СРБИЈА ЈЕ ЗАСЛУЖИЛА ИСТИНУ

Те године сам дошао у Норвешку. У мом родном граду гореле су 1999. године скоро све српске куће, пламтела огњишта, нападане светиње. Хапшени су и одвођени угледни домаћини, док су Срби масовно бежали покушавајући да извуку живу главу. У атмосфери потпуног хаоса и безнађа, није се имало куд него спасити голи живот, смоћи снаге и некад испричати једну тешку – српску причу.

Случајно или не, исти трновит пут ме је одвео у далеку Норвешку, где су Срби пре 66 година такође долазили са својих попаљених и разорених огњишта.

Видео сам многе везе између српског и норвешког народа. Ови народи никада у својој историји нису ратовали. Норвежани су издашно помагали српској држави када се грчевито борила за самосталност и ослобођење од вишевековне отоманске окупације.

Норвежани с којима сам разговарао сећали су се подвига српских мученика за време Другог светског рата. Подвига оних људи које су усташе и нацисти насилно послали у смрт. Многи Норвежани помагали су да се српски логораши домогну и слободе.

С друге стране, идеја да објавим ову књигу о српском крвавом путу, настала је као логичан сплет околности. У првом реду, мог вишегодишњег ангажовања на теми страдања српских логораша, нарочито српске деце у Норвешкој за време Другог светског рата. Користио сам многа доступна архивска документа из међународних архива како бих на адекватан и поуздан начин утврдио шта се заправо десило са српским логорашима и српском децом за време рата у Норвешкој.*

Контакти које сам остварио са норвешким и српским историчарима били су ми од великог значаја за доношење закључака када је реч о страдању српског народа у нацистичким концентрационим логорима (1941-1945).

С тога сам одлучио да читаоцима најзад представим мој стваралачки допринос о страдању српских логораша и деце за време Другог светског рата у нацистичким логорима у Норвешкој. И то кроз публиковане интервјуе, истраживања, ауторске текстове, као и мога свесрдног ангажмана на играно-документарним филмовима Логор Смрти у Карашјоку и 33 Анђела .

У Норвешкој је за време Другог светског рата кроз радне логоре прошло више од 4060 српских затвореника. Од 2639 убијених затвореника, било је и 33 српске деце. Најмлађи међу њима имао је само једанаест година.

Највећи број страдалих послат је са територије тзв. Независне Државе Хрватске (НДХ) као део унапред планираног геноцида над српским народом.

У овим логорима смрти је било и припадника четничког и партизанског покрета. Међутим, највећи број страдалих били су заправо цивили, које су усташке формације хапсиле приликом бројних акција до половине 1942. године.

Нарочито ме је запрепастило да се осамдесет година скривала пуна истина о томе шта се заправо десило са српским логорашима за Другог светског рата у нацистичким логорима у Норвешкој.

Наиме, комунистичке власти после ослобођења 1945. године, страдање српског народа уводе у један ток партизанског идеолошког деловања. На тај начин долази до директног удаљавања суштине као и чињенице, да су логоре у Норвешкој послати у највећем броју цивили и деца који притом нису имали никаквих додирних тачака са партизанским или било којим другим покретом за време Другог светског рата.

Проблем представља и чињеница да се на стратиштима страдалим Србима у Норвешкој затичу комунистички симболи, у првом реду звезда петокрака као и натписи да су страдали Југословени. С обзиром на период комунистичке владавине, то јесте на неки начин логичан сплет околности. Међутим, сматрам да је дошло време да се одужимо нашим прецима и подигнемо одговарајуће споменике тим српским мученицима и јасно истакнемо да су ту страдали Срби.

Ангажман на теми страдање српског народа у логорима за време Другог светског рата као и страдања деце у истим фабрикама смрти, огледа се кроз мој рад на публикацији ауторских  текстова,  интервјуима са признатим историчарима и великог броја непосредних интервјуа које сам водио са сведоцима и потомцима страдалих. Ту је такође и превод научне литературе са норвешког на српски, и што представља такође битан део мог истраживачког подухвата.

Одлучио сам се 2020. године да окупим тим историчара и филмских радника како бисмо урадили филм о страдању српских логораша у Норвешкој. Након скоро две године дошло је коначно и до реализације филма „Логор Смрти у Карашјоку“.

Задатак као продуцента у филму огледао се и у прикупљању података од потомака, контакта са медијима и са властима у Републици Србији, како бисмо извршили реализацију самог пројекта, врло важног за незаборав наше националне историје.

Деца која су страдала у нацистичким логорима у Норвешкој су најпре прошла голготу и логоре НДХ. У истраживању за први филм приметио сам да има деце, што ме је веома заинтригирало. А како смо чули доста сведочења потомака и људи који су радили у логорима, схватио сам да ни деца нису била поштеђена. На списку је чак њих 33. Уколико прећутимо страдање недужне деце ми непосредно учествујемо у злочину.

У истраживањима сам дошао до поражавајућег податка, да је најмлађе одведено дете, које је прошло пакао логора, био је Миле Стокрп. Имао је за време рата само једанаест година када је био одведен из своје куће у Војнићу. Био је само дете и није припадао ни једном покрету отпора. На жалост, граница старости страдале деце у логорима у Норвешкој за време Другог светског рата се помера. Добио сам такође и податаке да су поједина деца из Норвешке послата у Немачку на присилни рад. Велики број малолетне деце убијани су у логорима смрти, док су нека, иако малолетна, обучавана за борбу од стране нацистичких власти. Њих је било око педесетак и то је такође поражавајући податак. Дуго времена сам се интересовао за судбину Петра Малбаше. Коначно сам у разговору са његовом породицом сазнао је да је, иако стар дванаест година, из Норвешке био послат у Немачку на присилни рад. За разлику од многих других, он је преживео и одселио се у Канаду.

Истраживање за потребе будућег филма „33 Анђела“ учинило је да се многи потомци страдале деце јаве, а на чему сам, са својим колегама, који такође раде на истом филму, веома захвалан. Такође су и норвешки и српски историчари пружили велики допринос у виду разних корисних података.

Прошло је 80 година од геноцида над српским народом. У истраживању које сам спровео у вези страдања српских логораша у логорима у Норвешкој и на територији НДХ, дошао сам до података који недвосмислено указују да су убијане читаве породице. Осим што су били Срби, ништа друго нису скривили.

Данас на споменицима страдалих, осим петокраке и натписа Ј у г о с л о в е н и – нема обележја где ћете сазнати шта се заправо догодило за време Другог светског рата. Покретање иницијативе аутоматски изазива наилазак на зид неразумевања. Такође, ту су и штура објашњења с циљем да релативизују и скрајну овако важно питање за српски народ, универзално поимање добра и зла. У прилог овој тези јесу и подаци о страдању породице Тодоровић из села Млака. Сви су били убијени од стране усташа 1942-1943. године. док су четворица синова Илије и Наталије  послата у смрт у Норвешку. Најмлађи је имао само петнаест година.

Тако да сам имао потребу да целокупно вишегодишње деловање на разоткривању, не само злочина над децом, већ и целокупног страдања српског народа у Норвешкој за време Другог светског рата, преточим у ову књигу за незаборав наше националне историје.

Јер, на послетку – ПОШТУЈМО СВОЈЕ ЖРТВЕ!

Поред Норвешке, везу са мојим завичајем и родним градом никада нисам прекидао. Као доказ овој чињеници су и моје две књиге: „Ка небу“ и „Завичајни отисци“, које сам посветио родном Гњилану и мом завичају. Сматрам да је повратак Срба на Косову и Метохији од пресудног значаја за опстанак и очување наше свете земље. На тај начин, у овим тешким и судбоносним временима, пружамо подршку Србима који тамо живе да опстану на својим вековним огњиштима. Косово и Метохија представља жилу куцавицу српског народа. Дух патриотизма и оданост мом српском роду гајим од рођења. То је смисао мог постојања и без таквог уверења не постојим. У времену страдања српског народа на Косову и Метохији, схватио сам такође колико је мој  српски народ био изложен неправедном утицају, и то ме је обавезало да свуда и на сваком месту браним свој род.

Од Косова и Метохије до Карашјока на северу Норвешке налазимо укопане кости српских мученика, тако да је обавеза сваког Србина да учини све и отргне од заборава страдање наших предака и тиме укаже будућим генерацијама на значај и сврху припадности српском роду.

Приредила: Српска историја