Бојанић: Српски свети владари и њихове мошти као стуб националне свести и нашег опстанка и спасења

Без вере, народ је као дрво без корена. Без духовне везе са прецима и светињама, распада се и нестаје.

Српски народ је преживео векове ропства, геноцида у више наврата, пљачке и страдања, не зато што је имао најјаче зидове и највеће војске, већ зато што је имао најјачи дух. Тај дух је извирао из вере.

У време када смо губили земљу и престонице, у манастирима и моштима наших светитеља чувала се жива Србија. Тамо где су се свештеник и народ сабирали око олтара, ту је била и држава. Тамо где је горела кандила пред моштима Симеона, Саве, Дечанског или кнеза Лазара, ту је горела и нада да Србија није нестала.

Вера нас је сабирала када смо били расејани. Она је чувала наш језик, наше писмо, наше песме, заставе, грбове  и наше завете. Косовски завет није само историјска прича – он је избор који и данас стоји пред нама: да ли ћемо изабрати пролазно или вечно, земаљско или небеско.

Нажалост, многе српске ,,празне“ главе се данас подсмевају… и то називају митоманијом и виде као глупост, а нису свесни шта је одржало њихове претке.

Зато је вера више од личне побожности. Она је заједнички штит. Она је духовни зид који нас брани од туђих сила и идеологија. Она је оно што нас чини једним народом, ма где да живимо.

Док год чувамо веру и ту духовну везу, опстаћемо као целина. Са вером у Христа и са благословом наших светих предака – Срби ће трајати.

Српска светородна лоза

Јован Владимир, Свети Сава и Свети Симеон поставили су основу култа светих владара, у коме мошти нису само светиња, већ и знак Божјег благослова над народом. Мошти краља Милутина у Софији, Стефана Дечанског у Дечанима, кнеза Лазара у Раваници, Стефана Првовенчаног и других из лозе Немањића – све оне су чуване као духовно и национално благо. Чак и када су непријатељи палили манастире, народ и монаштво су ризиковао животе да мошти пребаци на сигурно место.

Тако да постоји и култ у народу о Светом Сави да његове мошти нису спаљене на Врачару већ сачуване и замењене моштима Арсенија Сремца у манастиру Ждребаоник (Црна Гора), а  данас многи верују да се тамо налазе свете мошти Светог Саве.

Борба за очување у Србији

Српски народ је своје мошти бранио као што је бранио своје манастире и своју веру. Кроз Косовску битку, пад деспотовине, векове турског ропства и велике ратове XX века, мошти светих владара постале су живи сведоци историје. Народ је у њима налазио снагу и у временима када није било ни државе, ни слободе… већ ропства и јарма, и тада је штитио и вешто чувао мошти својих владара и светитеља.

Манастири – тврђаве духа

Манастири попут Студенице, Жиче, Дечана, Грачанице и Пећке патријаршије, Манасије, Раванице, Љубостиње, Копорина…  нису били само богомоље, већ и ризнице у којима су мошти владалаца чувале идентитет народа. Тамо где су други народи губили континуитет, Срби су, ослањајући се на мошти и манастире, обнављали своју државу и културу.

Тако је српски народ кроз историју показивао да светост владара није само духовни и верски знак, већ и симбол борбе за опстанак. Мошти српских владара су мост између прошлости и будућности – живо ткиво које сведочи о истрајности једног народа… док чувсмо наше свете владаре и манастире опстајаћемо као народ.

Зато, никада не смемо предати у руке наше манастире на Косову и Метохији, шиптарском окупатору.

*Ево списка најзначајнијих српских владара који су канонизовани као светитељи, са местима где се чувају њихове мошти:

Српски владари – светитељи и мошти

*Свети Јован Владимир, први српски владар светитељ (бијен у Преспи 1016. год, мошти се данас налазе у Тирани)

*Свети Симеон Мироточиви (Стефан Немања,1199), oснивач династије Немањића, замонашио се у Студеници, па у Хиландару. Мошти се налазе у манастиру Студеница (пренете из Хиландара 1207).

*Свети Сава (Растко Немањић, (1236), pрви архиепископ српски, најмлађи син Стефана Немање. Његове мошти су почивале у манастиру Милешева, али су по званичној историји спаљене на Врачару у Београду 1594. године од стране Турака. Има и извора који говоре да су сачуване и да се налазе у манастиру Ждребаоник (једна од верзија).

*Свети краљ Стефан Првовенчани (1228), први српски краљ из династије Немањић (не и први српски), син Стефана Немање. Мошти му почивају у манастиру Студеница.

*Свети краљ Владислав (око 1267), шодигао манастир Милешеву. Његове мошти почивају у манастиру Милешева.

*Свети краљ Милутин (Стефан Урош II,  1321), подигао велики број задужбина (око 40, Грачаница, Бањска, Нагоричане…)  на Косову и  Македонији, Старој Србији. Мошти се данас налазе у цркви Свете Недеље у Софији (Бугарска). Жалосно је што их нико не потражује.

*Свети краљ Стефан Дечански ( 1331), победио у бици код Велбужда, подигао манастир Високе Дечане. Мошти почивају у манастиру Високи Дечани.

Свети Цар Урош V, (1371), Хрвати католици, који су пустошили фрушкогорске манастире и уништавали православне светиње, угрозили су и мошти Светог цара Уроша. Срећом, професор Богословског факултета у Београду, др Радослав Грујић, после интервенције код немачких окупационих власти, успео је да спасе ћивот са моштима св. цара Уроша и пренео га је у Београд 14. априла 1942. године. Ту су се налазиле у Саборној цркви. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је донео одлуку да се мошти врате у манастир Јазак, где се сада чувају у цркви.

*Свети кнез Лазар (1389), српски владар који је предводио војску на Косову пољу (где је убијен). Мошти му се данас налазе у манастиру Раваница (код Ћуприје), али су током историје више пута преношене (Манасија, Врдник, Београд).

*Свети деспот Стефан Лазаревић (1427), син кнеза Лазара. Витез, песник и државник. Његове мошти почивају у манастиру Копорин (код Велике Плане), а задужбина му је манастир Манасија..

*МОШТИ КРУШЕДОЛСКИХ СВЕТИТЕЛА И ВЛАДАРА

У манастиру су сахрањене многе знамените личности: краљ Милан Обреновић, кнегиња Љубица, патријарх Арсеније Чарнојевић, Стеван Шупљикац и многи други. У манастиру се чувају и делови моштију блажене Мајке Ангелине, деспота Јована и деспота Стефана Слепог.

Знамо да су мошти српских владара често преношене ради заштите – нарочито мошти кнеза Лазара и Светог Саве. То сведочи о борби народа да се оне очувају као највеће светиње и духовни стубови у временима када је држава била угрожена.

Српски краљеви сахрањени у данашњој Албанији:

*Михаило I Војисављевић

*Константин (Бодин)

*Владимир (помиње се у латинским/српским хроникама као један од дукљанских владара сахрањених у Ширгју).

*Добросав и други чланови династије Војислављевића.

Посебно име које често изазива забуну је Јован Владимир (рановековни кнез Дукље) — он је канонизован као светац, његове мошти су у различитим етапама премештане (Преспа → Крајина → касније у цркву код Елбасана; данас су делимично у Тирани). То је друга, посебна прича о преносу моштију.

Али, то је већ друга тема, о којој ће бити речи на сајту.

ЖИВЕЛА СРБИЈА.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја