Бојанић: ШАРГОВАЦ, НЕПРАВДА И СРАМОТА КОЈА И ДАЉЕ БОЛИ, КОНАЧНО БИЋЕ УРАЂЕН И МЕМОРИЈАЛ НА КОЈИ СЕ ЧЕКА ДЕЦЕНИЈАМА

Сурови фебруар 1942. године. Снег, хладноћа и мирис страха у ваздуху. У малом селу Шарговац, надомак Бање Луке, тог дана догодио се злочин који је срамота сваке људске цивилизације, то ни звери не би урадиле човеку.

Усташке јединице, предвођене фратром Томиславом Филиповићем… познатијим под злокобним именом фра Сотона – ушле су у школу у Шарговцу и хладнокрвно убиле педесет и двоје српске деце, ђака Основне школе „Ђура Јакшић“.

Деца су била стара између шест и дванаест година. Њихов једини „грех“ био је што су рођена као Срби. Усташе су их позвале у школску учионицу, где су им, пред таблом и иконом, клали грла и ломили кости. Фратар Филиповић је, по сведочењу преживелих и докумената који су сачувани, лично заклао једно дете испред других, речима да ће тиме „благословити“ остале усташе пред покољ.

Тај чин је означио почетак једног од најстрашнијих масакра над децом у Другом светском рату.

Истог дана, 7. фебруара 1942, у суседним местима Дракулић и Мотике, побијено је преко 2.300 Срба… жена, стараца, деце (551 дете). Укупно, према сведочењима и историјским изворима, око 2.800 цивила је тог дана нестало у једном једином налету усташког безумља.

То није био рат… то је био план и стратегија, смишљен, хладнокрван и систематски. Циљ је био једноставан… да не остане нико ко је Српског порекла.

Али највећа срамота није само у томе што је злочин почињен. Највећа срамота је што је на тај злочин, деценијама, падала тишина.
..тишина у комунистичком режиму због суровиг ,,братства и јединства“… али та тмина и тишина траје до данашњих дана.

Деценијама није било спомен-плоче, нити достојног обележја. Школа у Шарговцу радила је као да се ништа није догодило, као да под њеним подом не лежи невина дечија српска крв.

Комunistички режим после рата није желео да се подвлачи ,,национални“ карактер злочина.

Говорило се о „жртвама фашизма“, без помињања ко је био џелат, а ко је страдао.

Тако је истина закопана под идеолошким пепелом „братства и јединства“.
Поколења су расла не знајући да су ту, где се учио српски језик и математика, једном плакала и побијена зверски деца њихових вршњака.

Шарговац је постао симбол ћутања (сем појединаца који су смело зборили).

И док су многи европски градови подигли музеје и меморијале, овде је владала ћутња, да ,,брата“ џелате не повредимо истином и његовим крвавим пиром.

Неки од нас су се правдали „вишим интересима“, други су се плашили да не наруше „мир у региону“ а трећи збох ,,страха“.

Али нема мира без истине. Нема суживота без покајања.

Сад, осамдесет и више година касније, Бања Лука најављује изградњу Меморијала (Спомен парк), толико дуго без меморијала и споменика. Коначно! Хвала Богу и трезвеним људима.

Али колико је то закаснило?
Колико генерација је прошло без истине и живело у заблудама и незнању?

Колико ученика је улазило у исту ту школу не знајући да је под њеним темељима гробница њихових предака (деце), да су зидови тог здања били неми сведоци злочина над невином децом?

Не може се градити будућност на забораву. Заборав је други облик убијања.
Деца Шарговца нису само жртве једног режима… она су сведочанство да зло постоји и да се не сме оправдавати. Она су опомена свима нама који данас живимо у удобности и раскалашности, са памћењем кратким као трајање вести.

Меморијал који ће настати не сме бити само камен и плоча. Он мора бити савест једног народа.

Место где ће сваки ученик из Бање Луке, из Србије, из Републике Српске, стати и осетити, да се зло не сме поновити. Да Срби никада више не смеју дозволити да се њихова деца убијају, а да после тога… ћуте.

Ово место морају обилазити и екскурзије из Србије и Републике Српске, да чују причу и виде место где су њихови вршњаци страдали само зато што су били Срби.

Срамота је што смо чекали осам деценија. Срамота је што су наша деца морала да науче са интернета и портала, а не из уџбеника где скоро ни речи нема, шта се десило у Шарговцу..

Али ако сада проговоримо… ако подигнемо меморијал који ће живети и после нас… онда ће и та невина деца добити барем једно, правду кроз памћење и сећање.

Шарговац није прошлост. Шарговац је огледало. А у том огледалу, гледамо себе… да ли смо народ који памти, или народ који ћути и одриче се својих корена.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја