Бојанић: Српски краљеви сахрањени на својој територији, у данашњој Албанији

Посебно име које често изазива забуну је Јован Владимир (рановековни кнез Дукље), он је канонизован као светац, његове мошти су у различитим етапама премештане (Преспа – Крајина – касније у цркву код Елбасана; данас су делимично у Тирани). То је друга, посебна прича о преносу моштију.

1) Михаило I Вojислављевић

Традиционално место првобитне сахране: црква-манастир Светих Сергeја и Вакха (Ширгј, Shirgj) на ушћу Боне/Буне код Скадра. Данашње стање моштију: нема једнозначног, поузданог сведочанства да су мошти нетакнуте на том месту, извори помињу само да је та црква била краљевска некропола; делови моштију су у различитим етапама могли бити премештани или изгубљени.

2) Константин (Бодин)

Традиционално место првобитне сахране: као и за Михаила, хронике и локална традиција наводе цркву Светих Сергeја и Вакха (Ширгј, Shirgj) као некрополу у којој су сахрањивани владајући из те династије. О данашњем стању моштију нема поузданих података о садашњем месту моштију Бодина у видљивим јавним збиркама; већина савремених радова третира Ширгј као место некрополе.

3) Градихна

Традиционално место сахране: у неким историјским списима (на пример навођења у хроникама и радовима) помиње се да је Градихна сахрањен у цркви/манастиру Светих Сергeја и Вакха (Ширгј, Bojana на Бојани).

Данашње стање моштију: нема савремених, поузданих навода о томе где се његове мошти данас налазе, шанса је да су остаци, гробови на рушевинама Ширга/околини или да су премештани у неку другу црквену локацију у средњем веку (али без јасне документације и извира).

4) Јован Владимир

Првобитна сахрана: у месту мученичке смрти, Преспа (где је био погубљен).

Затим је, по хроникама, премештен у Пречиста Крајинска  близу Скадарске Крајине (око Елбасана, Скадра), где је постао центар поклоњења.  Он је и први српски владар светитељ.

Данашње место моштију: религиозна/популарна традиција и савремени извештаји наводе да су његове мошти од 1995. смештене у Православној катедрали у Тирани (Албанија), при чему се на дане празновања/поклоњења мошти носе и у цркву код Елбасана (манастир/црква посвећена Јовану Владимиру) за празник, тамо се данас налазе делови моштију. Јован Владимир је канонизован, и његове мошти имају статус религијских реликвија.

Манастир Св. Сергија и Вака

Манастир Св. Сергија и Вака у селу Ширђ (данашња Албанија), недалеко од Скадра, једно је од оних заборављених места које чува трагове сложене, вишевековне прошлости овог краја. Остаци свода, фрагменти фрескописа и средњовековни натписи сведоче да је ово било велелепно здање базиличног типа са три брода које је у различитим периодима имало значајну улогу у верском и политичком животу региона.

Помен о манастиру налазимо и у старим хронолошким записима; „Летопис попа Дукљанина“ помиње зграду која је у једном периоду била место последњег починка владајућих породица које су владале Скардом (династија Вojислављевић). По предању, у манастиру су били сахрањени владаоци попут Михајла, Бодина, Владимира и Добросава.

Најјачи материјални доказ о вези манастира са српском средњовековном властелом јесте посветни натпис који помиње краљицу Јелену Анжујску, у натпису се помиње њена посвета и обнова, годином која се везује за 1290. Овај епиграф налази се међу фондовима Националног историјског музеја у Тирани и обрађен је у стручним радовима који анализирају палеографију и контекст (в. студију о натпису). Такође постоји и натпис, податак о обнови из 1313. коју се традиционално везује за краља Уроша II Милутина. Ови подаци дају јасну материјалну потврду дужег присуства средњовековних српских династија у овој области данашње  Северне Албаније и Скадра који је био дугогодишња престоница Србије.

Остаци цркве-манастира у селу Ширђ (околина Скадра) постоје и видљиви су на терену.

У народном предању и у „Летопису попа Дукљанина“ постоје помени о сахранама владара Вojислављевића у тој светињи.

Тачне локације гробова (археолошки раскопи који би недвосмислено доказали конкретне сахране још нису публиковани у доступним изворима), постоје наводи у хроникама и локалним предањима, али без обједињене археолошке публикације тај податак остаје делом легендарни/контекстни… не и случајно.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја