Бојанић: ГДЕ ЈЕ КРАЈ?
Браћо, када ћемо престати да ,,лајемо" једни на друге? Да ли смо свесни подршке џелата и запада... који једва чекају да крене наше братско крвопролиће... као оно у време Другог светског рата када су нас поделили, разјединили... због сурових идеологија... зар нам поново исто треба, да нас врати деценије уназад и поново уништи српску нит.
Да ли код Хрвата, Албанаца, Јевреја, Немаца, Француза… постоји таква патолошка мржња и подела? НЕ.
Протерани смо из Книнске Крајине, из Лике, из Славоније, из наших вековних огњишта у Босни и Далмацији. Са Косова и Метохије, колевке нашег народа и наше вере, и даље одјекује плач за изгубљеним завичајем. Али тај плач није само због земље… већ због губитка памћења, идентитета и свести о томе ко смо… врло брзо заборављамо а и не занима нас много наша српска историја, из које можемо видети и спознати будућност и опасност.
Асимилација коју смо доживели у данашњој Македонији, ћутање и равнодушност у дијаспори, медијска помама која покушава да нам прекроји прошлост… све то су нови облици истог старог оружја. Некада су нас убијали ножем и оловом, а данас нас уништавају заборавом, подвајањем и мржњом према самом себи… кроз разне пројекте и семинаре а да тога ни свесни нисмо.
Као да нам је у гену да грлимо сопственог џелата и да га истином не повредимо.
Као да се над нашим народом поново надвија сенка оног злог времена када смо се делили на партизане и четнике, када су браћа дизала руку један на другог, док је непријатељ трљао руке и гурао нас ко хијене једне на друге.
Слично видимо данас у Украјини са братским крвопролићем православног Руског народа… које је почело Мајданом у Кијеву… слично се дешава и у Београду… не дао Бог да дође до тог зла.
И данас, осамдесет година касније, уместо да учимо из те трагедије, ми поново упиремо прстом једни у друге, делећи се по партијама, заставама, идеологијама, уместо да се саберемо под једним именом… Србин… и око Светосавља… и онда изаберемо родољубиву власт.
А Његош нас је давно опоменуо:
„Благо томе ко довијека живи, имао се рашта и родити.“
А Свети владика Николај је записао:
„Народ који изгуби веру у себе и у Бога… престаје бити народ, постаје маса.“
Зато питање „где је крај?“ не сме да буде израз очаја, него позив на буђење. Крај ће бити онда када заборавимо своје задужбине, своје гробове, своју историју, веру и језик. А све док постоји и један који се моли, који пише, који сведочи… Србија живи.
Јер није први пут да смо пали, али је сваки пут васкрсење било веће од пада. Народ који је из пепела Првог и Другог српског устанка подигао државу, који је из Првог светског рата изашао са скоро трећиним становништва мање, али са духом снажнијим од свих империја… тај народ не сме изгубити веру у себе… а верујем да никада и неће.
Данас се борба не води мачем, већ истином и пером. Не на фронтовима, већ у школама, у домовима, у свести нашег народа. Ако не сачувамо памћење… неће имати ко да нас се сећа. Ако не сачувамо језик, историју и веру… изгубићемо и будућност.
Нека нам зато свако сећање на страдање не буде позив на мржњу, него на саборност. Јер Србија није једна партија, једна идеја или једна граница… Србија је завет. А завет никада не умире.
Живела Србија!
Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја