Први светски рат

Краљ Петар I српским војницима уочи Рудничке офанзиве

Ретко ко је послушао „Чика Перу”. Ретко ко је напустио фронт. Срби су јуришали напред и победили, иако је петнаестак дана раније све деловало безнадежно.

Колубарска битка је једно од најзначајнијих места у причи о српској епопеји у Великом рату. Великом победом Српске војске над вишеструко надмоћнијим непријатељем, њено оружје, пожртвовање и храброст овенчани су ореолом славе. Сама битка трајала је месец дана, од 16. новембра до 15. децембра 1914. године, са мањим прекидима. Водила се у три фазе – од 16. до 30. новембра, када се Српска војска повлачила, 1. децембра до 3. децембра, кад је дошло до затишја, што су Срби искористили за предах и прегруписавање, и од 3. до 16. децембра, када је ђенерал Живојин Мишић наредио општу контраофанзиву.

Она се и дан-данас проучава на свим великим војним академијама. За њу је Србија прикупила све што је имала: попунила проређене редове српских јединица сваким  који је могао да носи пушку; одморила уморну војску; нахранила последњим залихама хране; обукла са чим је имала; обула колико је било цокула и опанака; снабдела артиљерце, који су били остали без муниције више од 20 дана, са 20.000 граната, са поруком не штеди”; и последње што је дала је 1300 каплара, своју децу, своју будућност. Ниједан од тих каплара, од којих је добар део био састављен од синова министара, посланика, политичара, индустријалаца, чиновника и сеоских газди, није био послат у штаб, већ на ратиште, на прву борбену линију. Њима се придружио остарели краљ Петар I, који је са пушком у руци био у рововима заједно са својом војском. Осећајући сву њихову исцрпљеност, жељу за миром, породицом и одмором, упутио им је чувени проглас пред контраофанзиву, у којем је нагласио да ће свима који напусте фронт опростити дезертерство, истакавши да јеспреман да погине на положају са својим синовима бранећи своју земљу.

Децо! 

У току последње две године, ви сте се херојски борили против Турака, Бугара и Арбанаса и савлађивали неизмерне потешкоће. Ви сте победили непријатеља и тиме сте украсили себе и ваше оружје беспримерном славом. Сада сте поново овде скоро четири месеца да се борите против једног новог непријатеља, моћнијег и боље наоружаног који је и у живој сили вишеструко надмоћан.

Јунаци! 

Ви сте исцрпљени услед натчовечанских напора и ви желите да се вратите својим кућама да би поново видели своје жене и децу. Они, такође, дрхте за вашу судбину и очекују вас са сузама у очима. Али, отаџбини је потребна ваша заштита, а ви сте јој се заклели да ћете се борити до последње капи крви. Ја разумем вас. Жеље ваше и ваших су оправдане. Због тога ја разрешавам заклетве сваког оног који жели својој кући. Нека им то Бог то не рачуна као грех. Вратите се својим кућама, а ја вам дајем своју часну реч да се због тога никоме неће ништа десити. Ја, пак ваш стари пријатељ, остајем овде са својим синовима да умрем на овим положајима, јер ако непријатељ жели да заузме Србију мораће преко леша вашег краља и леша његових синова.

Ретко ко је послушао “Чика Перу”. Ретко ко је напустио фронт. Срби су јуришали напред и победили. Њих двадесет две хиљаде оставило је своје кости на сувоборским падинама. Нису хтели да буду кукавице. Већ поносни људи достојни своје земље и свога краља. Бесмртници.

Аутор:  Јован Алексић
Извор: Српски Академски Круг

Преузето Магацин

Back to top button