Бојанић: СТВАРАЊЕ ПОКРАЈИНА У СРБИЈИ ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА И РАЗАРАЊЕ НАЦИОНАЛНОГ ТКИВА И КОРЕНА

По завршетку Другог светског рата, уместо очекиване слободе и обнове српске државности, уследила је дубока трансформација Југославије по комунистичком моделу.

Убрзо и олако су срби раскрстили са традицијом, вером и коренима… и у великом броју постали ,,југословени“ и атеисти и престали да славе Крсну славу и иду у своју цркву зарад партије и комунистичке идеологије. Невероватно шта је учинила та сурова комунистичка идеологија српском народу… од тога се и данас не можемо опоравити.

Нова власт предвођена Јосипом Брозом Титом створила је Федеративну Народну Републику Југославију (касније СФРЈ), а Србија је постала једна од шест република. Међутим, за разлику од осталих, Србија је била једина република која је одмах након рата била унутрашње издељена – добила је две покрајине: Војводину и Косово и Метохију.

Ова подела није била случајна, већ дубоко политичка и идеолошка. Имала је далекосежне последице по српску државност и национално јединство, што је данас свима јасно.

Војводина – „антисрпска награда за верност комунизму“

Војводина, вековима под аустроугарском влашћу, ушла је у састав Србије 1918. године по вољи народа. Ипак, после рата, упркос несумњивој већини српског становништва, у Титово време добија статус Аутономне Покрајине Војводине. Овај статус је добила на основу наводне ,,вишенационалности“, али је у суштини служио као политички инструмент да се смањи реална моћ Србије унутар Југославије.

Иако је остала у саставу Србије, Војводина је добила сопствену скупштину, извршне органе и делимичну контролу над ресурсима, што ће кулминирати уставом из 1974. године, када добија готово државни статус – чак и право на самоствано учешће у Председништву СФРЈ!

Зато данас имамо добро организоване групације ,,аутономаша“, који захтевају отцепљење Војводине или Републику.

Косово и Метохија – клица сецесије посејана у миру

Још драстичнији пример била је област Косова и Метохије. Уместо да након рата буде утврђена као срж српског идентитета, комунистичке власти су 1945. створиле Аутономну Област Косово и Метохија, која 1963. постаје Аутономна Покрајина.

На простору који је у историји био и средиште немањићке државе, и на којем је српски народ поднео најтеже жртве у борби против окупатора, комунистички режим је дозволио масован прилив Шиптара из Албаније, а Србима је наметнута забрана повратка, често и отимање имовине. Косово је постало полигон за разарање српског националног бића, а устав из 1974. године даје му готово републички статус и право на одцепљење од Србије.

Од тог тренутка, пут ка сепаратизму и отцепљењу био је само питање времена, што су и постигли 2008. год, када је извршена окупација Космета од стране шиптара (албанаца).

Зашто само Србија?

Док ниједна друга република није била издељена, само је Србија добила унутрашње административне ентитете са високим степеном аутономије, што је јасно показивало страх комуниста од „превише јаке Србије“. Тито је, по свему судећи, веровао да Срби морају бити „уравнотежени“, односно – слабљени изнутра, да не би угрозили његову визију ,,братства и јединства“.

Таквим поступцима, Србији је онемогућено равноправно учешће у федерацији, што је имало тешке последице 1990-их, када су ове покрајине постале жаришта распада, побуна и етничког чишћења.

Трајна неправда под маском братства

Стварање покрајина у Србији није био акт унутрашње административне рационалности, већ политички пројекат комунистичког режима да потчини и раздроби српски народ, који је као народ-победник изашао из Другог светског рата.

Ова подела живи и данас – као нерешен историјски проблем и отворена рана. Уместо заједништва, Србија је добила ограничен суверенитет над сопственом територијом, што је припремило терен за касније трауме – од сепаратизма, преко НАТО агресије, до отимања Косова и Метохије и демографског суноврата.

КОРАК НАЗАД И КАКО ЈЕ ПОЧЕЛО ЈАЧАЊЕ КОМУНИЗМА И РАЗАРАЊЕ СРПСКОГ КОРЕНА

Социјалистичка радничка партија Југославије – комуниста створена је 1919. године у Београду на челу са Симом Марковићем и Филипом Филиповићем. Године 1920. мења назив у Комунистичка Партија Југославије (КПЈ).

Влада КСХС је била приморана да 30. децембра 1920. године због постигнутих успеха КПЈ на изборима донесе “Обзнану”, којом је забрањен рад свих синдикалних и радничких организација које су биле повезане са Комунистичком партијом. Од 1921. до 1941. године КПЈ је била у илегалности. КПЈ је наставила да ради под именом Независна радничка партија, али је и она забрањена у октобру 1924. године.

О њиховом деловању фокусираћу се само на разарање Српства.

Комунистичка партија Југославије у илегали је наставила да ради на борби против ,,великосрпског унитаризма и угњетавања“, од 1926. све жешће подупирала идеју о издвајању Црногораца из српске нације… то је потврђено и у Дрездену 1928.

ДРЕЗДЕН

У Дрездену, од 3. до 15. новембра 1928. године на Четвртом конгресу, КПЈ је поставила своје темеље антисрбског деловања у процесу уништења Срба, што је такође и Тито спроводио, уз помоћ однарођених српских комуниста које је пажљиво бирао.

У Дрездену су утврђени планови који су нама Србима ставили омчу око врата. После пар године прокламована је и крилатица: „Слаба Србија – јака Југославија“.

Тај скуп југословенских комуниста дао је крила усташком покрету, тада је охрабрено свако антисрпско деловање у будућности и постављен је темељ будућих република као и независних држава и покрајина, а на штету Срба.

Тада је створена идеја будућих народа (нација) који ће настати из српског бића, корена… а ти новостворени народи ће живети на патолошкој мржњи према Србима и свему што је Српско.

Главна идеја и циљ КПЈ била је борба за стварње независне Хрватске, независне Црне Горе, Македоније и независне Словеније, док ће мађарској мањини у Војводини дати право на отцепљење као и Косову и Метохији, матици српској, где су формиране аутономне покрајине.

РАЗБИЈАЊЕ  ДУШЕ КОСМЕТА КАО МАТИЦЕ И АУТОНОМИЈА АЛБАНЦИМА

Тужно је да је око 500 хиљада Албанаца, који су 1948. године чинили тек 8.15% становника, добило аутономију са елементима државности (законодавном, извршном и судском влашћу) и то на најсветијем парчету српске територије и месту где се налази седиште СПЦ Пећка Патријаршија.

У исто време се радило на прихватању избеглица из Енвер Хоџине Албаније који су масовно прелазили границу док су их комунистичке власти то спроводиле, са разлогом који је бар данас видљив.

ХРВАТИ НИСУ ДАЛИ СРБИМА АУТОНОМИЈУ

Исте те 1948. године на територији новоформиране СР Хрватске је било око 550 хиљада Срба, што је тада било 15% становништва и они никакву аутономију нису добили (иако су је Албанци на КиМ са 8.15% добили).

Да није било АП КиМ, вероватно не би дошло до окупације и отимања Српске матице Космета.

Комунисти су такође вешто радили да Црногорци (Срби из Црне Горе, географска одредница ,,црногорци“) добију нацију коју су спровели комунисти у Јајцу новембра 1943. год, на Другом заседању Авноја… заговорник те идеје био је Милован Ђилас, који је наредбе потписивао својом руком, и зацртао проглашење црногорске нације.

