Бојанић: Задњи је моменат за изградњу Меморијалног центара и места сабрања у част српским жртавама 20. века

ЗАР НАС НИЈЕ СРАМОТА ШТО ГА НЕМАМО?

Србија је у пакленом 20. веку поднела једну од најтежих жртви у Европи, сагледано кроз број становника.

Упркос томе, Србија нема јединствено место које би сабрало успомену на све невине жртве у том пакленом и крвавом 20. веку за нас Србе. Ево зашто је потребно да се подигне један национални центар, маузолеј:

Национални маузолеј би све те жртве симболично ујединио у једном светом простору

Достојно поштовање према сопственим жртвама Србија и српски народ немају, немају „српски Јад Вашем“ или „српски Пантеон“. Место које би било и споменик и меморијални центар, а које би свету послало поруку о размерама страдања нашег народа.

Замислите, а ми смо народ над којим је у три наврата извршен геноцид који ми Срби нисмо умели нити имали снаге да озваничимо као што су то урадили после Другог светског рата Јевреји кроз Холокауст (ми нисмо могли због ,,братства и јединства“ са сопственим  џелатом и ,,вољеним“ Титом.

Зато данас сви знају за јеврејске жртве и Холокауст и шест милиона страдалих (а има их пописано око четири ипо милиона), замислите да неко дирне или умањи њихове жртве?

Они имају и свој назив за жртве, као што имају и Роми (Порајмос или Самударипен) , а ми ни назив немамо већ се наше жртве сврставају под Холокауст.

Наши гимназијалци кроз разне пројекте више истражују, пишу и уче о жртвама јеврејског народа него жртвама српског народа кроз историјат страдалих породица).

То је свакако успех Јевреја, да што више људи сазна о њиховом страдању (кроз свој методички пример и реализацију кроз пројекте, свака част), и то требамо практиковати и за српске страдалничке породице, што треба да нам буде у фокусу исто каш што су јеврејске жртве фокус Јеврејског народа.

То наше место сабрања (маузолеј) би морао да буде место где би млади учили о жртвама, а не да их сазнају само из уџбеника. Тиме би се развијала култура памћења и сећања.

Ми морамо да јачамо национални идентитет. Поштовање према жртвама директно је везано за очување идентитета и историјског памћења и сећања. Народ који не чува своје жртве лакше губи самопоштовање и постаје подложан фалсификовању историје… а то се нама редовно дешава.

Тај новоизграђени велелепни маузолеј, морао би да буде место и духовног сабрања и духовно средиште. Морао би да има и храм у којем би се служиле литургије, молитве за све страдалнике, без обзира на њихову верску или идеолошку припадност. Србија би тиме показала да не жели освету, већ истину и сећање. Такво место би било и дипломатски снажан знак – сведочанство страдања али и отпора забораву… који је у великој мери присутно код Срба.

Трагично је што и у 21. веку, Србија и даље нема јединствено национално меморијално место за своје милионске жртве, само у 20. веку је пострадало у одбрани своје отаџбине и део страдалих у грађанском рату (партизани и четници… недићевци, љотићевци) преко три милиона невиних људи. Зато је потребно коначно изградити Маузолеј – као вечну опомену и знак да су ти људи страдали за одбрану своје отаџбине и слободу и постојање српског народа.

Ми немамо ни назив за наше жртве у Другом светском рату

Изгледа да некоме одговара да се и наш геноцид спроводи кроз јеврејски Холокауст. Усташе су имале и логоре за српске бебе и децу, а ни један споменик у Србији нема који ће на то стравично зло да нас подсети, а за то смо сами криви и ,,братство и јединство“ које је спровео комунистички режим који нас је у потпуности слудео и тотално разнео трезвену свест и разум па смо сопственог џелата прихватили као брата после стравичног усташког геноцида над нама Србина где је страдало око милион срба од усташког ножа, па нам се исто зло поновило и трећи пут деведесетих година 20. века. Питам се зашто ми немамо свој термин као што имају Јевреји и Роми и зашто им смета термин који смо добили после толико година ,,ПОКОЉ“? Зашто да и ми немамо своје место окупљања као што Јевреји имају Јад Вашем? Зашто се не угледамо на Јевреје и нешто добро научимо?

Ако није добар предлог ,,ПОКОЉ“, зашто нису дали свој предлог… оволико година. Моје мишљење је да тај геноцид мора имати свој  назив, као и место окупљања, ходочашћа.

Мислим да по овом питању не сме бити подела… бар да се ујединимо око наших жртава које нисмо успели за више од седам деценија ни да попишемо, немамо ни Меморијални центар за те жртве геноцида… то је страшно за све нас.

Ми морамо да се угледамо на Јевреје и њихов однос према жртвама, који је за сваку похвалу.

Зато је време да се подигне Национални маузолеј српских жртава 20. века – достојно, свечано и трајно обележје, које ће бити и храм памћења, и меморијални центар, и дом молитве и дом незаборава и вечног памћења.

То место сабрања мора бити и место где се потомци клањају сенима својих предака, где млади уче историју свог народа, где Србија шаље свету поруку о својој жртви и страдању, али и о снази да из тог страдања васкрсне.

Ово није питање политике и дневне лакрдије, већ достојанства. Није питање садашњице, већ вечности.

Србија дугује својим жртвама једно такво место као опомену, као завештање и као залог да невине српске жртве никада неће бити заборављене.

Нама је потребно идеолошко измирење и народно сабрање

Зато нам је потребно сабрање и ново уједињење, поготову данас када видимо колико има аутошовиниста и аутономаша и део НВО које мрзе све што је српско. Морамо да радимо на новом националном програму који немамо од ,,Начертанија“…. и да више радимо по питању Српске историје у свим крајевима где живе Срби, а не да гледамо и ћутимо на прекрајања и отимања историјских чињеница, ту морамо бурно и гласно да реагујемо, да нас и свет чује (као што чује и оне који краду и кривотворе).

Ко нам данас умањује број жртава у Јасеновцу? Ту је и српска трагедија.

Што више филмова, документараца, књига, часописа, преведених на стране језике. Једноставно, уколико се затре свест о жртвама уништава се то неопходно ткиво националне свести и родољубља.

Ко и због чега је бранио да истина изађе на светло… зашто нам се тек после 75 година дешава да тек сада сви медији, портали, телевизије пишу и говоре слободно о геноциду над Србима у 20. веку?

То је морало много пре, али, јасно је где је проблем. То је већ за другу тему.

Добро је што смо се ослободили тих стега и окова.

Деценијама смо ћутали, као да се ништа није десило… и у два наврата пригрлили сопственог џелата и прихватили га за брата у привидном јединству и слози и 1918. и 1945 године… а и сада нам део деце трчи у Загреб, Стразбур и Брисел да тамо траже подршку… и код Пицуле, али они нису криви, већ ми, који их нисмо научили где је опасност и какво зло су нам чинили.

СРБИЈА НИЈЕ ГЕНОЦИДНА ДРЖАВА (то није део нашег православног усмерења), ВЕЋ ДРЖАВА И НАРОД НАД КОЈОМ ЈЕ САМО У 20.ВЕКУ У ВИШЕ НАВРАТА ИЗВРШЕН ГЕНОЦИД (1914-1918, 1941-1945 и 1991-1995 године)!

ИСТИНУ МОРАМО ЗНАТИ, ОНА ОСЛОБАЂА И ЛЕЧИ.

Живела Србија!

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја