Бојанић: Љубан Једнак – једини преживели сведок глинског покоља 1941. а одбијен да буде сахрањен у Алеји заслужних грађана

О Љубану Једњнику скоро да ни речи нема у нашим уџбеницима, зашто не би у осмом разреду и средњој школи обрађивали његов лик и дело и његова сведочења и тако сагледали праву слику српске патње и страдалаштва у Другом светском рату од стране хрвата-усташа, као што обрађујемо Ану Франк или Хилду Дајч? Али за то смо највише ,,ми“ сами криви и наш немар.

Љубан Једнак и његово сведочење мора што пре да уђе у уџбенике историје

Међу најпотреснијим сведочењима о геноциду над Србима у Независној Држави Хрватској (НДХ) свакако је сведочење Љубана Једнака (1916–1997), јединог преживелог из масакра у православној цркви Рођења Пресвете Богородице у Глини. Као једини очевидац, он је својим сведочењем оставио непобитан траг у историјској науци и култури памћења о злочинима усташа над Србима.

Након проглашења НДХ у априлу 1941, усташке власти отпочеле су систематски прогон Срба.

У тим тешком и сулудим временима по Српски народ хрват Миле Будак је кроз програм за истребљење Срба… које је оквирно зачео Анте Старчевић, кренуо и у ту реализацију.

Миле Будак поред Анте Павелића сматра се једним од главних идеолога усташког режима.

У лето 1941. год, након стварања НДХ, Будак је у јавним наступима изнео ставове који су остали упамћени као усташки програм према Србима: трећину Срба побити, трећину протерати и трећину покатоличити.

Овај став није био само пропагандна парола, већ државна политика НДХ која је довела до масовних зверских злочина и систематског геноцида и уништења српског народа без кривице и одговорности према свирепим злочинима.

Будак је 1941. одржавао говоре у којима је истицао да је “НДХ створена да буде хрватска и ничија друга” и да у њој нема места за Србе, Јевреје и Роме.

Спровођење овог програма довело је до масовних покоља (Јадовно, Глина, Пребиловци, Јасеновац и многа друга места) у којима је око милион Срба убијено и део протерано са својих вековних огњишта.

У Глини и околини, већ у мају исте године, започети су организовани покољи. Срби са Кордуна, Баније и Босанске Крајине су позивани да се јаве ради „покрштавања“ или добијања докумената уз обећање да ће им преласком на католичку веру бити поштеђени животи (све то уз одобрење Ватикана), али су уместо тога одвођени у православну цркву у Глини, где су масовно убијани србосеком, маљевима и другим хладним оружјем. Само до августа 1941. године усташе су заклале и убиле око 1700 Срба.

Занимљив податак је да је Глинска Црква срушена у време Титове Југославије и никада није обновљена, тако да данас не постоји ни један једини њен траг или материјална успомена на овај страшан злочин који се дешавао у њој (данас се ту налази Хрватски дом).

Занимљива је прича како је преживео Љубан Једнак и шта је сведочио

Љубан је ухапшен крајем јула 1941. и затворен у глинску цркву заједно са стотинама сународника. Усташе су ноћу људе терале да се свуку, потом их ударали маљевима или клали ножевима (србосек), износећи тела камионима. Љубан је успео да преживи тако што је после ударца маљем  и тешко повређен легао на земљу непомичан.

Једнак је у критичном тренутку легао међу мртве, претварајући се да је већ убијен. При „докрајчивању“ преживелих, усташа га је заобишао. Заједно са телима натоварен је на камион и бачен у јаму која није била затрпана, где је задобио рану на нози приликом пуцњаве у масу. Када су се усташе повукле, он је, прекривен телима, изашао из јаме и искрао се у оближња поља кукуруза. Мештани су га сакрили, а потом је месецима боравио код стрица у селу.

Љубан Једнак је као очевидац сведочио:

На суђењу Алојзију Степинцу 1946. год у Београду и на суђењу усташком министру унутрашњих послова Андрији Артуковићу у Загребу 1986. год. Његово сведочење било је кључни доказ у истраживању и осуди злочина НДХ.

Сведочење Љубана Једнака има огроман значај за разумевање страдања Срба у НДХ. Његово преживљавање и јавни наступи сведоче о покушају геноцида, а истовремено и о снази једног појединца да као живи сведок пренесе истину будућим поколењима. Без његовог гласа, трагедија у Глини остала би делимично сакривена у мраку историје.

После Другог светског рата, Љубан Једнак је сведочио на суду у Загребу о свим ужасима које је видео и преживео у глинској цркви.

Данас на Википедији, је доступан иначе стенографски записник са суђења против усташког министра Андрије Артуковића. и то са страница 48—61— АЈ, досијеа број 1268 у којем се налази сведочење Љубана Једнака, сина Василија, родом из Горњег Селишта, општина Глина са сталним боравком у Глини, деветог дана главне расправе овог случаја, 24. априла 1986. у Окружном суду у Загребу.

Сведочење вам преносимо у целости:

,,Када се већ смрачило изненада смо чули пред црквом камион и у цркву су усташе ушле вичући: “Палите одмах свијеће. Упитали су нас:

– Да ли ви људи вјерујете у нашег поглавника и у нашу Независну Државу Хрватск? ‘ Ми смо сви одговорили да вјерујемо. На то су нам командовали: Лези, устани, лези, устани и док смо ми извршавали ову команду они су из пушака пуцали по самој цркви која је била у полумраку. Затим су нам издали наређење да се сви свучемо и да имамо остати у кошуљама и гаћама, док смо све своје ствари морали бацити у угао цркве. Послије тога смо сви морали лећи на земљу, а усташе су по ииама ходале и газиле нас.

– По томе су нам наредили, да устанемо и да се лицем окренемо према зиду, а онда су они пуцали по цркви, али намјерно нису никога погодили, јер су нас тиме плашили. Мало иза тога поново су узели преда се Перу Миљевића и питали: да ли зна што о шумњацима, када је овај одговорио да не зна, један га је усташа ухватио и на очиглед свију нас забио му нож у врат потегавши према доље тако, да му је распорио цијела прса. Миљевић се срушио мртав. На поновни позив да се јаве они који нешто о шумњацима знају, јер да ће бити пуштени кући ако кажу све што знаду, јавио се један човјек и рекао да ће рећи све. Он је рекао да су шумњаци у близини Топускога дизали у зрак бандере и дочекали један усташки ауто. Послије тога усташе су истоме наредили да стави главу на један сто који је у цркви стајао, па када је главу ставио на сто усташа му је зарезао у гркљан и наредио да пјева. Међутим крв је из њега шикнула неколико метара надалеко, па, када није могао пјевати, ударио га је усташа кундаком по глави те му се мозак излио на стол. Након тога почело је клање људи од реда, како смо стајали у цркви. Ухватили су једнога по једнога, повалили на стол, једари је усташа клекнуо на прса, а други је узео нож и пресјецао гркљааи. Нису чекали да искрвавии или умре, већ су га полумртвога изњели из цркве и бацили на камион који је пред црквом стајао.

– Када су поклали скоро три четвртине људи стали су да се одморе, а након тога ухватили једног старца питајући га: ‘Хоћеш ли нам дати твоју жену, сестру и кћерку?’ Он је одговорио да хоће само нека га пусте. Одмах иза тога узели су горећу свијећу и ставили му је испод бркова па су му тако палили бркове и обрве, а касније и очи. У то је прискочио један усташа и викнуо: ‘Мајку му српску, шта чекаш, кољи’, те су га одмах заклали. По томе су опет клали једнога по једнога, а када нас је остало још пет или шест поново су усташе износили мртве. У једном тренутку, када смо били сам и скочио сам међу оне који су били већ поклани и легао меду њих притајивши се као да сам мртав.

– Када су усташе дошле у цркву опазили су да је један из горниле закланих још мицао па му је један усташа ципелом разбио главу, после чега се исти умирио. Тај усташа и мене је ударио по глави, али ја се унаточ грозне боли нисам одао. Неко вријеме иза тога један је усташа из ваииа викнуо, овима у цркви да добро припазе да ли је неко на животу, јер ће бити зло по све њих ако ико жив изађе. Да буду још сигурнији да су сви мртви ишли су од љеша до љеша и забадах још по један пут свакоме нож у срце или у леђа. Ја сам стрпљиво чекао овај ударац, али када је усташа пробадао оне крај мене стао је на мене и пробио онога са стране, мимоишавши ме. Иза тога почели су износити мртве из цркве опет на камионе и хватали су једнога по једнога за ноге и бацали на камион као да би бацили вреће. Како је жртава било много, то су их бацали једнога на другога и то по три до четири на хрпе.

– Мене су бацили у камион на најгорњи ред, па како је овај био препун, то су наредили да се лешеви пребаце и на други камион. Тако су ме пограбили за ноге и бацили на други камион, те сам ударио главом о неки железни предмет да ми се још и данас позна. У други камион бацили су ме тако да сам устима дошао до пререзаног гркљана једног мртваца из чијег је врата још текла крв, али се нисам смио макнути да се не одам, већ сам чврсто стиснуо уста да ми не уђе крв. Када су нас натоварили возили су нас према Јукинцу, а усташе су за то вријеме сједили на љешинама и то двојица код ногу а двојица код главе, тако да сам се скоро угушио јер нисам имао довољно зрака. Када су нас довезли близу једне шумице чуо сам гдје су викнули шоферу: ‘Вози ближе граби.’ Када су нас избацили код грабе било је тамо још много људи, који су чекали да буду побијени и побацани у грабу. Тамо су силовали једну жену, те сам чуо када су је питали ко је, да је одговорила да је учитељица из Бовића. Затим су нас почели бацати у грабу, па су тако и мене пограбили за ноге и бацили ме у један угао грабе. На мене су бацили ову учитељицу, коју су послије силовања заклали. Чуо сам како је један усташа рекао да треба прегледати учитељицу да ли има прстења јер би се то добро дало продати.

– Један је усташа скочио у грабу и збиља је ииашао прстен који је скинуо са руке. У то је дошао један камион пим људи које су једнога по једнога убијали чекићима. Како је љешина било толико да им је изгледало да неће сви стати у грабу, то су двојица усташа слагали љешине да би што више стало. У то се неким причинило да неко дише у јами па су отворили паљбу из пушака у грабу те сам и ја тако погођен у ногу. Ипак ја нисам дао од себе ни једнога гласа и даље сам се притајио као мртав. Када је усташа дошао до мене да ме ‘сложи’ опазио је на мени добру мајицу, па ју је свукао са мене и ако је била крвава. Ја сам за то вријеме задржавао дах како не би одао знакове живота. Послије тога се све примирило. Усташе су се удаљиле и у шумарку разговарале. Ја сам се потајице извукао из грабе, увукао се у кукуруз и кроз шикарје одвукао се прилично далеко. Из ноге ми је цурила крв јер сам био рањен. У зору сам дошао до мјеста Курете и сакрио се у грм. Ту је наишао један човјек који ме је препознао и одвео ме својој кући. Када сам код њега био око 2 сата проломио се лелек међу женама да долазе усташе да скупе народ за клање. Ја сам се одмах склонио у шупу мога стрица гдје сам живио сакривен шест мјесеци не изасавши никуда, а храну су ми горе доносили…“.

Захваљујући њему, покољ у глинској цркви није могао бити заборављен нити негиран.

После рата живео је у Глини, где је сведочио о страдању и учествовао у обележавању жртава. Доживео је дубоку старост и умро као човек чије је сведочење остало трајни историјски документ.

Љубан се почетком 1990-их, поново нашао на удару проусташког режима страхујући поново за свој живот и имовину, а онда и у августу 1995. за време „Олује“ дошао у Србију са колоном од 250.000 Срба Крајишника.

Преминуо је 1997. у Београду, и није сахрањен са државним почастима, одбијен је предлог СУБНОРА да буде сахрањен у Алеји заслужних грађана (пет дана се о томе одлучивало).

*О Љубану Једнаку снимљен је документарни филм „Говорило ми је нешто да ћу остати жив„

*У Београду 2021. председник Србије Александар Вучић упутио је иницијативу Комисији за споменике и називе тргова и улица Града Београда да једна улица у престоници понесе име Љубана Једнака. Одмах после тога поднета је и иницијатива да и једна од новосадских улица понесе име Љубана Једнака…

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта СРПСКА ИСТОРИЈА