Бојанић: Самопорицање, оно што нисмо савладали као народ

Нас су поделе разориле… ми смо народ који је за време Другог светског рата (партизани, четници, недићевци, љотићевци) зарад идеологија убијао брата и оца… био је то прави сурови грађански рат (који нам је буквално наметнут да би пала монархија а уздигао комунизам и република)… а да би се то постигло имали смо и Пасја гробља, Кочевје,  Лисичји поток…

Данас када видим ову ситуацију и писаније и поруке по друштвеним мрежама и толику мржњу, као да смо близу тога, недао Бог да се слично понови.

Ми смо народ са великим бројем одрода и изрода (знам да звучи болно и понизно, али је тако).

Самопорицање је један од најопаснијих облика духовног, националног и културног урушавања једног народа. Код Срба, ова појава није само последица модерних политичких токова, већ и дугог историјског процеса, који је добио убрзање у XX и XXI веку. Народ који заборавља ко је, постаје плен и туђег идентитета, и туђег интереса.

Ако сагледамо историјске токове на простору Балкана, биће јасно да је одрицање од себе корак ка нестајању (примери су у Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Македонији…).

Кроз историју, српски народ се често налазио под ударом великих сила које су желеле његово прекрајање, асимилацију и духовно уништење а сметња им је било православље и јака и братска веза са Русијом, а проблем је и српска аутохтоност. Међутим, последњих деценија, појављује се још погубнији облик угрожавања – српско самопорицање (наше).

То је појава када Срби, под утицајем медија, политике или страних центара моћи, почињу да се стиде сопственог порекла, вере, историје и културе. Уместо да чувају памћење о страдањима, јунаштвима и доприносима, они прихватају туђе наративе и исписују лажи о себи као агресору, окупатору и злочинцу… а све то им намећу моћни са запада, кроз разне врло добро плаћене пројекте и НВО сектора и зарад ситног личног интереса они би и душу продали (наравно, не сви). И наравно, тај процес није спонтан, он је врло ,,мудар“ он је систематски подстицан од спољних фактора, али и домаћих издајника… а данас их има превише.

ПРИМЕРИ САМОПОРИЦАЊА

Хрвати су током историје не само фалсификовали део српске културне баштине, него су створили читав национални идентитет заснован на одбацивању и мржњи према Србима.

Ипак, највећи парадокс је у томе што се велики број Срба у Хрватској, али и широм Југославије, прилагођавао, ућуткивао и на крају одрицао свог српског имена, вере, славе и историје. Неки су се чак активно укључили у прогон свог народа, било кроз политичке структуре, или ћутањем и равнодушношћу у време највећег страдања.

Црна Гора је вековима била бедем српства. Данас, под притиском Запада и новостворене ,,црногорске нације“, Црногорци се масовно одричу свог српског порекла. Срби у Црној Гори су постали грађани другог реда.

Језик је преименован, стварена црногорска православна црква, историја прекројена, а они који се изјашњавају као Срби — проглашавају се непријатељима државе. Још трагичније је што је већина оних који спроводе ту политику — потомци српских јунака.

Македонија је до скора била простор у којем су Срби живели у великом броју и где је СПЦ имала огроман духовни и културни утицај. Данас, уз подршку Запада, тамошње власти не само да су прекинуле све везе са Српском православном црквом. Срби у Македонији су маргинализовани, а њихова културна баштина систематски се затире. Српски манастири и цркве постали су македонски.

Узроци и последице самопорицања од 1918. код Срба настајале су из:

Мудро искорењивања националне историје из школа (траје од 1918),

Стално исмејавање да смо аутохтон народ,

Сталне пропаганде која Србе приказује као вечите злочинце,

Политике лажног „мира“ и „регионалне сарадње“,

Запостављања традиције, вере и породице,

Олако прихварање југословенства и одрицање од монархије (оно што смо били вековима уназад, монархија/краљевина).

Потребе појединаца за страним признањем, по цену части… а зарад ситних личних интереса,

Потреба да пригрлимо брата џелата и да се стално извињавамо и џелата истином да не увредимо.

Последице су драматичне: губитак националног идентитета, културна и духовна капитулација, непоштовање предака и пад моралних вредности.

ДА УТВРДИМО ГРАДИВО… које дефинитивно нисмо савладали

Ми као да нисмо свесни те тежине, историја је темељ као и језик, наравно уз ПРАВОСЛАВНУ ВЕРУ… све остало је надоградња. Ако тај темељ уздрмамо и ако је саткан будалаштинама и лажима неће нам бити добро у будућности. Ако кроз уџбенике историје и српског језика не усадимо генерацијама љубав према домовини, родољубљу… нема бољитка за све нас.

Са наше стране, трагична нам је наша СРПСКА ИСТОРИЈА по питању одрицања и самопорицања.

Шта се то дешава са нама кроз векове, а и данас?

Хоћемо и тежимо да постанемо оно што нисмо и што не можемо бити, а све зарад ситних дневних и личних интереса.

Па тако, данас ,,СРБИ“ Србима крече у бело тробојке и отимају Светиње.

Срби (изроди) су нас клали и у Јасеновцу (50 посто ,,СРБА“ католика у Хрватској, ко су они данас и где су?)…

Шта су радили Срби исламисти Србима у БиХ (кроз историју)?

Шта је са Србима у СТАРОЈ СРБИЈИ, данас Македонији? Колико има Срба пошиптарених на Космету?

Македонија, шта се десило са тим Србима, ко су они данас?

Шта су радили срби-комунисти својој браћи, очевима и свом народу?

Шта је са србима из Скадра и северног дела Албаније?

Тако да ови ,,срби“ – милогорци и њихове намере не треба да чуде много.

Олако су велики део Срба постајали црногорци, бошњаци и македонци… без икаквог отпора у матици да се то спречи, кроз векове… а за то смо ,,захвални“ Титу и партији… али, и нашој похлепи, небризи  и личним интересима.

САБРАЊЕ

Зато нам је потребно сабрање и ново уједињење. Морамо да радимо на новом националном програму који немамо од Начертанија…. и да више радимо по питању Српске историје у свим крајевима где живе Срби, а не да гледамо и ћутимо на прекрајања и отимања историјских чињеница, ту морамо бурно и гласно да реагујемо, да нас и свет чује (као што чује и оне који краду и кривотворе).

Ко нам данас умањује број жртава у Јасеновцу? Ту је и српска трагедија.

Што више филмова, документараца, књига, часописа, преведених на стране језике. Једноставно, уколико се затре свест о жртвама уништава се то неопходно ткиво националне свести а то је солидарност. Несрећницима који су настрадали, та солидарност данас не значи много али би значила њиховим породицама.

Зато, Срби морају да се пробуде. Време је да се прекине са ћутањем, са самопорицањем и бежањем од себе. Ко се одриче себе, од њега се одричу и други. Ко се не брани, нестаје.

Никада више српски интелектуалци не смеју служити интересима туђих идеологија… већ само Српској идеологији и интересима Србије.

Истина, идентитет и достојанство морају се чувати, не ради мржње према другима, већ ради љубави према својима.

*Све ово је последица суровог по нас Србе комунизма… а да није било 1918. и мегаломаније краља Александра и уплива масинерије и сила са запада… не би било ни комунизма и ,,вољеног“ нам друга Тита.

Али, у свему прво морамо тражити кривца у нама… и нашим делима и неделима.

Србофобија је велики проблем код данашњих бивших Срба, то их разара… свесни су они (већина) свог порекла.

Србофобија представља осећање нетрпељивости, непријатељства или мржње према Србима, Србији, Републици Српској, српској историји, српском језику, српској култури и свему што је повезано са Србима.

То је терет који не могу да превазиђу… српство им је у гену, то их разара.

По мени самопорицање је први проблем који морамо да лечимо… ако желимо да опстанемо као народ и у овим границама. Истина лечи све и умирује проблеме, ране и трезни ум!

Нама је потребно јединство и сабрање…. Живела Србија и никад више Југославија.

*Ово је био покушај једне кратке анализе нашег проблема.

Приредио: Ђорђе Бојанић, уредник сајта Српска историја