Творац ових идеја је била вероватно ,,дубока држава“ и масонерија, а све се спроводило кроз лик и дело Јосип Броза Тита, онај непријатељски војник са Цера и Колубаре који је убијао Србе и борио се на страну Аустроугарске. Он је спровео све те идеје које су моћни зацртали, свих данашњих република, покрајина и нација… које је олако наш српски народ прихватијо и постао ,,Југословен“ и заборавио да је Србин. А ту мегаломанску идеју југословенства први је спровео краљ Александрар Карађорђевић од 1918.

Не смемо да сметнемо са ума да су Хрвати у великом броју Срби преко 60 посто, (конвертити, унијати, католици).

О Србима у БиХ, бошњаци, муслимани… сви они су некада били Срби, који су се одрекли себе и прихватили да су муслимани, данас припадају бошњачкој нацији имају и бошњачки језик (и бошњачки и црногорски језик су настали од српског језика, као и хрватски), све је то створено, као и језици у доба комунизма… који је радио само на разарању Српства.

Поред Дрездена 1928. Кључни догађај за нас Србе је и Другоо заседање АВНОЈ-а у Јајцу 29. новембра 1943. године када је донета декларација о подели будуће Југославије на шест република (Србија, Хрватска, Словенија, Босна и Херцеговина, Црна Гора и Македонија), где је наша Стара Србија односно Вардарска Македонија добила статус републике и простор за отцепљење… што ће све то добити легитимитет уставом из 1974. год.

Одмах после Другог светског рата у Вардарску Македонију долазе функционери Савеза Комуниста чији је циљ био додатно вршити притисак на Србе и уцењивати, застрашивати како би се расрбили… што је то данас и видљиво, тамо данас нема ни 2 посто Срба.

УСТАВ ИЗ 1974. ПЕЧАТ ЗА РАСТУРАЊЕ СРБИЈЕ

Комунистички (Титов) Устав СФРЈ донет 11. фебруара 1974, је тадашњим југословенским републикама (а посебно покрајинама унутар СР Србије – Војводини и Косову) дао широка права и овлашћења. Покрајине су чак добиле право вета на одлуке које би доносила Србија… тада је трасиран пут ратова деведесетих, где је Србија изашла као губитник, што није ни могло бити другачије када је у Србији био укорењен комунизам и вера у Тита, Југославију и комунизам (нисмо ни разумели пад Берлинског зида 1989.г и гвоздене завесе… односно пад комунизма)… док код других република је био циљ да се осамостале и гледали су само сопствене интересе.

СТАРА СРБИЈА

У Старој Србији, односно Македонији, што за нас Србе није туђа земља, тамо су наше кости српских јунака у Битољу, Зебрњаку, Прилепу, Тетову, Удову, Брегалници… то је и доказ да је то некада била Српска земља.

Стара Србија је историјски и географски појам, у ужем смислу, тај појам обухвата Стару Рашку, Косово, Метохију и највећи део Вардарске Србије, данас Вардарске Македоније, док у ширем смислу обухвата целу Вардарску Србију и делове Егејске Македоније.

Дефинитивно комунизам је разорио темељ српског рода из кога ћемо се тешко опоравити…

А о злочинима комуниста над Србима и СПЦ и свештенством, монаштвом, то је већ друга болна и застрашујућа тема.

ОСВРТ НА ЧУДНУ СМРТ ПАТРИЈАРХА ВИКЕНТИЈА

Кратка прича о одбрани канона и притисцима комунистичког режима.

Патријарх српски Викентије II (световно име Верољуб Протојевић) био је двадесет први поглавар Српске православне цркве, који је служио од 1950. до своје изненадне и, до данас, недовољно расветљене смрти 1958. године.

Његово патријаршко време било је у знаку сурових притисака комунистичке власти на Цркву. Ипак, Викентије је остао доследан у очувању канонског поретка, чак и по цену конфликта са државом. Најзначајнији догађај који ће обележити његово патријаршевање, али и довести до његовог краја, била је одлука да не призна тзв. Македонску православну цркву, коју је комунистички режим покушавао да створи као националну цркву нове „македонске нације“.

Македонски раскол – стварање једне непризнате цркве

После рата, у духу нове југословенске политике, започета је кампања за одвајање црквених епархија са седиштем у Македонији из окриља Српске православне цркве. Године 1958, на тзв. црквено-народном сабору у Охриду, без сагласности Српске патријаршије, проглашено је „обновљење Охридске архиепископије“ као самосталне Македонске православне цркве. Овај чин је био неуставан и неканонски, и Викентије га је недвосмислено одбио да призна.

Изненадна и сумњива смрт

Само неколико дана након што је одлучно одбио легитимитет „Македонске цркве“, патријарх Викентије је изненада преминуо у Београду, 5. јула 1958. године. Официјелни наводи говоре о срчаном удару, али околности његове смрти изазвале су бројне сумње.

Никада није обављена независна истрага. Није било аутопсије. Прича се да је уочи смрти био здрав и виталан, те да му је изненада позлило након једног „службеног ручка“. Спекулације у црквеним и патриотским круговима годинама су говориле о могућем тровању, што би одговарало обрасцу уклањања неподобних личности од стране тадашњих комунистичких структура.

Смрт патријарха Викентија представља један од најмрачнијих и најзагонетнијих тренутака у савременој историји СПЦ. Његов став о непризнавању новоформиране „цркве“ у Македонији био је израз канонске строгости, али и отпора политичким манипулацијама вером. Био је свестан да признање једне лажне цркве значи урушавање јединства српског народа и духовне традиције.

И управо због тог става, многи верују да је морао бити склоњен.

Његова доследност, државотворна мудрост и храброст да каже „не“ кад је било најтеже, дају нам пример чојства у временима безакоња.

ТОМОС И ПРИЗНАЊЕ ОД СПЦ

Настала је као аутономна црква 1959. у оквиру Српске православне цркве (СПЦ). Прогласила је аутокефалност самостално 1967. и од тада је до маја 2022. била у расколу. Цариградска патријаршија признала је 9. маја 2022. године црквену јерархију ове цркве (именујући је као „Охридска архиепископија”). На светој литургији у Саборном храму Светог Климента Охридског у Скопљу 24. маја 2022. патријарх српски Порфирије је саопштио да је Свети архијерејски сабор Српске православне цркве једногласно одлучио да призна аутокефалност Македонске православне цркве — Охридске архиепископије. Томос о аутокефалности је добила од патријарха српског Порфирија у Београду 5. јуна 2022. године.

ДЕШАВАЊА ДЕВЕДЕСЕТИХ СУ СУРОВА РЕАЛНОСТ

Целокупна ситуација која је задесила Србе од ратова деведесетих, преко НАТО злочиначке агресије, ситуације са окупираним Косметом, ситуацијом у Црној Гори… имамо и границу на Дрини која дели Српски народ… све су то последице те 1918. год као и комунистичког расрбљавања Срба и вештачког ,,братства и јединства“… које нас је у потпуности разорило.

Зато ми данас имамо проблем са екуменизмом, умањујемо број српских жртава у Јасеновцу, немамо ни назив за наше жртве као што имају Јевреји, Роми, Јермени, немамо ни Маузолеј за све српске жртве… а и даље се са сетом сећамо Југославије и друга Тита и плачемо за тим временом.

Ми Срби морамо уцртати своје националне оквире и црвене линије преко којих не смемо ићи.

Нама је потребно идеолошко измирење.

Не поновило се више ово расрбљавање, самопорицање, одрицање и унижавање Срба и Србије.

Водимо се ,,САМО СЛОГА СРБИНА СПАСАВА” и једини исправан пут је Светосавски пут.

Али, да није било 1918. не би било ни комунизма у овој форми разарања српства.

Праштајмо браћо!

Живела Србија, никад више Југославија!

Приредио: Ђорђе Бојанић, уредник сајта Српска историја