и историји… а Хрвати нама пре пар дана протестну ноту?
У селу Таванкута, општина Суботица, донета је одлука да се у вртићу „Анђели чувари“ деца, поред хрватског језика, школују и на српском језику. То је довело до протестне ноте из Хрватске. Хрватска је обавестила Србију да сматра да је том одлуком „грубо прекршено право хрватске заједнице у Србији“ и да се вртић који је изграђен новцем из Хрватске не може ставити под услов да се ради на два језика, већ да треба да буде искључиво на хрватском.
Истовремено, у Хрватској су парламентарци усвојили закон којим се уводи обавеза уклањања споменика и натписа на гробљима (умрлих после 30. маја 1990) који, како се наводи, „славе агресију” или „чује се као увреда за морал и национална осећања“… што мањинским Србима у Хрватској делује као директан ударац на њихово историјско сећање и културни идентитет. У Србији и о овоме ћутња.
И на крају као да смо заборавили највећи концерт у Европи… када је Томпсон окупио пола милиона хрватске омладине… и сви заједно певали ,,ЗА ДОМ СПРЕМНИ“ И ,,ЈАСЕНОВОЦ И ГРАДИШКА СТАРА ТО ЈЕ КУЋА МАКСОВИХ МЕСАРА“.
Они би то изгледа све исто поновили… а ми ћутимо и штитимо сопственог џелата.
*Ово је мој мали допринос и притисак да Српска Скупштина и посланици преиспитају одлуку да се Декларација не стави на Дневни ред и у Скупштинску процедуру. Искрено се надам да ће смоћи храбрости и снаге да ту Декларацију усвоје у Скупштини… и да се сви по овој теми ујединимо без политичких и интересних разлика… ЗА Србију.
Живела Србија!
С поштовањем и болом, Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја