ПРОТА СТЕВАН М. ДИМИТРИЈЕВИЋ (1866 – 1953)

Пише Зорица Пелеш

Сажетак: Циљ овог рада је да се на основу необјављених и објављених података да кратак приказ живота и рада неуморног  проте Стеве Димитријевића, који је пуних 88 година дисао за српство и свој родни Алексинац, из кога је пешке кренуо на школовање у Београд. Био је професор и један од ректора чувене Богослоско-учитељске школе у Призрену (1899-1903; 1911 – 1920). Оснивач је први и декан Православно-богословског факултета у Београду (1920) на коме је био и први професор Историје Српске православне цркве. Био је професор петорице српских патријараха: Варнаве, Гаврила, Германа, Павла и садашњег Иринеја (био му је председник испитне комисије на матури у Призренској богословији). Такође је био и професор двојице светитеља: Николаја Велимировића и Јована Шангајског.

Са предавања у Алекиснцу: ПРОТА СТЕВАН М. ДИМИТРИЈЕВИЋ (1866-1953).

Овај рад представила је публициста Зорица Пелеш  на међународном научном скупу “АЛЕКСИНАЦ И ОКОЛИНА У ПРОШЛОСТИ” 500.год од првог писаног помена 1516 – 2016.

Скуп је одржан у општини Алексинац 3.септембра 2016.

…

Најзаслужнији је што је Хиландар, чији је био референт при Генералном конзулату Краљевине Србије у Солуну (са краћим прекидима, у периоду од новембра 1905.године до априла 1911.године)  остао у српским рукама. Одиграо је и кључну улогу, као делегат Црвеног крста Краљевине СХС, у време велике глади  у Русији(у бившем СССР- у), где је од 16.јуна 1923.године до 10.марта 1924.године разносио помоћ у храни, лековима, одећи и обући за гладну православну руску браћу и због тога су га у Одеси изједначавали са светитељем.

Прота Стева је био несвакидашља личност у српском народу. Сав је киптео од родољубља  и љубави за свој српски род, а посебно за свој родни Алекиснац коме је много тога поклонио, почев од имања – воћњака и винограда – које је поклонио  бившој Учитељској школи и на том имању саграђена је касније Техничка школа, која од 2004.године носи његово име. Алекиснчани су једној улици дали његово име.

     На Старом гробљу у Алексинцу , на коме се налази његова задужбина Светих Архангела,  коју су осликали чувени  руски сликари,који су пре тога под његовим вођством украсили цркву Св.Ђорђа на Опленцу, налази се и звонара за коју је он из Беча   донео звона и одредио да сиромашни људи не плаћају ништа за звоњење истих.

Алексиначкој гимназији давао је прилоге у новцу, књигама и пригодним сликама  с националним и библијским мотивима.

 

Где год је путовао доносио је и поклоне алексиначкој цркви : из Свете Земље, Русије, Грчке. И свим својим суграђанима увек је притицао у помоћ у свакој ситуацији.

   Његов лик, живот и дело најлепше је одсликан кроз сећања његових бивших ученика, студената, пријатеља и поштовалаца и овде ћемо неке од њих навести.

Свети владика Николај Велимировић:

  „Сам по себи као карактер прота Стева Димитријевић је несумњиво једна велика и оригинална личност у српском народу овог полустолећа.Он је добро разумео свога Господа да онај ко хоће Њему да угоди мора попут њега бити слуга свима. И прота је заиста био слуга свима који су од њега тражили неку позитивну услугу. Ниси му морао ићи на ноге, нити слати кола да га довезу; само ако си га ти позва па био ти старији или млађи од њега, он би одмах допешачио до тебе својим дугим  и вихорним корацима, баш као да је нарочито очекивао твој позив.

   Српски епископи, митрополити и патријарси овога полустолећа тражили су савете од проте Стеве у многим тешким питањима.И он је у истини био главни саветник српских црквених поглавара, српске Патријаршије, јер је његово знање било неисцрпно,његово родољубве и верољубље несумњиво, његова дискретност позната.

