Слепи руски извођач Зорин: Српска песма jе смисао мог живота (видео)

Интервју води Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја

-Поштовани Ћирило, реци нам нешто о себи, како си започео свој пут у сценску уметност, па и на српском језику?

Здраво, поштовани уредници сајта Српска историја и љубитељи српске културе и историје. Причаћу мало о себи. Моје име је Ћирил Пономарев-Зорин. Рођен сам 1983. године у Москви. Слеп сам од детињства. Године 2002. завршио сам специјалну школу за слепе, а затим сам уписао студије  на Факултету  руског језика и књижевности регионалног педагошког института у Москви, али моја душа није тежила педагогији. Тежио сам вокалу и раду на радију.

Осам година сам био  инжењер звука на интернет радију за слепе, а сада радим посао који волим.

Сада ћу вам рећи како сам дошао до српске културе, језика и народне песме. Далеке 1994. године, на средњим таласима старог радио пријемника, ухватио сам сигнале „Радио Београд, Први програм” и заљубио се у емисије радио станице.

Одмах сам почео да примам сигнале емисије  «Песмарица» (од 21ч до 22ч по Московском времену). Овај величанствени програм о народној музици толико ме је погодио да у почетку нисам могао да слушам ништа друго. Снимао сам епизоде ​​Песмарице на аудио касетама, певао уз народне певаче и био веома срећан!

Тада још нисам могао у потпуности да разумем разноликост жанрова српске народне музике: низак квалитет пријема на средњим таласима спречавао ме је да уживам у магичним мелодијама.

Али нешто ми је ипак остало у сећању, у 1999. године Радио Београд је затворен из познатих политичких разлога, а од омиљеног радиа морао сам да се опростим на дуже време – до марта 2011. године.

У том периоду сам био веома забринут, тражио сам сусрете са српском народном музиком и нисам је нашао. Руски радио и ТВ канали понекад емитују српске песме, али сам осетио да ова јефтина, понекад чак и агресивна поп музика уопште није жанр на који сам навикао од детињства.

Време је пролазило. Институционална ужурбаност свакодневног живота, предавања, семинари и вежбе нису ми дозволили да се у потпуности уживим у даље проучавање балканске музике и лингвистике. Мора се рећи да на факултету није било посебних курсева српског, бугарског и македонског језика.

Само увод у граматику савремених словенских језика донео је сате радости. Сећам се да сам и тада покушао пред друговима да отпевам оних неколико српских песама које сам запамтио као дете. И ту опет морамо узети у обзир лош квалитет магнетофонског снимања са средњих таласа, па смо са славистом средили све оно што нисам могао да чујем.

Желео сам тада да направим ансамбл од неколико људи, желео сам да привучем модерну омладину националном стваралаштву балканских народа, али нажалост није било вољних, а на мом курсу није било ни певача.

Тако смо живели сами, српска песма и ја.

ПРЕСЛУШАЈТЕ ПЕСМЕ КОЈЕ ЗОРИН ПЕВА (у видеу су четири изворне песме: Стани стани Ибар водо, Расло ми је бадем дрво, Девојка је зелен бор садила, Што ми је мерак. 

https://www.youtube.com/watch?v=2gWd4DccWs8&t=30s&ab_channel=%D0%82%D0%BE%D1%80%D1%92%D0%B5%D0%91%D0%BE%D1%98%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%9B

Након што сам дипломирао на институту, почео сам да савладавам рачунар, интернет и посебне аудио уреднике, уз помоћ којих сам научио основе монтаже.

А онда се догодило чудо! Никада нећу заборавити мартовски дан 2011. године када сам на интернету, у добром квалитету, пронашао свој омиљени канал „Радио Београд. Први програм»!

Снимио сам један од пилот издања концерта „ Звуци наших завичаjа” и сетио  све!

Године 2013. сам открио програм Драгане Маринковић „Од Злата Јабука” и захваљујући њој сам сазнао шта је „искон” и „извор”; о разликама између ових области; открио имена вођа народних оркестара: Властимира Павловића-Цареваца, Жарка Милановића, Душка Радетића, Љубише Павковића, Макса Попова, Влада Пановића…. До 2015. године сам схватио да могу не само да слушам српске песме, већ да их певам пуним гласом, али није било истомишљеника.

-А ко су Ваши идоли на српској извођачкој сцени? Шта мислите о жанру изворних песама, и какав имате став према такозваним ,,кафанским“ песмама и „турбо-фолку”?

Дакле, „извор” је гранични жанр; комбинује најбоље традиције античких времена и ретка, не замућена ремек дела староградског фолклора. „Извор“ је златна средина, класик жанра народне песме.

Имам негативан став према такозваној „кафани” и „турбо-фолку”: ови модни трендови замењују изворне певачке традиције на Балкану.  Модерна генерација љубитеља музике ову музику сматра псеудо-фолк музиком. И често се свађам са љубитељима балканизма око тога.

Ево сад пишем, а у души су ми гласови драгих људи – класика извора: Драгане Кркић, Милане Бабић, Драгомира Мајкића, Ксеније Цицварић, Лепе Лукић.  На почетку каријере Лепа више је волела изворне песме Шумадије, дуго би остала у овом жанру, али су победили популарност, моћ новца и због тога лепа Лепа је ушла у извођаче кафанских песама и јефтину сцену. Десило се то и са чувеним тројством: Предрагом Цунетом Гојковићем, Предрагом Живковићем Тозовцем, Мирославом Илићем. Сви су почели сјајно: рећи ћу, међутим, да је Предраг Цунет Гојковић био најдаље од кафанске песме – и то радује!

Наставићу да именујем оне који ме подржавају у тешким тренуцима: Станишу Стошића, Чедомира Марковића, Васила Радојчића, Радојку Живковић, дует Милошевић, Алексић, Александара Трандафиловића, Павле Стефановића, Рашу Павловић, Александара и Jелену Дејановић, Марау Ђорђевић, Наду Воденичар, Наду Мамулу, Химзо Половину, Сафета Исовића, Зору Дублевић, Веру Ивковић (рани изводни репертоар), Душана Николића, Нестора Габрића  и делимично Љубишу Крстића.

„Извор” је чиста вода. Много пута су сурови људи покушавали да униште распршеност извора у нашим словенским земљама! Али они то не могу! Распеване лепотице живе и пробијају се кроз све препреке и радују око, утоле жеђ, лече! Овако ће бити заувек!

Жубор воде са живих извора инспирисао је бучни балкански народ да створи овај јединствени жанр, коjи се зове „извор”!

Доћи ће време и надам се да ће кафана и турбо фолк бити побеђени!

-Шта је ваше духовно језгро?

У мени се боре два различита осећања – рационализам и лирика! Сваким даном све је теже превазићи скептицизам који намећу околности и окружење и остати ведар, помало тужан песник.

Нарочито сада осећам горчину и бол од тога што ме рођаци не разумеју, моју страст према балканској народној музици сматрају детињастим, екстравагантним лудилом и потискују интересовање за стваралаштво.

Постајем повучен, ретким људима некако могу да објасним своје стање, али најчешће отворим душу српској народној песми.

Имам доброг пријатеља Валерија Данченка, он живи у малом северном граду Кондопога. Отварам  му све своје тајне и сумње: и на неком подсвесном нивоу схватам да је његова припадност северним крајевима варљива,  да је једном, у неком другом животу био Србин.

Познајемо се дуги низ година, мој сан је да Валерију пренесем чари и посебност српске и балканске народне песничке културе. А познавајући Валеријеву музикалност, његову склоност уметности, он је сликар, сањам да са њим посетим Балкан и отпевам у дуету све оно што сада нисам певао!

О плановима и сновима. Наравно, трудим се да не очајавам. Радим на збирци изворних песама, али оркестарског материјала скоро нема, јер је извор јединствена комбинација вокала са народним оркестром и по томе се разликује од прастарог, примитивног искона, који, да будем искрен, није за свакога.

У искону преовлађује тежак звук, оштрина такозване секунде, ово је дует, или чак трио ствара такав интервал док не заболи у ушима.

Извор углађује слику, прво се мења атмосфера песме, појављују се стихови повезани заплетом, а друго, отвара се вокални простор, појављује се моја омиљена мелизматика – и све то у комбинацији са оркестром!

Али потрага за аранжером међу балканским народима сада је веома тешка: мало људи добро познаје бизарни жанр. морам да објасним. Ово је моја мисија!

Захваљујући Драгани Маринковић и њеним емисијама на Радио Београд-2, научио сам да разликујем регионалну песничку традицију Србије, Босне, Црне Горе, Македоније. У текстовима изворних песама постоји нека магична снага која помаже да се преживи! Толико је једноставности и мудрости у једноставним, непретенциозним песмама! Дуго сам размишљао о овом феномену песама народа Русије, налазио сам сличности у заплетима у Југоисточној Европи и посебно на Балкану.

-И на крају, које су ваше омиљене песме? Вероватно их има много?

Омиљене песме? Има их много, навешћу неке:

1«Аница овце чувала», 2. «Играли се коњи врани,  крај Мораве на обали», 3. «Стани, стани Ибар водо», 4. «Млада Јелка љуби Јанка», 5. «Што град Смедерево», 6. «Дјевојка соколу зулум учинила зулум учинила», 7. «Ој, ливадо, росна трава», 8. «Хвалила се лепе Маре мајка», 9. «Кад се Јово из Стамбола врати», 10. «Стојанке, бела врањанке», 11. «Јесен прође, ја се не ожени», 12. «Хармонико моја сузом наквасена»,13. «Ој, Мораво, мутна водо», 14. «Лепо ти је бити чобаница», 15. «Што ти је, Стано_мори_», 16. «Дуни ветре, са банатске стране», 17. «Ој, јаворе, јаворе», 18. «Ој, Ужице, мали Цариграде», 19. «Зашто  свићеш тако рано, рујна зоро», 20. «Зора  свиће, зора руди. драги своје злато буди».

Волео бих да урадим све ово. Живим од овога, у томе налазим велики смисао живота!

Сан ми је да посетим Србију и суседне земље, да чујем извођаче изворне песме, да певам са водећим народним оркестрима Србије!

Свим читаоцима, хвала на пажњи! Желим вам добро здравље и стваралачке идеје!

Хвала вам пуно на интервјуу. Надамо се да ћете бити познати у Србији, земљи којој дајете душу свог стваралаштва! Уредништво вам жели добро здравље и испуњење ваших великих снова.

Интервју водио Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја

Контакт информације:

телефон у Русији:  +7 916 266 38 68

Е-маил:  kirill_ponomarev_83@mail.ru

Скипе: kirilljan259

Превод српски Муравјов Александар, (град Шуја, Ивановска област у Русији)

27.01.2022

Извор: Српска историја