Бојанић: Европски дан језика трба да буде наш завет ћирилици

Европски дан језика у школама – а где је ћирилица?

Тог дана у школама ученици праве постере, рецитују на страним језицима, уче нове речи, а наставници подсећају на значај језичке разноликости. То је лепа прилика да деца упознају културу других народа и развију поштовање према различитости. Сваки народ препознаје себе кроз речи и слова којима пише своју историју. За нас, Србе, тај знак постојања и трајања је ћирилица. Њоме су исписане наше најлепше молитве, закони, песме и књиге.

Али поставља се једно важно питање: зашто се све мање пажње посвећује нашем језику и нашем писму – ћирилици?

Док учимо децу да поздраве на енглеском, француском, немачком, руском или шпанском (што је свакако лепо и корисно), али, као да заборављамо да је најважније да се науче да поштују и чувају оно што је њихово. Јер шта вреди да знају стране језике ако забораве своје писмо?

На први поглед, све изгледа лепо и шарено, и ту нема ништа лоше.

Али, ако застанемо и запитамо се, где је тог дана српски језик? Где је ћирилица?

Док величамо европске вредности и језике других народа, као да све мање пажње поклањамо ономе што је наше. На постерима је све чешће латиница, у школским паноима страни изрази, док се ћирилица помиње успут, тек формално.

А зар није највећа вредност коју можемо поклонити својој деци, љубав према сопственом језику и писму? Зар није највећа дужност школе да учи младе да поштују своје корене?

Ћирилица није само средство комуникације, она је наше наслеђе, наш печат, наше постојање. И баш у дану када Европа слави богатство језика, ми би требало најгласније да славимо своје слово, своју ћирилицу.

Зато је потребно да се у школама, поред европских језика, подсетимо и на српски језик и ћирилицу као наше трајне вредности. Јер ако не сачувамо своје писмо, ко ће га чувати уместо нас?

Зашто је важно да очувамо ћирилицу

Ћирилица није само писмо. Она је наш корен, наша тиха молитва, наша најлепша песма записана словима која носе душу народа. Кроз њу су нам преци оставили своје мисли, веру, бол и наду. Њоме су исписане повеље краљева, молитве светитеља, заклетве јунака и љубавне песме које су грејале срца вековима. Њоме су исписани закони Немањића, стихови Његоша, да не набрајам даље.

Ако заборавимо ћирилицу, као да смо заборавили сами себе. Као да смо пустили да ветар разноси странице наше историје, да сећање избледи и да други пишу наше име онако како њима одговара.

Ћирилица је живи симбол нашег идентитета. Она није само слово на папиру, она је огледало нашег постојања, доказ да смо трајали, преживели и да трајемо и да ћемо трајати.

Сачувати ћирилицу значи сачувати успомену на све оне који су се жртвовали да бисмо ми данас постојали. Значи оставити будућим генерацијама не само речи, већ и душу у којој ће препознати своје претке.

Зато, пишимо и говоримо ћирилицом. Нека нам буде част и понос што смо наследници писма које није створено да буде заборављено, већ да вечно сведочи о народу који зна ко је и шта је, ипак смо ми стари аутохтони народ са јаком вером, традицијом, обичајима и историјом.

Није спорно да деца уче стране језике, напротив, то је богатство. Али је спорно ако при томе забораве да је прва реч коју треба да знају написана ћирилицом. Јер шта вреди ако знају да кажу „добар дан“ на десет језика, а свој поздрав забораве да испишу словима својих предака?

Зато Европски дан језика не сме бити изговор да изгубимо своје. Напротив, он треба да буде прилика да кажемо: и ми смо део Европе, али Европа нас препознаје по ономе што је наше, по српском језику и ћирилици.

Зашто се одричемо нашег ћириличког писма?

Страшно је што и данас скоро сви називи на продавницама и фирмама су исписани латиницом и са терминима који не припадају нашем језику… а имамо најсавршеније, најлепше писмо и језик ,,ћирилицу“.

Српска ћирилица се налази пред истребљењем, а она је писмо српског језика, али је и писмо српског рода, српске речи, историје, традиције, културе и наше аутохтоности.

Питам се зашто све преписујемо, данас је све исписано на енглеском језику „Black Friday“ (црни петак који је стигао из Америке) Halloween (Ноћ вештица), све то мени ружно и понизно делује, као да свој језик и писмо немамо, као да живимо у туђини.

Зашто немамо свој дан куповине (снижења), пример ,,радосна субота” или ,,породични петак”, овако исписан, на ћирилици? Зашто се не угледамо баш на те Енглезе, Французе, Русе, Бугаре, Грке, Кинезе… они чувају свој језик, код Руса, Бугара кока-кола је исписана на њиховој ћирилици (тако и треба).

Бранили су нам ћирилицу да користимо због ,,југословенства” у Краљевини СХС/ Југославија,  (због братства и јединства) тада су сва званична документа писана двоазбучно, из обзира према Хрватима. Хрвати и даље – само латиницом.  И тада је ћирилица била једино српско писмо. Одмах по избијању Другог светског рата 1941. и стварања НДХ је забранила ћирилицу у Хрватској. И после Другог светског рата у комунистичкој Југославији, наставило се исто, али није ни чудно када су власт преузимају католички народи Хрвати и Словенци преко Тита, Кардеља и Бакарића. Данас за  Хрвате ћирилица је и на гробљу  „увреда”.

Ко нам сада прави проблем? Ту нам нико није крив ни у једном режиму до нас самих, све нам је туђе лепше и слађе, све смо олако прихватали. Огромна већина телевизијских канала користи само латинуцу.

Сетимо се српских и хрватских лингвиста и културних радника који су донели 10. децембра 1954. године ,,Новосадски књижевни договор“ у коме је, у трећој тачки Закључака, стајало да су „латиница и ћирилица равноправни”. Међутим, иако се у свим републикама СФРЈ учила и ћирилица, у пракси су само Срби користили оба писма, док су Хрвати и Муслимани користили само латиницу. Убрзо су и све ћириличне машине за куцање замењене латиничним… ми то ни тада нисмо разумели, као ни данас што не разумемо проблем енглеских натписа фирми, телевизија, штампе/новина, бутика, продавница, радњи.

Страшно је што и данас скоро сви називи на продавницама и фирмама су исписани латиницом и са терминима који не припадају нашем језику, а имамо најсавршеније и најлепше писмо и језик ,,ћириличко писмо” које има свој дубок и аутохтон корен.

Погледајте само колико тв станица, дневних новина, часописа и портала користи латиницу, зашто?

Ево и једне занимљивости, немачки офталмолог др Вернер Вебер назвао је српску ћирилицу „првом азбуком света“. Он је одбранио докторску дисертацију у Лајпцигу 1937. године на тему „Азбуке света“ када је установио да је српска ћирилица „одмор за очи“.

Данас, већина српске омладине и младих људи, главни су носиоци подсмеха и презира према ћирилици (што може и да се чује), а то је доста тужно када чујете и видите реакције. Вероватно да не знају добро своју историју и корене и немају усађено родољубље и понос (а за то смо ми сами криви)… које нам је у овом времену свакако неопходно да би опстали као народ, а пример за то нека нам буду Јевреји и њихов однос према традицији, вери. историји и својим коренима.

Али, то смо ми, зато се овако и осипамо и све нас је мање и мање. Што се не запитамо где су то све биле Српске земље и ко данас живи на тим Српским територијама, погледајмо Црну Гору, Македонију, Босну, Лику, Далмацију, Северну Албанију… а тамо сада живе нове нације, језик, црква, изврнута историја. Све бивши Срби, који се лако одрекоше корена, ђедова и Српства, као и ми у матици што се одрчемо свог писма ,,ћириличког писма“ Никако да се опаметимо, да више ценимо и поштујемо своје вредности и тековине. Да не заборавимо да је ћирилично писмо оно у којем свако слово има свој знак и своју душу.

Можда би било најбоље да се уведе порез на називе фирми и производа који су исписани на латиници или страном језилку, одатле да кренемо и држава да има додатни приход, што свакако није лоше.

Учимо своју децу да негују ћриличко писмо, тако што ћемо им одбити сваку поруку написану латиницом (један од примера за родитеље).

Данас све школе (разредне старешине користе вибер групе за комуникацију са ученицима где им шаљу обавештења и подсетник) и сви ученици имају паметне телефоне, па би добро било да свака школа уведе правило писања ћирилицом у вибер групи где су ученици и родитељи. То је врло лако, данас у свим телефонима може врло лако и брзо да се инсталира ћирилица.

Ћириличко писмо многи у Србији доживљавају као превазиђено и архаично, што је највећа трагедија.

Нико од нас неће бити мањи „грађанин света“ ако користи писмо којим су писали наши стари.

И да не заборавимо Ћирилица је била осам векова, једино писмо код Срба. И још нешто, у Уставу Србије, ћирилица једино службено писмо.

Живела Србија и Ћирилица!

ЧУВАЈМО ЋИРИЛИЦУ!

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја