КолумнаЂорђе Бојанић

Бојанић: Заборављени учитељ нације: шта нам је говорио о Светом Сави

Растко Немањић је са ЗНАЊЕМ РОДИТЕЉА отишао у Свету Гору

У времену када о прошлости често говоримо на брзину, кроз пароле и скраћене лекције, лако заборављамо људе који су читав живот провели стрпљиво, над књигама и рукописима, тражећи истину. Један од таквих био је прота Стеван Димитријевић, свештеник, научник, професор, васпитач генерација.

Човек чији је утицај огроман, а чије име данас ретко изговарамо.

Био је професор и ректор у Призренској Богословији.

По речима његовог ученика патријарха Варнаве он је први положио камен темљац Богословском факултету на Београдском универзитету, чији је био први декан и први професор Историје СПЦ.

Где је деценијама стварао будућу духовну елиту.

Усавршавао се, доносећи ширину православне учености у српски простор. Није случајно што ће касније бити упамћен као учитељ више српских патријараха, чак петорице Варнави, Дожићу, Герману, Павлу и Иринеју.

То није мала ствар… то је темељ једне духовне вертикале.

Ипак, о њему се мало зна. Више пажње посвећујемо тумачима тумача него самом извору.

Зато је драгоцено што данас имамо књигу о проти Стеви коју је написала Зорица Пелеш, биограф проте Стеве Димитријевића… враћајући у јавност лик човека који је тихо обликовао српску духовну мисао 20. века.

Разбијање једног мита

На дан Св. Саве 1905. године прота Стева је у Српској Гимназији у Скопљу одржао изузетан говор, где је изговорио једну реченицу коју изгледа нисмо разумели…

Он јасно каже:

„Растко Немањић је са ЗНАЊЕМ РОДИТЕЉА отишао у Свету Гору. Стога је Немања с планом и договором свог најдаровитијег сина упутио да се спреми за духовног ујединитеља свога народа. Причу о неочекиваном одбегавању Растка унео је побожни биограф у историју пожртвовања Расткова само у васпитној намери и да би задовољио захтеве ондашњег начина писања, које се одликовало побожним фразама и тражењем Божјег прста и тајанствености у сваком великом, необичном догађају.“

Каква мисао! Каква одговорност према истини!

Растко није дечак који бежи. Он је син кога отац, државник, шаље да се припреми за историјску мисију.

То је визија. То је стратегија. То је народна будућност.

Зашто је ово важно данас?

Ако је Савин одлазак био плод договора, онда српска држава и српска црква нису настале случајно, већ из плана, свести и одговорности. То значи да смо као народ умели да мислимо унапред, да препознамо дар у свом детету и да га усмеримо тамо где ће донети добро свима.

Прота Стеван нас учи управо томе… да иза легенде тражимо смисао, иза поезије историју, а иза емоције одговорност.

И можда је највећа неправда што се о човеку који је васпитавао патријархе, који је повезивао Призрен, Београд и Русију, који је деценијама копао по архивама да бисмо ми знали ко смо… данас говори тако тихо.

Можда је дошло време да избацимо из уџбеника ,,тај бег“ Растка, бег на Свету Гору… и бег од родитеља.

Повратак учитељу

Зато је време да се вратимо проти Стевану Димитријевићу и истражујемо и учимо из његових дела. Не из пуке знатижеље, већ из потребе да поново научимо како се воли свој народ: радом, истраживањем знањем, родољубљем, истином.

Јер без истине нема ни Светосавља.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја

Back to top button