Бојанић: Завет са Бубња… јачи од метка, 12. фебруар у Нишу
Када су 9. априла 1941. године немачке јединице ушле у Ниш, почело је време страха, хапшења и неизвесности. Априлски рат трајао је кратко, али је за собом оставио дубок ожиљак... држава је била сломљена, војска разбијена, а народ препуштен суровој вољи окупатора.
На хиљаде људи демонстрирало је улицама Краљевине Југославије и узвикивали пароле… ,,БОЉЕ РАТ НЕГО ПАКТ ! БОЉЕ ГРОБ НЕГО РОБ !“ . Клицало се и ,,ХОЋЕМО САВЕЗ СА РУСИЈОМ“ , ,,Совјетска Русија“ која је тад била у савезу са Хитлером (имала уговор о међусобном ненепадању).
Априлски рат, извукао је Југославију из анонимности и на њу скренуо пажњу целокупне светске јавности.
Мало је тада било оних који су гласно говорили да се изазива најмоћнија војна сила света и да је пораз неминован. Упркос неспремности, неоствареној мобилизацији, застарелој стратегији и техници, живела је у народу једна друга, дубља вера… митска представа о српском војнику који је непобедив када брани своју отаџбину. Та вера није била војни план, али је била морална снага.
Извршиоци пуча 27. марта 1941. године знали су врло добро да је цео народ био понесен осећањима, дакле срцем, против потписивања пакта са Хитлером, па су свесно искористили то народно расположење да би извршили један чин чије су последице биле недогледне за Краљевину Југославију, а нарочито за мученички српски народ.
У месецима који су уследили, са јачањем отпора, растао је и терор. Окупатору је био потребан сабирни центар… место где ће бити затворени комунисти, припадници Југословенске војске у отаџбини, родољуби, таоци, Јевреји, Роми, сви које је режим сматрао претњом. Тако је Гестапо у Нишу формирао логор који ће по оближњој железничкој станици добити име Црвени крст.
Логор се налазио на периферији града, у непосредној близини Фабрике дувана и Железничке станице Црвени крст (па је и сам логор незванично по њој назван Логор на Црвеном крсту).
Зграде су подигнуте још 1930. године као војни магацини. Немци су их 1941. опљачкали и претворили у концентрациони логор. Кроз њега ће, према проценама историчара, проћи више од 35.000 људи. Хиљаде су одведене на стратиште Бубањ, где су пуцњи постали свакодневица, а земља неми сведок мучеништва… од којих је око 12 000 стрељано на Бубњу крај Ниша.
Прва намена логора је била да овде буде истражни затвор за непријатеље режима: комунисте, припаднике ЈВуО и таоце, Јевреје, Роме. Наравно, убедљиво највише страдалих било је Срба.
У ноћи између 11. и 12. фебруара 1942. године догодило се нешто што је одјекнуло далеко изван граница окупиране Србије. Група затвореника, предвођена Бранком Бјеговићем, одлучила је да ризикује све. Голоруки, изнурени, али вођени мишљу да човек без слободе престаје да буде човек, кренули су у пробој.
Око стотину њих успело је да се домогне слободе. Многи су касније поново ухваћени или погинули, али је чин остао… као први велики, организовани логорски бег у поробљеној Европи. Као доказ да бодљикава жица није јача од воље.
Тамо где су песнице надживеле метке
У логору Црвени крст у Нишу владао је режим страве и ужаса. Свакодневица заточеника није била само лишавање слободе, већ систематско физичко и психичко уништавање. Чувари су ту дужност схватали као право на понижавање, батине и смрт.
Људи су умирали у логорском дворишту под ударцима кундака. Тела су, без имена и опела, одношена на оближње ђубриште. Кочијаши који су одвозили отпад остајали су запањени призором… на гомили смећа лежали су побијени људи. По наређењу немачке команде, мртви су потом трпани у џакове и одвођени на гробље, као да ће се тиме сакрити истина о злочину.
Поједине затворенике затварали су у самице чији је под био прекривен бодљикавом жицом. У таквом простору човек је могао само да стоји. Сна није било. А кад се човеку одузме сан, одузима му се и последњи ослонац разума. Многи су управо ту, у тим ћелијама, ломљени до границе лудила.
Крајем 1941. године Немци су одредили Бубањ као место масовних стрељања. Довукли су бодљикаву жицу, оградили простор и поставили страже. На прилазима су стајале табле са забраном приступа. Од тог тренутка, Бубањ је постао топографија смрти.
Свако стрељање било је унапред припремљено. Под стражом су довођени људи који су копали раке… неке дугачке и по тридесет метара, широке и до шест. У самом логору вршене су прозивке. Прозвани би се враћали у собе, али су знали шта то значи. Између позива и смрти пролазила су два или три дана. То је била једна од најсуровијих тактика мучења: оставити човека да чека.
Потом би у двориште улазили камиони. Вожња до Бубња била је кратка, а повратка није било.
После стрељања, тела су затрпавана, а земља поливана раствореним кречом. Ипак, ни Немци нису сумњали да ће доћи дан када ће неко пожелети да преброји жртве. Зато су 1944. године приступили уклањању трагова… наредили су спаљивање посмртних остатака и поливање гашеним кречом, користећи за тај посао ратне заробљенике. Злочин је покушан да буде сакривен, али је сећање преживело.
А управо на том месту смрти догодио се један од најснажнијих тренутака пркоса.
Према сведочењима, један од осуђеника је непосредно пред плотун стегао песницу и подигао је ка небу… као поздрав слободи за коју је знао да ће једном доћи, иако је он неће дочекати. Тај гест, кратак као муња, постао је вечан.
Инспирисан њиме, вајар Иван Саболић обликовао је споменик у виду три камене песнице. Оне и данас стоје на Бубњу, високе и неме, али гласније од сваке речи. Не представљају само отпор у тренутку смрти, већ и поруку живима: да достојанство не сме бити предато.
Те песнице нису претња… оне су ЗАВЕТ.
Када данас стојимо пред тим каменим рукама, не гледамо у прошлост… гледамо у огледало. Питамо се да ли бисмо имали снаге за исти избор. Да ли бисмо у часу када се све руши знали да сачувамо образ.
Зато Бубањ није само стратиште. Он је школа памћења.
И док год се сећамо, песнице су јаче од заборава.
И зато Бубањ није само место где се умирало. То је место где се полагала заклетва.
Они који су стајали пред цевима нису имали више ништа осим свог имена и своје вере да жртва није узалудна.
У тренутку када су песнице кренуле ка небу, земаљска сила престала је да буде најважнија. Остала је само мера човека.
То је она иста мера којом нас је Свети Сава учио… да вреди само оно што можемо понети пред лице истине; да је боље изгубити живот него образ; да народ траје онолико колико је веран својим мученицима.
Зато камене песнице нису подигнуте против некога. Оне су подигнуте за нешто. За право да будемо људи, за право да памтимо, за право да останемо усправни.
На нама је да тај поздрав слободи не изневеримо.
Јер ако заборавимо њих… ко ће се сутра сећати нас?
Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја
