Зорица Пелеш: ТЕСЛА – О роману „4320 минута српског генија“
Попут Теслиних муња прелетех у једном даху, за једну ноћ, ово чаробно књижевно небо крцато најраскошнијим украсима, које на њему изаткаше две чаробнице – Гордана Павловић и Олга Зорић. Украсима, који само и доликују несвакидашњем творцу наше будућности, великом српском сину чије срце је до краја његовог живота куцало прекрасним дамарима љубави, вере и наде, са једном једином жељом: да свет у будућности начини најдивнијом оазом мира, среће и благостања.
Верујем да ће читаоци после читања ове чудесне књиге бити обасјани новом светлошћу сазнања о Тесли, о његовом животу и његовим маестралним делима. И да ће сваки Србин после њеног читања схватити да бити Србин, значи бити посебан, само ако се потруди да следи Теслин пут и његове визије. И пут његових пријатеља, који читаоца чекају у соби 3327. А поврх свега пут вере, без које нам нема опстанка. Јер, ако је Тесла успео да буде тако посебан …тамо далеко, у туђини, без својих најрођенијих, зашто онда ми овде у Србији, међу својима, не можемо бити посебни. Свако на свој начин. Само, ако то желимо и ако се потрудимо.
Труд, који су употребиле Гордана и Олга, да нам приближе величину једног од највећих генија света, и раскош њиховог блиставог ума, вредни су нашег изузетног поштовања и на нама, читаоцима, је сада остало да схватимо ко смо и шта смо ми сами. Јер њихова жеља је, не само да нам приближе ову несвакидашњу величину, нашег и светског генија, већ да и у нама самима подстакну жељу за посебношћу. И сви они који нам попут њих две, крче пут ка новим сазнањима путем писане речи својих других дела, вреднијих од многих материјалних достигнућа, којих се и сам Тесла гнушао живећи у свету у коме је новац био на пиједасталу, вредни су нашег поштовања. Гордана и Олга указују нам пут „којим се ређе иде“, а који многи од нас избегавају правдајући се незрелим разлозима.
Верујем да ће читаоци ове драгоцене књиге, овог изузетног дела, бити затечени сазнањем да су на несвакидашњи начин кренули на дуго путовање, једном, рекло би се, чудесном временском машином, а да у првом трену нису ни свесни куда их воде ове две чаробнице. А прво одредиште је чувена соба број 3327, на тридесет и трећем спрату Њујоркер хотела. И тамо затичу човека, који седи за столом „удубљен у мноштво папира испред себе“ – човека који је цео живот посветио будућности човечанства. Затичу Николу Теслу, поносног Србина из Лике, у поодмаклим годинама, чије су „очи, младалачке, живахне, интелигентне, са неописивом дубином из које се промаља сјај“.
И одмах потом, та чудесна временска машина на трен надлеће родно Теслино Смиљане и порту православне цркве Светих апостола Петра и Павла, да би читаоце затим брзо вратила у собу број 3327, у којој затичу првог посетиоца – Николиног прадеду проту Тому Будисављевића. Мудрог човека, који је попут свог праунука Николе имао невероватне визије и који је „у очима носио светлост и способност да чита људске мисли“.
Следећи Теслин посетилац је његова сестра од ујака Софија, о којој смо веома мало знали. Нисмо много тога знали ни о другим његовим посетиоцима, који су се, као на филмској траци, смењивали у његовој соби, у његовим сновима, у његовим мислима, у његовим болним сећањима.
И све то, ти дивни сусрети и разговори Тесле и његових најрођенијих: прекрасне маје Ђуке, оца Милутина, ујака миторполита Петра Мандића и његово сећање на „мирисне трагове детињстава“ у вољеном Смиљану, приближиће нам га толико да ћемо добити жељу да и сами трагамо за новим сазнањима о њему.
Велико усхићење изазваће код читалаца и Теслин сусрет са Јованом Јовановићем Змајем, који му је посветио прелепу песму. Ту су и сусрети и разговори са драгим пријатељима: Михајлом Пупином, светим владиком Николајем Велимировићем, младим караљем Петром Другим Карађорђевићем, чувеним гусларом Перуном Перуновићем, песником Лазом Костићем. Занимљиви су и Теслини разговори са Марком Твеном, Вестингхаусом, Едисоном..
А Теслин разговор са његовом вољеном белом голубицом просто је очаравајући и он даје посебну лепоту целој атмосфери његове собе.
И сама несвакидашња атмосфера Теслине собе, коју до савршенства преносе читаоцима ове две чаробнице, Гордана и Олга, одаје невероватан утисак стварности и читалац има осећај да је неприметно постао њен део. И скоро без даха прати сва дешавања у њој, помно „слушајући“ сваког новог посетиоца. А, онда, до доласка новог посетиоца, у тишини собе, у коју су га на један танан начин, невидљивим нитима, увукле Гордана и Олга, с великом пажњом, напето, „ослушкује“ Теслина размишљања, пратећи нетремице његове очи у њиховом вечном трагању за светлошћу.
И тако се у читаоцу неприметно рађа жеља за размишљањем, за преиспитивањем, за свођењем рачуна о сопственом животу и о томе шта је урадио, а шта није. И шта је дао животу, својој отаџбини и свету науке. Шта је урадио да учврсти своју веру.
Задивљује Горданина и Олгина приповедачка вештина и њихова способност да уђу у срж Теслиног начина размишљања. А то не може свако. Ту способност може да поседује само неко ко је до танчина успео да дуготрајним истраживањем и огромном вером у Теслино стваралаштво, продре у његов тајновити свет и његове визије. Неко, ко уз Божју помоћ и сву тананост своје душе, не штедећи себе, жели да са свима нама дели истинску радост стварања и живота.
Боже, благодарна сам ти на овом прекрасном дару, што га уз твоју помоћ изаткаше руке двеју чаробница – Гордане Павловић и Олге Зорић!
Зорица Пелеш,
Биограф проте Стеве Димитријевића
На дан Преподобномученице Параскеве – Петке
8. августа 2017.