Бојанић: КАД НАС ИСКЉУЧИВОСТ ОСЛЕПИ, А НЕПРИЈАТЕЉ САМО ЧЕКА

Све мање аргумената…  а све више вике, неутемељених осуда и подела. Чини се да смо као народ превише лако пристали на то да оно што нас разликује постане важније од онога што нас спаја. Зато је ова колумна покушај једног личног осврта… да се подсетимо да је јединство и братска слога највећа снага српског народа.

Ми смо данас постали врло лак плен, за наше вековне ,,џелате“.

Најгоре је када човек престане да чује. Када престане да види. Када престане да разуме. А то се дешава онда када у себи угасимо сваку могућност да нешто или некога сагледамо шире од сопствених предрасуда, партијске припадности или личне фрустрације.

Кад год не волимо некога било да је реч о појединцу, политичару, државнику, политичкој странци, некоме ко је способнији, успешнији или гласнији од нас… ми, као да је то правило, постајемо спремни да унизимо све што тај неко ради, п чак и оно добро. Не видимо више ниједну добру намеру, ниједно корисно дело, ниједан честит корак. И све то само зато што је у нама отров који нам не да да признaмо добро… ако не долази од „нашег“.

Тако се трујемо мржњом, својом и туђом. А од те мржње ништа добро није никло… нити икада неће.

Данас се, као народ, делимо око свега: око историје и будућности око вере и идентитета, око политике и морала и, најгоре, око тога ко је већи Србин… и да не улазимо кроз поделе у спорту где је неописива мржња саткана у доба комунизма и клубова који су настали у комунизму (Звезда и Партизан)…али и даље са комунистичким симболима, црвеном звездом петокраком.

А док се ми делимо, други… они који нам никада добро нису мислили, раде свој посао мирно, спокојно, осмехнути и још нам дају подршку и хушкају на немире и ,,ново проливање братске крв“. Јер знају: није њихова победа што су они јачи, већ што смо ми слабији једни према другима… а спремни смо лако и брату да заријемо ,,нож“ због сурових и намернутих идеологија, када згазимо Светосавску нит.

Често се код нас заборавља једна кључна ствар: Критика није непријатељство. Критика је љубав према свом народу, али усмерена аргументима, разумом, жељом да буде боље… Не урлањем. Не скакањем по улицама. Не линчом по друштвеним мрежама.

Критика која нема циљ…  него само виче… није критика, већ вапај бесмисла и детињарије.

Наши стари су говорили да се кућа не брани тако што се разбијају њени прозори. Нити се српство чува тако што се сваки Србин који мисли другачије проглашава издајником.

Ако као народ желимо да опстанемо, морамо да почнемо да разликујемо:

*шта је добро за Србију , а шта је против Србина

Није свако ко другачије мисли… непријатељ. И није свака лоша идеја, злонамерна.

Ово морамо да пренесемо деци. Морамо да их учимо да цене оно што је вредно, родољубиво, часно, поштено и корисно, а да умеју јасно и одважно да именују и критикују оно што Србију руши или понижава, као и пијединца, па било ко да је.

И морамо да их учимо да је разлика између критике из љубави и критике из мржње огромна као између светлости и тмине.

Много је подела међу Србима. Превише заједљивости. Премало разумевања и трезвене свести, са обе стране.

А тамо где нема јединства… нема ни снаге ни националне моћи.

Непријатељу није потребно да нас победи. Довољно му је да нас посвађа. Онда радимо његов посао.

Као и много пута до сада… ако познајемо наше историјске токове.

Зато је време да се променимо. Да поново чујемо једни друге. Да се ујединимо око оног што је најважније… како би они који нам не желе добро поново морали да признају:

Срби су најјачи када су заједно и када су сложни… и када су на СВЕТОСАВСКОМ ПУТУ.

СУШТИНА

Србија и сенке прошлости… зашто нам је потребан отклон од комунизма?

Постоје тренуци у животу народа када мора да стане пред огледало. Да погледа у себе, храбро, без страха од истине. И да призна: неке ране нису зацелиле. Неки путеви воде у ћорсокак. Неки системи одвели су нас далеко од онога што јесмо.

Србија је један од оних народа који је деценијама живео у тами једнопартијске власти. Под идеологијом која је обећавала слободу а донела страх. Која је обећала равноправност а створила привилеговане. Која је обећавала правду а затворила уста свима који су смели да мисле.

То није била само политика. То је био удар на душу и здрав разум.

Гушена је вера. Наругивано је национално достојанство. Наше историјско право претварали су у „великосрпски мит“ и шовинизам.

Многи најбољи људи овог народа убијени су у тишини… без гроба, без помена, без истине.

А њихови прогонитељи? Они и данас шетају међу нама као „грађани угледни“, као „елита“, као „моралне вертикале“.

Лустрација није освета.

Није позив на мржњу. Није обрачун са старошћу.

Она је право народа да се очисти од неправде.

Да они који су рушили животе, слободу, цркву и историјско памћење не буду више наше вође, нити наши професори.

Не може се здрава кућа градити на кривим темељима. А темељи нам и даље трују будућност:

корупција постала правило, партијска књижица важнија од знања, страх од истине постао навика, национални интерес често је последња ствар која се гледа.

И није случајно што смо стално подељени. То је највеће наслеђе комунизма… народ који се свађа са самим собом не стиже нигде.

Потребно је да поставимо питања:

Ко је рушио српску интелигенцију? Ко је забрањивао и укидао српску традицију? Ко је распакивао државу и национални идентитет? Ко је управљао страхом као оружјем?

И да кажемо, никад више.

Одакле да кренемо?

Од истине. Не ради освете… већ ради памћења.

Да кажемо младима шта се догодило. Да жртве добију име. Да се ослободимо тихих господара из сенки који су научили да владају без избора и без одговорности.

Да Србија поново буде земља која бира најбоље међу собом… а не најпослушније.

Можда ће неко рећи да се прошлост мора оставити у прошлости. Али истина је другачија:

Прошлост која трује… није прошлост, већ садашњост.

Ако се не изборимо са оним што нас је понижавало и гушило… изнова ће се појављивати у новим облицима, са новим маскама, али са истом намером.

Зато је отклон од комунистичке репресије борба за здраву Србију.

За друштво у којем се поштује вера. Историја. Слобода. Породица. Част.

За државу која има кичму и која се не стиди себе.

Зато што нема слободног Србина без истине о српској боли.

И нема будућности за Србију док и последња сенка тог система не буде послата у историју… тамо где јој је и место.

*Ставови изнети у колумни су лични став аутора. Објављено са намером да подстакне дијалог, разумевање и слогу међу Србима, у времену када нам је јединство најпотребније.

Живела Србија!

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја