Бојанић: Породица Теокаревић и ,,Бубина вила“ и траг једног времена… данас су ти трагови у рушевини

Кад данас дођете у мало варошко место Вучје,  на падинама Кукавице надомак Лесковца, тешко је замислити да је ово био центар индустријског препорода јужне Србије. Али, крајем XIX и почетком XX века овде је живела једна од најмоћнијих текстилних породица Теокаревић.

Њихова прича није само историја фабрика и штофова, већ и сведочанство о амбицији, успону, раскоши, доброчинству, али и суровости једног времена.

Почеци и успон

Теокаревићи су се у Вучју наметнули као пионири текстилне индустрије. Капитал су стицали у преради вуне и производњи штофа, а Лазар, у народу познатији као Лаза Теокаревић, постао је симбол тог успона. У међуратном периоду називали су га чак и „краљ српског штофа“.

Под његовим вођством фабрички димњаци у Вучју нису престајали да диме, а радници су сваког јутра у дугим поворкама пристизали у фабрику.

Лесковачки крај је у то време прозван „српски Манчестер“, а Теокаревићи су били једни од његових највиђенијих представника.

Живот између луксуза и бриге за народ

Лаза је са својом породицом живео у великој раскоши и богатству. Подизао је виле у Вучју, Лесковцу, па и у Београду.

У Вучју су подигли цркву Рођења Светог Јована Крститеља, освећену 1938. године, која и данас стоји као неми сведок једног доба. Тај храм, изграђен трудом и новцем породице, био је дар народу, духовно уточиште у време бурних промена.

Ктитори Цркве светог Јована су Јована Теокаровић, звана Баба Вана, удовица Димитрија Мите Теокаревића и њени синови Славко, Владимир и Лазар. Храм је архитектонско дело познатог руског архитекте Григорија Самојлова.

На освећењу цркве присуствовало је велики број људи, око 20.000, било је доста утицајних људи… а владика Николај Велимировић је написао и писмо које је прочитано.

Има извора да је црква саграђена на месту где је била задужбина српских јунака из турског доба Николе Скобаљића.

Теокаревићи су тиме оставили свој печат у завичају, доказујући да прави углед није у богатству, већ у ономе што човек остави за собом.

Али с друге стране, раднички живот у фабрикама није био лак. Радило се по тешким условима, често и по 12 сати дневно. Док су власници градили виле, радници су живели скромно, у једноставним кућицама. И то је део наслеђа – слика једног система у коме је богатство било привилегија малобројних капитлиста.

Историчари бележе да је упркос развоју, било и отпора, радници су понекад штрајковали, жалећи се на израбљивање и тешке услове за рад.

Црква у Вучју

Ова светиња није била само храм, већ завештање – молитва у камену и трајни знак љубави према Богу и роду. Теокаревићи су тиме оставили свој печат у завичају, доказујући да прави углед није у богатству, већ у ономе што човек остави за собом.

И док у Вучију њихова црква сведочи о задужбинарству и вери, у самом центру Лесковца стоји један други симбол грађанске културе – кућа Шоп Ђокића, подигнута у другој половини XIX века. Та богата варошка кућа, са карактеристичним архитектонским стилом и данас чувана као културно добро, подсећа нас на дух времена када су имућни и угледни Лесковчани улагали у своју средину – у храмове, у домове, у град.

Тако црква у Вучију и кућа Шоп Ђокића у Лесковцу стоје као два стуба једне исте приче: приче о људима који су знали да је живот пролазан, али да је дело трајно. И данас, гледајући их, можемо да осетимо понос и нежност према онима који су изнад свега волели свој крај и свој народ.

Бубина вила

Вила, саграђена 1935. године по пројекту руског архитекте Григорија Самојлова, била је бисер предратне архитектуре: ентеријери раскошни, споља и изнутра… имала је и спољни базен.

Данас је та вила где су живели  „Бубина вила“, по Лазаровој супрузи Љубици, празна руина. Без прозора, намештаја, изложена времену и вандализму…. све је нестало или покрадено, како кажу мештани.

Уместо да то буде туристичка музејска дестинација.

Град Лесковац и локална власт, разумејући тежину губитка, коначно су покренули 2024. иницијативу за обнову са циљем да се вила адаптира у простор за изложбе, конференције и туризам.

Ова прича није само о рушевинама и нашој срамоти… она је о ономе што смо били, и о томе шта може поново бити. Вила и фабрика Теокаревића нису само камен и оронули зидови; то су сведоци једног златног доба, оживљени у сећању, који чекају да се врати достојанство једном великом објекту, али и једној породичној визији која је снажно проживела век и на крају била понижена.

ШТА ОБИЋИ У ВУЧЈУ

Вучије јесте мала варошица у подножју Кукавице која крије у себи и древне знаменитости.

Поред цркве можете обићи и  Скобaљић град (Зелен град).

Рушевине средњовековног утврђења Николе Скобaљића и данас величанствено гледају на околину. Ово је место херојства и отпора из XV века, али и прелепа тачка за панорамски поглед на читав крај.

Ако сте у Вучју морали би да обиђете и прелепи кањон реке Вучјанке. Са својим дивљим пејзажима, стенама и зеленилом и слаповима,  савршен за љубитеље пешачења и фотографије.

Обиђите обавезно и Воденице Вучја… оне су симбол старог начина живота и рада. Иако их је мало сачувано, манифестација „Дани воденица“ оживљава дух прошлости, показујући како је вода вековима хранила овај крај.

И на крају обиђите и  Хидроелектрану у Вучију, изграђена 1903, донела је светлост Лесковцу и једна је од најстаријих на Балкану. Недалеко од ње стоји вила браће Теокаревић која је срамно оронула, симбол индустријског просперитета… иако данас пропада, у њој још одзвања прича о времену када је фабрика текстила давала хлеб и наду стотинама породица овога прелепог краја.

Има наде, само је заборав најтежа и најопаснија ,,смрт“.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја