Војче Трбић, четнички командант (књига) на Белом двору

Филмској екипи из Норвешке приређен је величанствен пријем у раскошном амбијенту Белог краљевског двора!

Пре пар дана на белом Двору  Њ. К. В. Александар Карађорђевић приредио је пријем нашој филмском екипи која је реализовала филм о страдању српских логораша за време Другог светског рата у логорима у Норвешкој, ,,ЛОГОР СМРТИ У КАРАШЈОКУ”.

Писац и продуцент Бранко Димовић Димески предао је књигу у Краљевском двору Њ. К. В. Александру Карађорђевићу.

Погледајте видео

,,Војче Трбић бранио је српство у прилепском крају и  јужној Србији – за време Другог светског рата. Био је одан српском краљу и Србији, није устукнуо на том путу све до 1947.год, када га комунисти проналазе и мучки стрељају да му се гроб ни данас не зна. Као мали одлазио сам код деде и бабе на селу и слушао приче о Војчету јунаку и његовој борби у одбрани Српства и Србије”, прича Бранко Димовић Димески.

Истина о овом хероју се скривала пуних 75 година.

Бранко Димовић Димески је остварио животну мисију и вратио Миливоја Војчета Трбића на место за које је положио свој живот.

,,Хвала Господу што ми је дао снаге да издржим и испуним још једну мисију у сећање на славне Српске хероје”, наглашава Бранко Димовић Димески.

Већина је чула за Војчетовог оца славног војводу Василија Трбића, али не и за Војчета јунака. Овoм књигoм Миливој Војче Трбић излази из тмине и помрачине.

РЕЦЕНЗИЈА, Ђорђе Бојанић, историчар и главни уредник сајта Српска историја

Преданост узвишеним циљевима остаје сачувана у аналима вечног незаборава.

Данас врло мало знамо о четничком војводи Миливоју Војчету Трбићу. Срећом да се тог посла латио Бранко Димовића Димески, који је уложио огроман труд, рад и залагање, да нам приближи дело Миливоја Војчета Трбића. Трагично је што овакве личности често остају скривене од очију јавности. Много је чињеница које указују на храброст, и велике подвиге четничког покрета у јужној Србији (делу данашње Македоније). Њихова преданост узвишеним циљевима остаје сачувана у аналима вечног незаборава.

Већина је чула за Војчетовог оца славног војводу Василија Трбића, али не и за Војчета јунака. Овoм књигoм Миливој Војче Трбић излази из тмине и помрачине.

Ми морамо да се њима поносимо, да нам они буду смерница како да делујемо, а да би се поносили, морамо да знамо за њихова дела и јунаштва.

Видећемо у књизи како га је красила изузетна храброст и неустрашива природа. Кроз књигу сазнаћемо и о многим анегдотама које се везују за његово детињство. Ова књига откриће једну нову димензију.

Врло је битно да је аутор књиге користио велики број првобитних архивских извора и радове многих научника и писаца који су прошли кроз ову тему. Поред оригиналних користио је и секундарне изворе, те је тако сам уобличио овај врло значајан лик и дело.

Циљ књиге Бранка Димовића Димеског је да ове информације буду од користи у указивању на обмане тадашњег времена и у разоткривању начина упознавања са бројним подметнутим и фалсификованим фактима.

Бранко овом књигом покушава и да укаже на колективну и појединачну дужност изношења истине у погледу наше историје.

Врло је занимљив детаљ и Војчетово убиство: до скоро се мислило да је убијен у акцији 1945. године, док се борио на планини Бабуна. Али је у књизи све документовано архивски (стенограмима и фотографијама), где ћете на тај начин сазнати детаље о његовом убиству.

Надам се да ће аутор овим својим малим трудом навести и вас да се супротставите крађи историје и прекрајању историјских чињеница.

Ми знамо да је за време Другог светског рата у Србији било подела: партизани, четници, недићевци, љотићевци, четници Косте Пећанца (све сами СРБИ), после рата југословени (заборависмо да смо Срби), а надам се да смо сада само СРБИ.

Нећемо се ваљда опет делити, а истину морамо знати и из ње нешто научити, грешили смо и испаштали. Једино шта нам је остало јесте да будемо јединствени и искрени. Праштајмо на сопственим грешкама, Срби смо!!! Чим су комунисти у јесен 1944. године победили четнике на Јеловој гори, почели су ликвидацију свих својих противника (братске крви) и по селима и по варошима. У Ваљеву је побијено више од 2000 националиста, а када су заузели Београд, и број им се не зна. По завршетку Другог светског рата у Србији је у радости због победе над окупатором била јача и видљивија туга за погинулима. Као и 1918. године, када је захваљујући војним победама Србије створена Југославија, тако је и 1945. године, захваљујући Србима, обновљена та земља. Зато ми Срби и нисмо скоро ништа знали о Војчету Трбићу, истина је скривана од нас или креирана у комунистичком стилу или је нисмо смели јавно износити, све зарад такозваног БРАТСТВА И ЈЕДИНСТВА.

Знамо да један од основних задатака нове власти у Србији био да се дотуче „великосрпски шовинизам”… на тај начин гушила се и чињенична истина. Нова држава је снагом своје организоване власти, у име комунистичке револуције, систематски прогонила своје противнике. У том циљу извршена су масовна и тајна убиства десетина хиљада људи. Тако је завршио и Војче и многи припадници четничког покрета на простору јужне Србије.

Комунистичка власт није дозвољавала излазак на видело ниједне књиге која би показала свету стварне догађаје, какав је страшан злочин учињен према једној нацији која се борила за своју егзистенцију.

Као народ, као нација, ми смо на крају Другог светског рата изгубили све што је српски народ изграђивао кроз векове. Ама баш све смо изгубили.

Једноставно, уколико се затре свест о жртвама, уништава се то неопходно ткиво националне свести, а то је солидарност. Несрећницима који су настрадали, та солидарност данас не значи много али би значила њиховим породицама.

Ко се данас још сећа ненаоружаних војника мучки побијених по Словонији (Кочевје…), небројених цивила у Хрватској (Олуја…), Босни и Херцеговини (Братунац…), Космету, као и о јуначким борбама на Паштрику, Кошарама. Да ли се сећамо оних несрећника којима су органи вађени у жутој кући? Да не набрајам више, доста тога бих сигурно прескочио. Зато нам је потребно то сабрање у МЕМОРИЈАЛНОМ ЦЕНТРУ. Када се једном народу ишчупа корен сећања на своју прошлост, на своје јунаке и војне победе, када му се ишчупа историјски корен постојања и битисања, он постаје зомби руља. Такав народ губи национално достојанство, поимање државне свести, престаје да има узоре и за њега више ништа није свето – па ни жртве које су пале.

Рецензент, Ђорђе Бојанић, проф. историје и главни уредник сајта Српска историја

Приредила: Српска историја