Узроци проглашавања и признавања црногорског језика
Заправо, свједоци смо да су и после ратног распада Краљевине и социјалистичке Југославије, јасеновачког геноцида и протјеривања пола милиона Срба са подручја данашње Хрватске од 1990. године, културне установе Србије остале фатално филолошки одане југословенској језичкој политици и истрајавају у самоколонизацији српског језика, као и у југословенском процесу негирања назива властитог језика и народа.
Пише: Огњен Војводић
Поводом додјељивања Црној Гори међународног кода за црногорски језик у оквиру ИСО међународног стандарда.
СРПСКИ ЈЕЗИК У ЦРНОЈ ГОРИ ПРИЈЕ И ПОСЛИЈЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ
Питање српског језика у Црној Гори данас је политичко питање у оноликој мјери колико је то било и прије сто година у успостављању југословенске језичке политике Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевине Југославије, државе „троименог језика и народа“. Филолозима и историчарима је познато да југословенски језички пројекат нема полазишта у историји Црне Горе до формирања Југославије 1918. године. У Црној Гори je српски језик називан српским и у стогодишњем периоду Југославије, када је званично био именован као „српскохрватски“. Прије присаједињења Краљевине Црне Горе Краљевини Југославији службени језик у Црној Гори је био српски, а писмо ћирилично.
У Закону о Народнијем школама Краљевине Црне Горе, штампаном на Цетињу у Краљевској државној штампарији 1911. године, пише: „Члан 1. Задатак је народнијема школама, да васпитавају дјецу у народном и религијском духу и да их спремају за грађански живот, а нарочито да шире просвјету и српску писменост у народу.“ Истим законом се у другим члановима назначава да дјеца не могу похађати стране школе на другим језицима док не заврше школу на српском. Битно је навести да у трећем поглављу `Настава` под чланом 26. пише: У основној школи уче се ови предмети: 1. наука хришћанска; 2. српска историја; 3. српски језик; 4. црквено-словенско читање …
Данас, да бисмо схватили питање српског језика у Црној Гори и проглашења српског за „црногорски“ од стране актуелне власти, морамо сагледавати питање српског језика у процесу југословенског политичког језичког програма, али и у периоду прије формирања Југославије, од њемачког спровођења југословенске језичке политике почетком 19. вијека, аустрославистичког “азбукотреса“ Сава Мркаља и Вука Караџића тј. реформе српског језика и правописа, оснивања Југословенске академије знаности у Аустроугарској, у Загребу, Бечког књижевног договора, двоименовања српског језика у „хрватски или српски“, до Новосадског споразума којим је обновљена обавеза да се српски језик у Србији и Црној Гори назива српскохрватски. Дакле, да бисмо разумјели језичку политику владајуће црногорске партије, преименовањe свог српског језика, потискивање ћириличног и преласка на латинично писмо, потребно је познавати повјесне и текуће процесе југословенског језичког програма, а потом језички политички пројекат марионетске партије на власти Црне Горе.
Као што су спровођењем југословенског државног пројекта са мапе свијета избрисане православне краљевине Србија и Црна Гора, док су двије римокатоличке политичке нације добиле статус конститутивног народа, тако је у Уставу нове државе избрисан српски језик и троименован у српско-хрватско-словеначки. Краљевина Југославија је Уставом преименовала и вишеименовала српски језик и изједначила латинично и ћирилично писмо, то јест спровела у дјело програм латинске лингвистичке мисије, чему се православни народ у Црној Гори вјековима одупирао колико и отоманској окупацији.
Југословенском језичком политиком су били затечени Срби у Србији и Црној Гори, Босни и Херцеговини, Крајини и Македонији, од Варадара до Триглава. Мало је Срба знало каква се креација крије у пакету југословенског монархо-масонског државног и језичког вавилонског пројекта. У свијету до тада није постојао сличан примјер – да руководство једног историјског народа, а поготову народа предањске писмености, мијења историјско име властитог језика и прихвата страно писмо. Историја не познаје примјере историјских народа који су добровољно преименовали свој језик и прешли са својег на друго писмо, осим у програмима колонизовања народа, и у Уставу Краљевине Југославије.
КОНТИНУИТЕТ ПРЕИМЕНОВАЊА СРПСКОГ ЈЕЗИКА
Подсјетимо се повијести преименовања српског језика у аустрославистичком југословенском језичком програму. Од средњовјековне мисије католичке колонизације Балкана српски језик је био именован (преименован) различитим називима, који су били колонијална средства латинске асимилације језика православних Срба. Континуитет преименовања српског језика траје од почетка 18. вијека, од именовања илирским и југословенском именом до креирања хибридних вишечланих назива „српско–хрватског“ и „хрватско-српског“. Спољашњим прозелитским притиском се не може постићи учинак у колонизовању једног језика док се не оствари сарадња са односном страном, као са српским сарадницима у њемачкој (аустрославистичкој) реформи српског језика. Прву подршку аустрославистичком преименовању српског језика са српске стране пружио је српски филолог, професор београдске Велике школе, Ђура Даничић (право име Ђорђе Поповић). Ђ. Даничића је позвао бискуп Јосип Штросмајер, покровитељ Југословенске академије знаности и умјетности у Аустроугарској, у Загребу, да за Југословенску академију израђује „Рјечник хрватског или српског језика“, и ради давања лингвистичког легитимитета двоименовању, тј. преименовању и новом називу `српског језика`. Ђ. Даничић се преселио у Загреб 1867. године, када је именован за секретара Југословенске академије и руководиоца израде „Рјечника српског или хрватског језика“, а касније је именован и за редовног члана Југословенске академије. Предсједник Југословенске академије је био фратар и филолог Фрањо Рачки, један од креатора југословенског језичког програма.
Прије формирања Краљевине Југославије и уставног вишеименовања српског језика, Краљевина Србија је 1868. године почела спровођење програма аустрославистичке југословенске језичке политике, тј. прве године после оснивања Југославенске академије у Аустроугарској и почетка израде Рјечника српског или хрватског језика. Одлуком Књаза Михаила Обреновића, личног пријатеља Ђ. Даничића, у Србији је укинут закон забране коришћења аустрославистичког Караџићевог правописа, који је креиран као компатибилан новоформираној хрватској латиници новоименованог хрватског језика. Спровођење југословенске језичке политике у Србији је подразумијевало прихватање програма Југословенске академије о двоименовању српског језика у „српски или хрватски“.
Аустријска монархија је од почетка 19. вијека, у програму њемачке славистике (аустрославистике) и континуитету католичке колонијалне политике, спроводила програм преименовања српског језика у хрватски. Њемачки филолог Ludwig Gay (срб. Људевит Гај) је 1835. године у том програму покренуо „Новине Хорватске“, штампане на кајкавском наречју, а од јануара 1836. године почиње их штампати на штокавском ијекавском изговору српског језика, што је била једно од проглашења српског језика хрватским у Аустроугарској монархији. У истом програму, Хрватски сабор у Аустроугарској је 23. октобра 1847. донио одлуку којом је (поред латинског) и “хрватски језик“ уведен у Сабору као службени језик. Царским Патентом Reichs-Gesetz und Regierunsblatt од 4. марта 1849. године је прописано „да Срби имају један језик који се службено називао српским“, тј. „илирско-српским“ ако је коришћено ћириличко писмо. Уколико је штампан латиницом, тај се језик могао звати хрватским, или „илирско-хрватским“.
Следеће 1850. године у Аустрији је организован „Бечки књижевни договор“ о заједничком књижевном језику Срба, Хрвата и Словенаца, на којем је потписан доктринарни документ југословенског језичког програма о заједничком југословенском језику Срба, Хрвата и Словенаца. Документ договора су са српске стране потписали Вук С. Карџић и Ђура Даничић, са пет хрватских и једним словеначким филологом. У тексту Бечког књижевног договора није наведен назив језика. Документ договора је написан хрватском латиницом и потписан хрватском латиницом и од стране Караџића и Даничића, као примјер релативизовања назива и писма српског језика у програму југословенских језичких интеграција српског језика. У потписивању Бечког књижевног договора Даничић и Караџић нису имали званична овлашћења Књажевине Србије нити културних установа Срба у Аустроугарској, него статус данашњих невладиних организација, док су хрватски и словеначки потписници, као аустругарски држављани и католици, били у служби католичке аустроугарске културне политике.
Колико је Караџићев и Даничићев учинак у југословенском језичком програму био битан за преузимање и преименовање српског језика у хрватски свједочи чињеница да је Вук С. Караџић 1861. 16. рујна именован почасним грађанином Загреба, када је Заступништво града Загреба Вуку Караџићу додијелило повељу града, док је у Књажевини Србији Караџићев правопис био законом забрањен као програм прозелитизма унијатске мисије. Подсјетимо, службени аустријски руководилац реформе српског језика и правописа био је државни цензор штампе на словенским језицима у аустроугарској монархији, Бартоломеј Копитар, који је био римокатолички мисионар и ментор српских сарадника аустрославистичке канцеларије.
У Краљевини Србији после увођења реформисаног правписа српски језик није био уставно преименован и двоименован, али јесте на наднационалној међународној институционалној инстанци, од које је кодификован као `хрватски или српски` или `српски или хрватски`. Тако је и данас у Србији уставном одредбом и правописом, као фолклорном филолошком формом, језик Срба назван српским, док Институт за српски језик САНУ спроводи југословенски континуитет двоименовања српског језика истрајавањем у изради „Речника српскохрватског народног и књижевног језика САНУ“. Заправо, Српска академија спроводи југословенску језичку политику интеграција српског језика. Наиме, наставља нормирање Новосадског споразума из 1954. године, као круне југословенског језичког програма, којим је одређено да се заједнички језик назива `српскохрватски` или `хрватскосрпски`, а који је спровођен у Србији и Црној Гори, Босни и Херцеговини, али не у Хрватској. Новосадским споразумом није прихваћен хрватски захтјев за одржањем континуитета Даничићевог назива `хрватски или српски` језик`, којим су Хрвати хтјели постићи независност назива језика, него се спроводио програм југословенског језичког јединства и идентитета, који су српски језикословци и социјалисти прихватили.
После потписаног доктринарног документа Бечког књижевног договора и укидања законске забране коришћења реформисаног српског језика и правописа у Књажевини Србији, услиједила су у Југословенској академији и Хрватском сабору, као аустроугарским установама, проглашења хрватског као независног назива `аутохтоног` језика штокавског дијалекта. Формирањем Краљевине Југославије програм проглашења аутохтоности хрватског језика је уставно установљен, да би у Социјалистичкој ФР Југословији процес стабилизације и коначне кодификације хрватског језика био довршен. Југословенски програм преименовања `заједничког језика` новим националним називима примјењиван је, као и данас, на говорни простор српског језика, јер програм културно-религиозних европских интеграција подразумијева асимилацију православних народа, док новоименоване југословенске језике препознаје као филолошки форматиране и интегрисане чланове еврославистичке породице.
Простор Црне Горе је у југословенском језичком програму потпуно и посебно третиран. Као што су Срби у Српском војводству – Војводини у оквиру римокатоличке аустромађарске царевине, одупирући се прозелитском притиску вјековима писали ћирилицом и називали свој језик српским, а после осамдесет година југословенског идентитетског инжењеринга многи постали национално Војвођани, пишу латиничним писмом, а постоје предлози за увођење војвођанског језика, тако је и велики број Срба у Црној Гори под стогодишњом политиком српскохрватског југословенског језичког и вјерског екуменизма конвертирао у пролатинске Црногорце – Монтенегрине, а језик у нову грану латинске славистике – Монтенегристику. Заправо, „Црногорски језик“ представља последицу `вуковског` револуционарног разграђивања српске ћириличне писмености, српског књижевног и народног језика.
ПРИНЦИПИЈЕЛНИ У ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ЈЕЗИЧКОЈ ПОЛИТИЦИ
Подсјетимо, први писани захтјев за добијање међународног кода Национална библиотека „Ђурђа Црнојевићa“ је упутила Техничком комитету ИСО 639 у јулу 2008. године, а цјелокупну документацију послала у Вашингтон септембра 2015. године. После девет година и многих одбијања од Конгресне библиотеке из Вашингтона захтјев је одобрен 8. децембра 2017. године, само шест мјесеци после учлањења Црне Горе у НАТО.
Када је јула 2017. комитет Конгресне библиотеке у Вашингтону последњи пут одбио захтјев библиотеке „Ђурђе Црнојевић” са Цетиња за кодификацију црногорског језика, поједини српски лингвисти су ликовали тврдећи да је `српскохрватски` језик научна лингвистичка чињеница, а `црногорски` дијалекат српског језика. На адресу црногорских институција за стандардизацију црногорског језика стигао је мејл Ребеке С. Гунтер из комитета, да је одбор у чије име им се обраћа „расправљао више пута о црногорском језику и став је био да се ради о варијанти српског језика који се говори у Црној Гори”. Ребека Гунтер је предложили „примјену варијантног кода срп-МЕ, осим уколико се не пошаљу додатне информације за разумевање значајних лингвистичких разлика између два језика. Посебни кодови се додјељују на основу лингвистичких разлика, а не на основу политичких или географских”. Ребека Гунтер је навела разуман разлог и лингвистички логичан закључак комитета, али истрајавање Института за српски језик САНУ на називању властитог језика `српскохрватским` представља противљење здравом разуму и давање програмске подршке `црногорском` и сваком надијевању нових `националних` назива српским дијалектима. Релативизовање промене назива српског језика у „хрватски“ , а заузимање ‘српског става’ кад је у питању промена назива у „црногорски“, говори о племенском и политикантском приступу српском језику и језичкој политици.
Такође, `међународно` признавање црногорског језика се датумски и програмски поклапа са фаталистичким документом југословенске језичке и државне политике, са Крфском декларацијом 1917. године, којом је одређена равноправност назива српског и хрватског језика, ћириличног и латиничног писма у пројекту југословенске државе – и све то док је српска војска умирала на каменим острвима јонског мора, а српски народ у отаџбини трпио геноцидни погром аустро-мађарско-хрватско-бугарске окупације, а употреба српског ћириличног писма и назива језика била забрањена у Србији и Црној Гори, Босни и Херцеговини. Наиме, накнадна НАТО наклоност америчких културних установа у додјељивању међународног статуса црногорском језику је у континуитету са документима који су представљали државну доктрину за формирање вавилонског југословенског језичог и државног сустава.
Има довољно лингвистичког легитимитета у двовјековној пракси југословенске језичке политике на који се могу позивати лингвисти новоименованих југословенских језика. Монтенегристика још мора да учи од београдске југословенске језичке школе, као живе праксе спровођења стратегије Бечког књижевног договора и Новосадског споразума о преименовању српског језика и промовисању латинске писмености. Језичка југословенска политика у Србији, за разлику од хрватске, црногорске, бошњачке, словеначке и македонске, истрајава на старијој историјској индоктринацији, на погрешним полазиштима правописа и језичке политике који су омогућили и омогућавају преименовање српског језика. Заправо, свједоци смо да су и после ратног распада Краљевине и социјалистичке Југославије, јасеновачког геноцида и протјеривања пола милиона Срба са подручја данашње Хрватске од 1990. године, културне установе Србије остале фатално филолошки одане југословенској језичкој политици и истрајавају у самоколонизацији српског језика, као и у југословенском процесу негирања назива властитог језика и народа.