  Трудољубље проте Стеве просто не подлеже опису као ни трудољубље пчеле. Тешко је рећи на ком се он пољу више трудио: црквеном, националном, просветном или хуманом. Радио је много за добро Хилендара. Припремао је српски народ за ослободичаки рат 1912.године. На њега се ослањала Српска Влада у Београду више на своје конзуле.

    Био је то човек без икаквих страсти и порока: аскет, чист, уредан  и умерен. Једина страст – и то племенита – била му је учинити неко добро дело, било појединцу или целини, по могућности да се то не дозна, не објави. У својој превеликој скромности он је као желео, да му цео живот прође анонимно. Стидео се похвала: никад није стављао ордење на груди, ништа осим сребрне значке Кијевске Духовне Академије. О новцу, плати, приходу мрзео је говорити. Понеког среброљубивог свештеника називао је „Кир Јањом“, а оне синове богаташке, оне београдске набобе, који су ( пресићени свих порока и неспособни да дођу до икакве почасти у националној држави) отишли у комунисте, прота је називао „фалсификатима“.

   Његов спољашњи изглед био је јако упадљив. Висока раста, дуге косе и браде, мало повијен напред , он је ходао увек журно, као да је за неким јурио или од неког бегао. Нарочито је падала у очи његова  коса: густа, кудрава и таласаста, као смет снега или – како су неки запажали при његовом литургисању – као бео светитељски ореол око његова лица.

Његове благе плаве очи , вазда влажне и готове да заплачу над свачијим болом, ублажавале су утисак његове нептунске главе. Никад није викао, говорио је полугласно, готово шапатом, можда навикнут на то под дугогодишњим животом под Турцима. Био је јаког физичког састава. Много се кретао. Волео је телесни рад. У Призрену је посведневно радио у богословском воћњаку или винограду, а у Београду стругао дрва у свом подруму. Не зна се да је икад боловао. Увече је легао здрав а ујутру освануо мртав. Као сиромах проживео је цео свој дуги век и као сиромах умро. Од ране младости он се приволео царству небесном, послушан речи Господњој: „ Не сабирајте себи блага на земљи . него сабирајте себи благо на небу.“

   Алексеј Бељајев, руски конзул у Скопљу  (1904):

  „ Протојереј Стеван Димитријевић без сумње један је од најистакнутијих у младом покољењу Срба руских васпитаника. Завршио је Београдску богословију , а затим Кијевску духовну академију. У току четири године био је ректор Призренске богословије, а сада је директор Српске гимназије у Скопљу. Довео је у пристојан поредак обе те школе. Основао је у Призрену „Фонд цркве  Св. Георгија“ који је обезбеђивао сиромашном српском становништву кредит са ниским каматним стопама. Сада вредно ради на обнови старих српских манастира у широј околини Скопља. И у Призрену и у Скопљу се много потрудио око организације српских школа и око подмлађивања њиховог учитељског кадра.

      Протојереј Стеван је најпопуларнији од свих српских националних радника у Старој Србији и Македонији. Нарочито га воле сиромашни српски људи, којима никада није одбијао да пошаље помоћ. Срби Призренци су га због његових заслуга изабрали почасним грађанином Призрена.“

     Петар Кочић ( 1905):

„Од српских установа, на првом мјесту вриједна је спомена Српска мушка гимназија, која је интернатски урађена. Она је једна од највећих и најљепших зграда у Скопљу. На десној обали Вардара мајестетски се она издиже изнад ниских и незграпних кућерака са својих 40-50 одјељења, ограђена огромном бијелом авлијом, у којој се налази двориште и школски врт са необично лијепо уређеним повртњаком и цвејетњаком, из кога  високо деру млазови умјетнички конструисаног водоскока. Уређење је у интернату скроз модерно.

Нарочито се истиче својом љепотом огромна сала са бином за позоришне представе, затим школска капела и купатило. Иако за ову српску установу нису чињене никакве нарочите рекламе, ипак ни један странац или путник неће проћи кроз Скопље а да не походи Српску мушку гимназију.

Да се ова наша установа просвјетна модерно усаврши, на томе је неуморно, и дан и ноћ, радио и ради г.Стево Димитријевић, човјек који је својом тврдом вјером у побједу Завјетне мисли и својим патриотским досадашњим радома с ону страну Качаника толико учинио да је у очима онамошњег народа постао као неки светац, као нека загонетна, митска личност.“

    Патријарх Варнава (Росић):

   „ Високопоштовани и драги Оче Прото,

Најсрдачније честитам Вам заслужено признање од стране Београдског универзитета. Ви сте први положили камен темељац Богословском факултету на Београдском Универзитету. Независно од овога Ваш дугогодишњи и неуморни просветно – научни, свештено-служитељски и културно-народни рад дао је позитивне резултате и уврстио Вас у свести нашег народа међу најдостојније његове синове. Као поглавар Српске цркве, у име исте, изјављујем своју искрену радост што служите нашој Цркви као дика и понос својим узорним животом и преданошћу светосавском аманету.

Лично сам гајио према Вама искрено поштовање и дивљење. Ово се датира још од оних дана мога школовања у Призренској Богословско-учитељској школи када сте Ви били ректор и професор исте.

Од тада па све до данас свагда сам имао пред очима Ваш примерен живот и неуморну делатност у нашем црквено-народном и  просветно-културном животу. На основу свега овога срећан сам што као Ваш ученик могу и на овом положају уверити Вас у моју свакдашњу оданост молећи се Богу за Ваше крепко здравље и да продужи лета Вашега живота на радост свих нас, а на славу свете цркве и народа.

    Ваш топли молитвеник у Господу и одани Вам

            Патријарх Варнава с.р.“  

Патријарх Гаврило (Дожић):

„То је прави апостол, највећи и најзаслужнији трудбеник у Цркви нашој.

Он је као свећа горео на својој дужности и сагоревао ревношћу за добро Цркве и свога народа.

Служећи Цркви и народу, он заборавља себе и своје интересе и ове је увек подређивао општим.

У својој жељи и ревности да у Цркви и држави нашој буде све најбоље, он често критикује многе, међу овима и мене, чујем ја то, дође ми до ушију.

Али нити ја нити ико други, који га познајемо, не љутимо се на његове критике, зато што знамо да су оне увек добронамерне и често оправдане. Нема човека , који би нашој Цркви и држави више добра желео и за то све жртвовао, од њега.

Он је прави апостол!“

Патријарх Викентије ( Проданов):

     „Драги прото, ти си од учитељске и професорске службе достигао до професора универзитета, историографа и научника. Твој је рад многострук и разнолик на унапређењу науке. Будући историчари, црквено – православни и културни радници имаће посла да твој културни и научни  рад опишу и прикажу.  

    Драги прото, увек када си одлазио у Алексинац ти си нам се јављао да путујеш у своје родно место. Отуда си нам се враћао пун снаге и полета за рад, и ми смо се сви радовали.

   Драги прото, ти си нам био саветник и сабеседник. Био си отворен и искрен и добар да нам кажеш истину за добро свете Парвославне цркве и српског народа.

     Добар си рат ратовао, трку свршио, веру одржао, и Бог ће те наградити венцем славе.“  

     Живан Маринковић:

       „Прота Стева био је ретка и, како  се мени чини, изузетна појава у нашем друштву.  Ја сам се са њим први пут срео  и упознао приликом свог уписа на факултет 1922.године.Својом бујном, тршавом косом, маркантним цртама лица и орловским погледом, својом приступашношћу и снисходљивошћу, добротом душе и срца, готовошћу да саслуша, поучи и помогне – на мене је учинио фасцинирајући утисак, обарао ме, освојио ме и у мојој души зажегао синовљу љубав, безграничну оданост, и најдубље поштовање за вечита времена.Мени се учинило да пред собом гледам надземаљско биће, слично старозаветним пророцима, и та сличност уливала ми је још већи респект и дивљење.

    Одонда нисам престао да се дивим његовом усталаштву и неуморној енергији манифестованој на свим пољима делатности: црквено – просветној, научној – историјској, књижевној , националној. Дивио сам се његовој великој скромности како у личном тако и, особито, у односу према људима. Дивио сам се његовој детињастој  незлобивости и доброти срца, које је искрено саосећало у туђој радости и болу и било увек готово да притекне у помоћ у свакој невољи.

   Дивио сам се његовом неуморном ревновању за добро своје Цркве и отаџбине, којима је апостолски служио, заборављајући притом  на себе и свој живот. Дивио сам се и дивићу се до краја свог живота.

    Прота Стева није био само кабинетски научни радник него и велики практичар. Он је сасвим правилно сматрао да свршени ученици његове школе, будући свештеници и учитељи, треба да буду оспособљени за најширу културно – просветну делатност у народу, да по примеру  светог Саве и архиепископа Данила II, уче народ бољем начину живота и привређивања. У ту сврху он је у брду више школе подигао велики виноград, довео у њега воду са даљине око два километра, поставио цеви за наводњавање баште у којој се гаји поврће за школу, израдио бетонске резервоаре, уредио водоскоке, стазе за шетње, алеје са цвећем – створио мали рај и тако школски виноград претворио у пријатно изтлетиште Призренаца, не само Срба него и Турака, који су радо долазоли у виноград, да се диве његовој лепоти…

     Као и сви прави великани и прота Стева био је врло скроман човек. Иако је био један од најзаслужнијих људи у нашј Цркви , никада није хтео да чује говоре о његовим заслугама било какве природе и врсте. Њему је било врло непријатно , и то је видно испољавао, кад  би се о томе  повео говор у његовом присуству. Кад сам ја то, у својству ректора, учинио приликом његове прве инспекције после прошлог рата, он се сав у лицу променио, збунио као какав кривац ухваћен у каквом преступу, и замолио да о томе не говорим, рекавши:

      „Све што сам радио, радио би и сваки други да је био на моме месту. Стога о неким мојим заслугама не може бити ни говора.“

     Он је све волео и свакоме од  свег срца добро желео. Радовао се свачијем успеху и напредовању у добру, особито успеху својих ученика. Зато га ми, његови ученици, никада нећемо заборавити: до последњег тренутка своје свести чуваћемо у својој души са највећом љубављу и поштовањем његов светитељски лик и гледати у њему узор црквеног трудбеника.“

   Др К. Душан Сурма (  Чех из Прага, 1985):

„ Први пут сам се са протом Стевом Димитријевићем срео на богословском факултету, где сам посећивао његова прдавања из црквене историје и полагао прописане испите. Много сам га као приступачног и много интелигентог наставника заволео и често се  са њим дружио. Једном ми је на факултету рекао : „Душане, код мене ћеш полагати докторат из црквене историје. Докторску дисертацију изради на тему : „Чешки хришћански свеци“, јер у црквеној историји осећамо празнину!“ То сам му и обећао, али због непредвиђених прилика а после тешких догађаја, који су нас задесили, до стварања ове замисли није дошло. Најпре сам посветио пажњу и труд подизању цркве у Рогачи, где сам вршио дужност парохиског свештеника, а после сам се посветио полагању професорског испита.

     Међутим, ипак сам био у сталној вези са мојим драгим професором протом Стевом. Он се је врло живо занимао за познавање народних обичаја и сакупљао је по селима и народне пословице, које је намеравао да изда у посебној збирци.Много пута ме је посетио у Рогачи и том приликом сам га одвео на падине Космаја код развалина цркве Свете Тројице манастира званог Тресије, који се у народу звао  и „рогачки манастир“. У црквеним развалинама је било много занимљивих ствари, нарочито за једног историчара. Одмах ту на месту је прота Стева изнео идеју, да манастир треба да се осамостали са једним већим комплексом земљишта и шуме и да се рушевине манастирске цркве и конака обнове.

      Ту смо нашли већу четвороугаону камену плочу са читким натписом, да је манастирска црква обновљена 1776.године. Та плоча се и данас код манастира чува. Даље у просторији разваљеног олтара смо нашли повећи четвороугаони камени стуб са лепим ситним грчким текстом. Ту смо сазнали, да текст на стубу говори о хришћанским мученицима, на чијим костима је била црква саграђена. Стуб је служио као подножје горње камене плоче престола у олтару, на које место је требало да се врати, кад буде црква обновљена. У темељу цркве смо нашли и растурене кости тих хришћанских мученика. Нашли смо још једну историјску плочу из времена римског цара Трајана с орнаментима и одломком читког натписа ( латинског): „Седме године владавине римског цара Трајана ( 98 – 117. год. Наследник цара Нерве). То нам јасно указује, да је првобитна црква на Космају била саграђена после пропасти римске империје од материјала друмске карауле на царском путу Сингидунум ( Београд) – Цариград, који је водио преко Тресија испод Космаја.

   Ово је била за нашег историчара проту Стеву богата жетва.Сада је била његова највећа жеља, да се манастир  Тресије обнови и то како сама црква, тако и манастирски конак. И у томе је својим трудом и заузимањем прота Стева и успео. Манастиру је придељено 10 хектара земљишта и шуме, одобрено обнављање и додељена потребна финасијска средства.Прота Стева је тај подвиг поверио специјалисти архитекту г. Коруновићу, који је израдио потребне планове за нову цркву и конак са потребном документацијом. Радове је поверио своме искусном предузимачу – Пречанину. Обнављање цркве и подизање темеља конака је лепо напредовало. Сада је и прота Стева чешће долазио код мене у Рогачу и на градилиште у Космају. Ту смо проводили целе дане, супруга нам је доносила из Рогаче, 4 километра, потребну храну и освежење. Ја сам био именован  старешином манастира и морао сам да бринем за превоз потребног материјала –  ( камен смо довозили чак из Дучине) – , разних набавки, исплате радницима, преписке итд. Са обнављањем цркве смо дошли до крова и кубета, када нас је затекла фашистичка окупација и тешки дани за цео народ, који даље дане сасвим онемогућили. Предузимач се је одмах првих дана изгубио с новцем, кажу да је побегао усташама у Хрватску. Зидове смо покрили сламом и оставили све за боља времена да се радови доврше.   Ја сам премештен у Београд, сав архив манастира сам са потребним објашњењем предао канцеларији Патријаршије у Београду.

    Манастирска црква је завршена после ослобођења а поред ње је подигнут мали конак за калуђере. Да ли су све историске плоче намештене на одговарајућим местима, нарочито престони стуб и Трјанова плоча, није ми познато.

     Код манастира се налази извор, који зову „жива вода“, у коме се налазе новчићи, неки и врло стари: бакарни из доба цара Нерве – остали код домаћице Сарић у Дучини – , сребрни ТАЛИР из доба царице  Марије Терезије, остао код председника црквеног одбора у Рогачи, тако и о манастиру „Тресије“ се налази у Летопису цркве рогачке, који сам оставио на расположење наследнику у Рогачи.

   Ову корисну и врло поучну сарадњу са нашим драгим протом Стевом Димитријевићем често и радо са супругом помињемо и оно што је добро урадио и у мојој парохији у Космају – обнављње манастира „Тресије“ цркве свете Тројице – остаће заувек као његово заслужено дело за наша будућа поколења…“

       Због ограниченог простора не могуће је дати  опширнији приказ изузетно богатог живота и рада проте Стеве, па ћемо овде у најкраћим цртама навести само неколико детаља из његовог плодног живота и рада.

    У породичној грађи проф.Надежде – Наде Панић (р.Прљинчевић), најмлађе сестричине проте Стеве, нашли смо једно Протино писмо упућено мајци Младени – Дени и супрузи Јелени – Лени  са Хиландара, писано уочи Божића 1906-године и износимо неке његове делове:

  „Поштована мати и Лено,

Како се приближује Божић, то се журим да вама, Деси Алекси и Дани честитам тај велики празник и да вам свима пожелим да га здраво и весело проведете. Знам да ће вам бити мало необично без мене, али немој да вам је тешко, него будите расположени, као што су оваквих великих празника весели и расположении највећи сиромаси и они, чије стање је и судба много гора од наше. Није један кога послови одвоје годинама од куће. И највећи људи проводе овакве дане на путу , у рату, у тежим пословима него што је мој посао и у горим приликама за њихове породице, него што су те у којима сте ви. За нас обичне људе не само да не смеју бити тешки овакви случајеви, него треба да сматрамо за срећу, кад ма и најмању тешкоћу можемо поднети, ја у служби и дужности својој народу, а ви као моји помагачи.

   …Сва се околина зелени и никад не опада лишће. Лимунове само покривају наслагом од дасака и асура, да их слана не поквари, а остало све зимује на пољу. Стока се никада не затвара  и рани него увек пасе…“

    Протина мисија на Хиландару била је веома деликатна и у највећој тајности и зато је био веома опрезан да његов прави задатак – увођење општежића у Хиландару – нико тамо не сме ни  да наслути, јер су се туђини у њему свим силама борили да Србију истисну са Свете Горе Атонске, у чијем писању Устава је учествовао и сам прота Стева.

     Тек по доласку у Скопље написао је детаљан извештај српском генералном конзулу у Солуну Владимиру Љотићу о трагичном стању манастира Хиландара, који су по његовим речима туђини у њему „до кости оглодали“. Једина лепа вест, којом је могао обрадовати г.конзула је била чињеница да је у Хиландару отворио „школицу за монахе“ у којој је било свега 6 ђака. После извештаја конзулу , послао је једно писмо Српској краљевској академији (СКА), 17.јуна 1906.године, у коме је делимично открио разлог свог боравка на Хиландару  :

   „Бавећи се зимус у Хилендару због манастирских ствари, морао сам прави рад свој на истима маскирати читањем и преписивањем у библиотеци и архиви манастирској. Преписао сам сва акта из XVIII века и записе, којих нема у „Старим Српским записима и натписима“ г. Љуб. Стојановића. Због других послова нисам још готов са сређивањем овог материјала и израдом регистра, али ћу ускоро бити и послати Академији ради оцене и штампања, ако нађе да је материјал тај корисно објавити. Пре тога учтиво молим Славну Академију Наука, да ми изволи испунити једну молбу у корист Хилендара, српске ствари у њему и оних који буду радили у библиотеци хилендарској, духовним ризницама, које ће бити богат извор за рад историцима и ученим људима. Док је библиотека рукописа и старих штампаних књига у Хилендару, поред свега многодишњег пљачкања, заиста неисцрпна умна ризница, дотле је у српским књигама новога времена у буквалном смислу речи убога.И хилендарска је новија библиотека састављена искључиво од руских књига поклоњених из Русије или наслеђених од сабрата Руса или оних који су били у Русији, па их донели отуда.

    Српских књига има врло мало И по њима се познаје историја односа наших и смене националног правца у братсву. Да би се и књижници хилендарској познало, да је заиста српски манастир, треба је што пре снабдети што већим бројем српских књига, учинити да књижница нових књига буде сразмерна благу, које су нам стари тамо стекли или склонили. У тој цели молим учтиво родољубиву управу Академије Наука, да она изволи учинити почетак прилагања ове врсте и послати   Хилендару од својих издања и сопствености…

      Понизан Академији

        Прот.Ст Димитријевић“.

