Бојанић: Или ћемо се сабрати, или нас неће бити

Историја нас томе учи сурово и без милости.

Од трагедије до пакла, од јама до логора као што је… сваки пут смо најскупље плаћали онда када нисмо били јединствени, када смо више веровали туђим обећањима него сопственом памћењу.

А шта радимо данас?

Уместо да нас сенке невиних уједине, ми се надгорњавамо.

Лицитирамо бројевима. Сумњамо у сопствено страдање, умањујемо број жртава у Јасеновцу који је давно утврђен. Као да нам је важније да испаднемо „модерни“ него достојни предака… и сопственом џелату идемо уз длаку.

Други народи своју децу уче поносу (ма каква она била).

Док се ми ломимо изнутра, други немају дилему. Када се запева на концертима, види се шта значи осећај припадности. Свидело се то некоме или не… то је јединствен фронт.

А код нас? Свако вуче на своју страну. Свако мисли да је његова колона једина права. И тако, корак по корак, остајемо без заједничког именитеља.

Око теме која би морала да нас окупи као породица, ми проналазимо нове разлоге за свађу и поделе.

Као да смо пристали да нам равнодушност постане нормална.

За то време, у окружењу се повезују, договарају, праве планове и војне савезе.

А ми и Републику Српску видимо као другу државу… делу Срба сметају и Срби из РС. Али, ништа чудно када знамо колики је фронт аутошовиниста и аутономаша.

Други гледају унапред и да доврше посао. Само ми гледамо једни у друге… преко нишана речи, препуни фрустеација и патолошке мржње.

То наш џелат добро користи…

И онда се чудимо што смо слаби.

Ако би дошло велико искушење… да ли бисмо се препознали као браћа?

Или бисмо, заслепљени међусобном мржњом, поново радили посао уместо других?

Имамо историјско искуство које нас опомиње куда то води.

Зато је време за најтежи, али једини лек… истину о себи.

Нису нас највише ломили споља.

Ломили смо се сами, онда када смо заборављали ко смо и ком народу припадамо.

Светосавље није фраза. То је завет. То је обавеза да волиш своје, да чуваш своје, да поштујеш жртве и да, када је најтеже, станеш уз брата без питања ко је за кога гласао или за кога навија.

Не морамо исто да мислимо. Али морамо да знамо шта бранимо.

Ако нам је родољубље и Светосавље  смешно… постаћемо смешни и трагични кроз историји.

Ако нам је заједништво терет… постаћемо терет сами себи.

Ако нам је вера у сопствени народ наивност… онда ћемо живети од туђе милости.

Зато је час да се саберемо.

Да се вратимо себи. Да научимо децу поносу, а не самопорицању.

Да их научимо ко су им вековни неоријатељи и од кога треба да се чувају… да их научимо истини, која је некада и сурова.

Али како, када нама и данас уџбенике штампају Хрвати и Немци…

Немамо ни маузолеј за све Српске страдалнике у 20. веку.

Не смемо ни да изгласамо у Српској  Скупштини резолуцију о геноциду над Србима од Хрвата-усташа.

Где ће нам душа?

Али, зато се стално чудимо како на Томпсонов концерт дође 500000 омладинаца… и како се његове песме пуштају хрватским претшколцима.

Зато, морамо да престанемо да се делимо тамо где морамо бити једно.

Јер ако се сада не окупимо око завета, сутра можда нећемо имати око чега да се окупимо.

И зато, као последњу и најважнију реч:

Или ћемо бити Светосавци… или нас неће бити.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја