Пише: Прота Ненад В. Андрић, Ваљево
Пророчког духа највећи Србин после Светог Саве, како га је називао Преподобни Јустин Ћелијски, понос нашег рода српског и дика ваљевског краја свети Владика Николај Велимировић из Божјег села Лелића записао је у Охридском прологу на једном месту „ Има јунаштва над јунаштвом и подвига над подвигом. „ ( Охридски пролог, расуђивање за 8. април ) Што заиста је истина која се често кроз историју рода људског пројављује и сведочи да добро дело нема границе, а највеће осведочење подвижничке љубави јесте пројавио сам Господ страдањем Својим за род људски, што је и истакао учећи своје Апостоле „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје.“(Јн.15:13)
Следујући овим речима многи хришћани су бранили част и живот својих ближњих својим животима, а посебно ако се општа народна корист тиме постизала као што су то случајеви у ратовима. Пуна је историја и нашег рода српскога таквих славних примера. Један од тих примера јесте и достојан сећања и спомен обележја на које ако ћемо право историја чека, а то је Александар Мишић, син славног војводе Живојина Мишића из села Струганика подно чувене надалеко Равне Горе.
Александар Мишић рођен је у Београду 17/29. јуна 1891. године као пето од шесторо деце Живојина и Лујзе, крштено православно име Магдалене Мишић. Када већ спомињемо мајку овог заборављеног јунака мајора Александра да кажемо подробније о њеном пореклу. У Београду у породици грађевинског инжењера Фридриха Крикнера, Швајцарца внемачког порекла рођена је Лујза 1865. године. Њен отац будући врсни инжењер радио је у Буковичкој бањи на изградњи Кнежевског двора Кнеза Милоша званог Старо здање данашњи хотел Аранђеловац.
Заволевши Србију и Буковичку бању Фидрих је саградио за своју породицу и себе један раскошан летњиковац где је проводио са породицом одморе. Једног лета тачније 1881. године у Кнежевом двору приређен је официрски бал, на којем су се упознали Лујза и млади потпоручник Живојин Мишић, који је баш тог лета са својим батаљоном био на војној вежби у околини Буковичке бање. Ту се родила љубав Лујзе и Живојина која и поред родитељских противљења да се уда за човека друге вере тј. православца ипак победила и венчали су се 30. октобра 1884. године у вазнесењској цркви у Београду, данас улица Адмирала Гепрата.
Лујзини родитељи нису подржали овај брак па чак ни мираз ћерци нису дали. Међутим то није била препрека да љубав супружника донесе врле плодове и роде шесторо деце Радована, Александра, Војислава, Елеонору, Анђелију, Олгу и Анђелију. Лујза је у свим вихорима ратним и у миру била верни пратилац свог супруга и стабилан ослонац.
Године 1943. крстила се својом вољом у Српској православној цркви добивши име Магдалена. О оцу Александровом славном војводи Живојину Мишићу излишно је и писати, српска историја га сврстава као једног међу сто највећих синова свога рода српскога, а засигурно као највећег војног српског стратега чије ратне стратегије се изучавају на војним академијама широм света.
Рођен је у селу Стзруганику код Мионице 7/9. јула 1855. године а упокојио се у Београду 20. јануара 1921. године у својој 66 години. Довољно о његовом јунаштву и мудрости војног стратега казују речи председника енглеске владе Лојда Џорџа које су писмено упућене српској влади после Првог светског рата: „Срби, које је предводио један од најтелентованијих војсковођа овог рата, фелдмаршал Мишић, извели су пробој фронта с неодољивим јунаштвом.
Навала Срба на непријатеља који је био укопан у стену изнад њих представља један од најсјајнијих подвига овога рата…“ Задојени таквим духом јунаштва, чојства, патриотизма и његови синови Радован, Александар и Војислав су учествовали у ратовима бранећи Отаџбину свако у своје време и по способностима која су стекли кроз школовање и од богатог искуства свога оца славног војводе Живојина.
Најстарији Александров брат Радован рођен је у Београду 13/25. септембра 1887. године. Био официр српске војске у Краљевини Србији и учествовао је у Блакансим ратовима и Првом свбетском рату. Такође је био потпуковник по чину при коњичкој дивизији и професор Војне академије пре Другог светског рата са које дужности је ухапшен од Немаца и одведен је у заробљеништво у Немачу из кога се није ни вратио. У својој 57. години 26. јула 1945. године измучен у заробљеништву је и упокојио се. Док млађи брат мајора Александра и најмлађи војводин син Војислав рођен је у Ваљеву 30. јуна 1902. године. Изучавао је војну школу у Царској Русији. Учествовао је у Другом светском рату, али после рата провео је више година на Голом отоку као политички осуђеник.
На Голом отоку доживљавао је и трпео тешке муке, на пример морао је да пролази кроз шпалир затвореника који су га ударали уз узв ике „Удри војводиног сина“. После Голог отока радио је као агроном при Градском зеленилу у Београду где се упокојио 29. јула 1974. године. Дух српског черститог ратника обитавао је и у Александру који у осамнаестој својој години одлази без знања родитеља у Русију и заузимањем стрица цара Николаја Николајевића чија је жена била црногорска принцеза успева да упише Војну академију у Вилну. Хладне у Русији 1912. године Александар се разболео и по препоруци лекара вратио се у Србију али као већ изграђен војни кадет где ступа по здравственом опоравку у Српску војску као официр и што је веома занимљиво без одобрења свог оца Живојина, својевољно ступа у Српску војску.
Истицао се у борбама у Балканским ратовима и у Првом светском рату где је преживео Солунски фронт највећу Голготу српске војске у историји Срба у чину мајора Српске војске. После Првог светског рата био је управник Врањске Бање до 1930. године, потом је пензионисан услед лошег здравља због реуматских обољења која је задобио по разним стратиштима у ратовима где је бранио мајку Србију.
Када су Немци без најаве напали Југославију и бомбардовали Београд 1. априла 1941. године мајор Александар се налазио у Струганику, породичној кући Мишића са својом мајком и породицом. У ноћи између 10. маја 1941. године на дан спаљивања моштију Светог Саве на Врачару, а уочи Светог Василија Острошког са једним делом Горског одреда у кући војводе Живојина Мишића у Струганику где се налазио мајор Александар дошли су генералштабни пуковник Дража Михаиловић са мајором Палошевићем и наредником Перовићем. Чича како су звали тадашњег пуковника Дражу потоњег српског ђенерала са врата је рекао Аци Мишићу: „ Брате Александре, ти и ја ћемо подићи трећи устанак. Учинићемо све да народу олакшамо ово робовање и да се ми, стари Солунци, не обрукамо.
Борићемо се до краја.” Мајор Александар је прихватио Дражин предлог и од тада настаје Равногорски покрет, иначе Дража и Александар су побратили се још на фронту у Првом светском рату бранећи Отаџбину. Дража је пребацио на Равну Гору цео свој одред а мајор Александар је основао и Рибнички четнички одред, чије он био први комадант. Нису могли да признају капитулацију и да препусте Отаџбину болесним и монстроузним идејама и акцијама Хитлера, фашиста и нациста.
За начелника штаба Рибничког одреда поставља свог пријатеља мајора Ивана Фрегла који је био организатор непредатих делова Југословенске војске у Словенији. Фрегл је био пореклом из села Фрам у Словенији и истакнути официр предратни у ЈВ као начелник штаба Врбаске дивизије у Бања Луци. Првих дана децембра 1941, сазнавши за акцију Немаца „ Операција Михаиловић“, пуковник Дража наређује неприметно напуштање Равне Горе. Међутим, до њега стиже вест да мајор Аца Мишић са својим Рибничким одредом намерава да се фронтално супротстави Немцима. Дража са својим људима одлази у Струганик, желећи да поведе са собом Мишића и његов Рибнички одред и спасе од Немачке инвазије, пошто су били веома Немци бројнији и наоружанији. То је било 6. децембра 1941. године.
Међутим у Струганику су били опкољени од Немаца. Да би спасао пуковника Дражу, мајор Александар Мишић у униформи је изишао пред Немце и на немачком језику рекао да је он Драгољуб Михаиловић и да се предаје. За то време Дража је са неколико својих људи успео да побгне кроз шуму. Немци су ухапсили мајора Ацу и мајора Фрегла са још неколико четника и одвели у Ваљево. У ваљеву у немачком штабу су открили по слици код претпостављених да то није пуковник Драгољуб Михаиловић, већ син војводе Мишића мајор Александар. Ацина жена Милена Мишић долазила је у посету свом супругу и мајору Фреглу јер су делили исту затворску ћелију. После неколико дана тачније 17. децембра 1941. године мајор Аца Мишић рекао је својој супрузи да буде јака духом, јер ће он и мајор Фрегел ускоро бити стрељани. Тако се и десило обојица су тог дана стрељани одлуком немачких власти. Мајору Александру су нудили да га ослободе да ради за њих пошто има немачке крви у себи, јер му је мајка пореклом Немица, он им је на то достојанствено одговорио“: Та половина моје крви је истекла на Колубари у мени је само српска крв:“ То је Немце још више разљутило и нису одлагали стрељање. Остала је легенда у вези последњих жеља мајора Александра Мишића и Ивана Фрегла. Мајор Александфар је тражио да отпертла цокулу, а мајор Иван да командује стрељачким водом.
Док је командовао стрељачким водом мајор Иван Фрегел, мајор Александар Мишић је скинуо војничку цокулу са себе и њом је гађао стрељачки вод и како за овај подвиг каже чувени српски књижевник Антоније Ђурић:“ Тиме је показао да се Србин брани док је жив“. Мајор Александар није учествовао у братоубилачком рату већ у борби против фашиста. Достојно као многи часни мученици страдали су у граду Ваљеву за Крст часни и слободу златну, на бранику своје Отаџбине ! Нека овај скромни писани приказ буде још један у низу приказа као неугасива воштаница за покој његове душе и апел за спомен обележје како и доликује.
Литература:
Мишић, Живојин; Скоко, Саво (1990). Моје Успомене. Београд: Београдски издавачко-графички завод. ISBN 978-86-13-00453-0.
Савић, Велибор Берко (2001). Синови војводе Мишића. Ваљево: Ваљево принт.
Црњански Спасојевић, В. (14. 11. 2016). „Међу логорашима на Голом отоку и син војводе Мишића” Tomasevich, Jozo (1975).
War and Revolution in Yugoslavia, 1941–1945: The Chetniks.
Пише: Прота Ненад В. Андрић, Ваљево