  „Прота Стева био је , по речима др Светлане Мирчов, највећи дародавац Народне библиотеке Србије у Београду, што она и наводи у својој докторској дисертацији „Јован Н.Томић Библиотекар и научник“:

  „  О једном од највећих добротвора Народне библиотеке пише у Извештају за 1902. Љубомир Јовановић, одајући му захвалност: „Трудом и настојањем једнога родољубивога просветног радника, добила је Библиотека двадест и девет различитих  старих рукописа.“ Јован Томић о истој личности бележи: „Овај родољубиви просветни радник, који је својим прилозима у старим рукописима и старим штампаним књигама учинио да се од Београдске Народне Библиотеке створи богата ризница за прочучавање некадашњег српског језика и књижевности, 1903.године у два маха приложио је 76 старих рукописа и 13 штампаних књига.“

      Тај родољуб, чије име није навођено, а који је низ година бринуо о Библиотеци, почев од 1902.године, био је Стеван М. Димитријевић, прота и историчар. Димитријевић је био ректор Призренске богословије и професор Историје српске цркве на Богословском факулету у Београду.

      Он је за време  двадесетогодишњег рада у Призрену, Пећи, Скопљу и Солуну, прикупио око 600 рукописних и старих штампаних књига за Библиотеку.

      Ђорђе Сп.Радојчић, 1942.године, као вршилац дужности управника Народне библиотеке , издваја најугледније личности српске културе које треба да уђу у састав Одбора за обнову Народне библиотеке, па после Богдана Поповића предлаже: „Проту Стевана Димитријевића, професора универзитета у пензији, који је своју велику оданост према Народној библиотеци посведочио својим вредним и крајње несебичним радом на скупљању старих рукописа и књига по Јужној Србији још у доба турске владавине, када је таква национална активност била скопчана с великим опасностима.“ А Светозар Матић 1952.године, у Предговору Описа рукописа Народне библиотеке , бележи: „Сви чисто црквени рукописи од бр.640 до бр.900 набављени су из цркава и манастира у околини Скопља, Призрена и Пећи, трудом г.проте Ст.Димитријевића. Тих рукописа је било на стотине. Прота  Димитријевић је највећи сакупљач наших старих рукописа и главни старалац овог одељка у бившој Народној библиотеци. Он је, сем тога, скоро све те рукописе одредио и пронашао записе. Те његове одредбе ушле су у инвентар Народне библиотеке и одатле у каталог Љ.Стојановића и у овај „Опис.“

      Да је труд проте Стеве, око набавке књига за Народну библиотеку, био изузетан потврђује и његово писмо из Солуна од 16.марта 1911.године упућено Јовану Томићу, који је једно време био професор у гимназији у Алексинцу. Писмо се налази у заоставштини академика Јована Томића у Архиву САНУ и преносимо га у целости:

   „Драги г.Томићу,

 Молио бих Вас да ме ма са неколико речи само известите: јесте ли примили последњу збирку књига, коју сам поштом  на адресу Народне Библиотеке послао? Послао сам га турском поштом, јер се другојаче није могло, па се бојим, да нису изгубљене.

  Посредник за прибирање ових ствари, ђакон Јосиф, нагнат оскудицом, понудио се некој енглеској комисији, која долази ради испитивања и прикупљања старина. Сем тога избрбљао овдашњим Бугарима о томе, да у Тиквешу има десетак рукописа, међу којима је један са историјском садржином, те се бојим, да нас не предухитре и не откупе их они. За то сам учинио још један ризик, те позајмио од овдашње наше комисионе радње Патрногић, Лазић и комп. 253 дин ( 11 тур .Лира по 23 дин.) и шаљем га данас у Тиквеш да покупи све  што може и то за десетак дана. Нисам му смео дати одмах сав новац већ свега 23 динара, да се спреми за пут, а осталих 10  лира изнећу му на станицу и дати кад уђе у воз.

     Да бих се знао управљати и према њему, кад се буде вратио, и са књигама, што их буде донео, молим Вас да ми кажете: вреди ли оно што сам Вам посало за ону суму, коју сам му морао дати?

     И коштање, и незгодно завлачење по буџацима, у којима овај залутали човек живи, и друге незгоде и непријатности што ми их доноси овај посао, више пута су ме наводиле на одлучивање, да га се једном за увек оканем, али опет ме мучи и не да мира, то, што вели, да  је у једноме рукопису видео важну историјску садржину.

   Ако Вам није то немогуће и досадно, пошаљите ми на адресу Консулата Костићев рад о старим трговинским путевима и још што год, ако знате по овом предмету. Вратићу Вам одмах по употреби. Имам само Историју Трговине од Чеде Мијатовића, а сређујем један  стари наш трговачки путопис, па ми треба да прочитам још што год ( знам и Чедин рад у Гласнику).

Поздравља Вас Ваш искрени поштовалц

прот.Ст.Димитријевић.“   

       

На крају да наведемо и његову велику хуманитарну мисију у Русији (бившем СССР- у) у време велике глади после Октобарске револуције. Током студија у Кијеву много је заволео Русију, коју је сматрао својом другом матушком и када је сазнао за ужас који су бољшевици направили у царској Русији, кренуо је још 1919.г. са прикупљањем помоћи за руску браћу и задужио  је једног свештеника из Алексинца да прикупи помоћ од његових земљака за гладну и болесну руску браћу.Касније је издејствовао код краља Александра, 1923.г. када су бољшевици коначно дали дозволу за улазак у Русију, да лично, као делегат Црвеног крста Краљевине СХС, однесе прикупљену помоћ (у лековима, храни, одећи  и обући) целокупног српског народа у Русију, где је провео 9 месеци. Сем хуманитарне мисије имао је тада , на молбу патријарха српског Димитрија, пријатну обавезу да у Москви успостави поновни однос Српске и Руске Православне цркве.Тим поводом био је гост св.мученика ,патријарха Московског и све Русије, Тихона и Светог Синода Руске Православне Цркве, који је у његову част приредио свечану вечеру на којој су били и други источни патријарси, о чему је писала у децембру 1923.године московска „Правда“.   

      По повратку из Русије ангажовао се на збрињавању руских емиграната у нашој отаџбини, налазећи многима и посао и смештај чак и  у свом родном Алексинцу.

     Овај велики син српског народа и понос свог родног Алексинаца, почасни доктор Београдског ( 1936) и Атинског Универзитета (1937) ,који је заслужио незаборав док постоји његов народ и држава,  и који је уписан  у Небеску читанку као „Славни Грађнин Вечности“, „Жива енциклопедија на ногама“  и „Анђео Божји за Јужну Србији, како га је назвао његов вољени ученик св.владика Николај Велимировић, одликован је 23 пута и то од династија: Обреновић, Карађорђевић, СПЦ, Црвеног крста, Призренаца,Чехословачке и других.

Извори:

Архив САНУ; Архив Србије; “Liberty“ ( Слобода); Призренски поменик; Петар Кочић: Сабрана дела, Православље; Гласник СПЦ;

Др Светлана Мирчов: „Јован Н.Томић Библиотекар и научник“;

Удружење православног свештенства Југославије 1889 1969,. Споменица поводом 80 – годишњице Свештеничког удружења, Београд; Породична преписка проф. Надежде – Наде Панић; Зорица Пелеш: „Прота Стева Димитријевић Анђео Божји за Јужну Србију“.

Пише Зорица Пелеш

СРПСКА ИСТОРИЈА