На опарничком крижу је војна полиција, са овлашћењем да убије свакога ко бјежи са положаја и из Крајине. Ја сам на центру везе централа Војнић, повремено навратим кући Коларић бр 14, да поједем нешто. Хрватска или усташка артиљерија непрекидно туче по Војнићу и околини насумично, не бирајући циљеве. Ми са центра везе покушавамо искористити каблове да би се одржала линија командовања од команде корпуса на ниже. Пошто је наређено да нема напуштања дужности, дан раније сам организовао евакуацију жене и дјетета рођеног 2. јула 1955 – е године са мојом пропалом сузом. Са Југом – 45 сам се превозио до Војнића и назад кући, да мање будем изложен артиљеријској ватри.
Брат се срећом вратио кући јер му је испасала смјена у Вариводама. Цестом преко Коларића већ око подне 07. августа кренули су трактори са избјеглицама са рубних подручја Кордуна. Мислио сам да ћемо се повући само на Петрову Гору, али није било тако. На Центар везе долази нам начелник око 5 по подне и каже да се повлачимо према Глини. Ја одлазим кући те са са братом на брзину товаримо ствари на тракторску приколицу и ауто – приколицу коју ће вући Југо.Наравно много тога остаје за „ослободиоце“ када дођу. Пуштамо из штале краве и два бика, а из свињца крмке. Отварам сјеник да животиње имају приступ сјено и бацам жито по дворишту. Све је спремно да кренем, али гадан је осјећај кад знаш да све што имаш остављаш неком чије то није (непријатељу), ја од те муке испаљујем један рафал у зрак. Долази ми брат и каже да крећемо, а ја се још једном вратим у кућу и покупим све свјеће и запалим их на степеницама, прекрстим се, попнем на трактор и кренемо у непознато.Брат је полагано замном вози Југо, да се не би раздвојили. Придружио нам се и један комшија са соло трактором чија је фамилија већ отишла. Возили смо без заустављања до Шаторње која се налази између Глине и Топуског. Тада је колона у којој смо били заустављена, нисмо знали зашто, али већ следећи тренутак народ је почео вриштати, остављати тракторе и бјежати назад према Топуском. Неке жене су кукале да усташе кољу што није била истина, али страх је надвладао ум. Нас тројица смо скочили са трактора и аута у грабу поред цесте и залегли са оружјем на готовс. Вриска народа који бјежи цестом иако не звижде меци, мјешала се са вриском вриском кобила и пастува који су нападали јер су двојица комшија кренула са запрежним колима у бјежанију. Они су сишли са кола и побјегли цестом са осталим народом, а своје двије запреге оставили на путу. Један је имао запрегу са пастувима, а други са кобилама, тако да је све личило на неки филм што сам рекао овој двојици да је штета што не можемо ове звукове снимити. Свечера се све смирило, смакли смо се двадесетак метара од цесте и у некој бујади преноћили. Ујутро машта несрећног народа тражи могућност спаса од „великог вође“који ће дићи авионе. Наравно да нисам вјеровао у ову бајку, јер је стварност била сурова. Ми који смо били између Глине и Топуског смо добро и прошли у односу на оне који су отишли у Топуско, надајући се да им је сигурније, па су неки добили и добре батине од „ослободиоца“ који су су дошли у Топуско преко Гређана.
Трећи дан је почело пуштање по 200 трактора уз пратњу УМПРОФОР-а према Србији. У Глине до Сиска смо каменовани од хрватских цивила од којих нас је штитила хрватска полиција и то тако да ме је један од тих заштитника покушао ударити пендреком, али успио сам измакнути руке са волана па је ударио по њему. До мајке Србије сам возио трактор 36 сати, иако сам тада био млад и јак вожња без спавања и одмора била је заиста тешка.
Долазак у Србију био је олакшање, али за кратко, режим „великог вође“ нас није желио близу себе па је затворио све излазе са ауто – пута са циљем да нас отјера на Косово. Некако сам успио заварати полицију код Бубањ Потока и вратити се у Београд, у Устаничку улицу код стрица гдје су ме моји једва препознали, јер сам обријао браду, и био сам толико прљав, да сам сав поцрнио.
Успио сам избјећи Аркана, а посао сам добио у струци на монтажи телефонских мрежа. У децембру мјесецу дошао сам на разговор код жене која је била секретар у телефонској компанији, која ми је рекла да се упознам са колегама и да већ сутра чекам у Панчеву да ме покупе јер је градилиште у селу Јаношик у Банату. Ја сам само рекао да ту нема проблема, али да нас хапси милиција, па ако ме ухапсе знајте да нисам ништа рђаво учинио и да ћу бити брзо пуштен да фирма не би помислила да сам одустао од посла. Шефица ме само погледала, а касније ми је и рекла да ми није повјеровала.
Kћерка Александра рођена 2. јула те 1995.- е године ми за десетак дана пуни 25 година и ради на аеродрому у Минхену. Ја радим у приватној фирми већ 14 година у струци, живим у кући коју смо направили брат Ненад и ја у Панчеву.
Аутор, Слободан Падежанин
Преузето: Часопис Српски ратник
