Бојанић: Штета коју је нанела Тајна конвенција Србији, а не чуди што је и била тајанствена

Када су се турска војска повлалула, на место топова и сабљи дошле су књиге и ,,научне теорије“ из Беча и Берлина. Уместо оружја… „научни ауторитети“.

Уместо окупације територије, стигла је окупација историјске свести.

Баш у том тренутку, када је Србија требало да изгради сопствену науку, културу и историју, потписана је Тајна конвенција 1881. године, на Видовдан. Под изговором савезништва и заштите, Србија је постала зависна од Аустроугарске не само политички, већ, духовно и културно.

Потписивањем Тајне конвенције са Аустроугарском 1881. године, Србија је направила један од најтежих политичких уступака у својој новијој историји. Документ који је кнез Милан Обреновић потписао у тајности 1881. године, без знања народне скупштине и јавности, формално је требало да Србији донесе стабилност, а у стварности ју је ставио под контролу Беча… а тај правац утемељен је пре тога Берлинским конгресом (1878) као и смернице.

Србија се том конвенцијом обавезала да неће водити самосталну спољну политику без одобрења Аустроугарске, нити склапати савезе без њене сагласности.

Заузврат, добила је обећање подршке да се прогласи краљевина и да Милан буде крунисан за краља 1882. године.

Тако је Србија добила круну,  али изгубила део своје слободе и историјског корена.

Много већа штета од политичке била је духовна, традиционална  и културна. Од тог тренутка почиње постепено потчињавање српске науке и историографије западноевропским центрима моћи… Бечу и Берлину… које је почело и деловањем Вука Караџића и Јернеја Копитара.

Управо у том периоду почињу да се „научно утврђују“ теорије о доласку Словена на Балкан у VII веку, као и о „илирском пореклу Албанаца“… и пресецање српске аутохтоности.

Зато данас Албанци тврде да воде порекло од Илира, а то је тврдила и наша историјографија.

Српски историчари и археолози који су се држали домаћих предања и извора били су маргинализовани и уклањани, а читава наша прошлост сведена је на један извор… спис византијског цара Константина Порфирогенита.

Тај један, страни извор постао је ,,слепо“ стуб читаве званичне слике о српском народу и његовом пореклу, док су вековна усмена и писана сведочанства са српског тла потиснута, спаљена, продавана или покрадена и маргинализована… све супротно тим тврдњама је било исмејавано, а и данас је у већини случајева тако.

Тиме је започет један невидљиви процес… не само политичке, већ и духовне окупације. Србија је постала краљевина по форми, али зависна по суштини. Научна мисао, култура и историјско сећање били су постепено стављани у оквире које су одређивали туђи интереси… и све то се слепо и послушно усвајало и прихватало, и без чврстох доказа и чињеница.

Од Тајне конвенције до данас траје борба да се поврати историјска истина, да се скине наметнута прашина са прошлости и да Срби поново сами пишу своју историју… али не из наметнутих уџбеника са запада и нових креираних по том шаблону, већ из староставних кеига које су у прашини… да се напише онако како су је проживели наши стари, а не како им је диктирана, наметана и писана и на крају пласирана.

Нажалост, на истраживању, утврђивању и враћању те истине и чињеница се и данас ништа не ради… многи докторати би пали у прашини.

А истина је ту, на дохват руке… само да за то има још храбрости, воље и снаге.

Свакако да ову тему треба добро истражити.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја