ЧАСНИ КРСТ У ЧАСТ СТРАДАЛЕ СРПСКЕ ДЕЦЕ КОНАЧНО У НОРВЕШКОЈ ПОСЛЕ 80 ГОДИНА

Велики рад, труду, залагање, истраживање и храброст је уложен у овај филм. Да коначно наша мучки страдала деца буду Срби а не интернирци и југословени, а и врло мало, скоро ништа се није знало о страдалој српској деци у Норвешким логорима, наглашава Ђорђе Бојанић.

ЕКИПА ФИЛМА ,,33 Анђела” завршила је ХОДОЧАШЋЕ СА ЧАСНИМ КРСТОМ ОД РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ ДО НОРВЕШКЕ. ЧАСНИ КРСТ је посвећен страдалој српској деци у Норвешкој за време Другог светског рата.

,,Наша обавеза је да укажемо да су ту страдали и Срби и да је историјски чин да је часни Крст из Градине однесен на место страдања нашег народа и да ће то постати традиција сваке године”, прича Бранко Димовић Димески.

Заслугом директора филма ,,33 Анђела” Бранка Димовића Димеског, после 80 година Бранислав Гајић из Градишке открио је гроб свог стрица Бранка Гајића (16 година) који је послат у смарт у Норвешку за време Другог светског рата.

,,Пре две година упознао сам Бранка Димовића Димеског који ми је пронашао место где је мој стриц страдао и био у логору. Врло сам узбуђен што након 80 година, сада коначно знамо где је мој стриц сахрањен и страдао”, прича Бранислав Гајић за сајт Српска историја.

Бранко Гајић (16.год) је један од многе деце ухапшен и одведен у смрт у Норвешку и никада нико од његове породице није знао где је сахрањен и није био на његов гроб.

Погледајте видео интервју који води продуцент Бранко Димовић Димески са Браниславом Гајићем

Дугујемо велику захвалност Норвежанима који су кријући и тајно хранили наш српски народ и тако ризиковали своје животе.

Са филмском екипом ,,33 Анђела” био је и амбасадор Републике Србије у Норвешкој Драган Петровић.

,,Филм ,,33 Анђела” неће акценат стављати као до сад на интернирце, југословене, партизане, комунисте, четнике, већ само на страдале Србе (а сви они су били само Срби). Из разлога што су тамо страдалници (најмлађи је имао само 11.год) били већински Срби, око 95 посто од укупног броја свих страдалих Срба. У Норвешку је послато преко 150 деце, за сада је пописано (страдало 44 детета)”, прича Ђорђе Бојанић.

,,Циљ је да коначно будемо само Срби и да се више никад не делимо на фракције и политичке структуре, које праве маглу и муте чињенице… пошто смо сви само Срби.

Уз поштовање према свим жртвама других народа. Ми требамо узети рецепт од Јевреја и видети како се они односе према својим жртвама, што је за пример и то треба следити”, наглашава Ђорђе Бојанић.

Ми имамо и спомен плочу у Трондхејму, Карашјоку, Ботону… на којима пише овде су страдали партизани, југословени или интернирци… а нигде се не спомињу Срби, као ни на једном споменику у Норвешкој који обележавају то страдалаштво Срба. Шта је у питању, па се то вешто избегавало, да се избегне спомињање Срби и Србија, велико је питање, а што је најгоре, то се наставља и даље. Као да штитимо вековног џелата ,,брата”. Замислите туристу, на пример из Америке у Ботону, Карашјоку… да ли би он разумео ко су интернирци, а нигде не пише да су ту страдали Срби. Не неће сугурно, а да ли је то и даље циљ, да не знамо ко је тамо страдао?

,,Ми Срби не смемо да заборавимо, да су људи, жене и деца на најсвирепији начин уништавани у Градини, Јасеновцу, Јадовну, Пагу и другим стратиштима. Скоро да сви ми избегавамо да јасно кажемо да су Хрвати-усташе имали и застрашујуће логоре за децу и бебе, а о њима скоро ни речи нема у уџбеницима историје. Злочин је и штитити и ублажавати дела и намере џелата.

Уџбеници историје морају да се употпуне и допуне местима српског страдања и патње, историчари морају да документују и објаве највећа српска стратишта,  каква су Глина, Јадовно, Јасеновац, Шушњар, Шарговац, Мотике, Дракулић, Стари Брод на Дрини, Корићка јама, Велебитске јаме, Пребиловци, Паг и још многобројна места-стратишта и страдања, којих нажалост има на свим странама и временима до данашњих времена.

Док у уџбеницима историје немамо одвојену тему (целину) СТРАДАЊЕ И ЖРТВЕ СРПСКОГ НАРОДА У 20. ВЕКУ, неће бити добро по нас, тако ћемо лако и заборавити на опасност која нам се стално понављала.

Зато, највећи простор се мора дати српском страдалништву, како су о свом страдању Јевреји и Јермени записали у својим уџбеницима историје.

Угледајмо се на ове страдалничке народе, и бавимо се попут њих сопственим страдалништвом и српским жртвама-појединцима који су страдали у геноциду. То треба да уче наши средњошколци, а потом и да истражују и баве се сваком српском жртвом геноцида понаособ, како то раде и Јевреји.

Такви пројекти су за нас значајни и битни и ту треба да нам буде фокусирана наша пажња.

Нашим ћутањем Хрвати, који сада умањују број српских жртава су успели да од злочина и почињеног геноцида буду у истој равни са нама, а то је тек наша највећа трагедија.

Срамота је и велика грехота, да ми потомци мало знамо о страшном страдалништву нашег српског народа кроз историју, зато хвала Бранку Димовићу Димеском што чини ово велико дело од националног значаја за нас Србе”, прича историчар Ђорђе Бојанић.

Филмска екипа  ,,33 Анђела” у саставу: Бранко Димовић Димески дриректор пројекта и продуцент, Горан Вукчевић редитељ, Дејан Тршић директор фотографије, Бранко Димовић Димески и Милка Кајганић сарадници на сценарију, Јоханес Солберг наратор, Стручни конзултанти: Кнут Фловик Тхоресен, Ђорђе Бојанић, Јелена Стојковић, Александар Динчић.

Погледајте трејлер филма ,,33 Анђела”

Приредила: Српска историја