Изгледом су вазда привлачиле поглед. Смештене уз воду, на местима која привлаче пажњу, окружене ниским и високим растињем. Воденице су се увек савршено уклапале у идиличан сеоски пејзаж, стваран у људској машти. Поред тога, што су својим изгледом привлачиле пажњу, у њима је одувек постојало нешто мистериозно.
Подигнуте на бујним потоцима и рекама, саграђене на местима за која народ верује да су станишта натприродних бића, воденице су у архаичној народној свести тајновита здања, саздана на размеђи „овога“ и „онога“ света. Вода и водени ток одувек су у људској свести представљали особену границу између овостраног и оностраног. Вода је одувек за човека била извор живота и као таква изазивала велико поштовање, а човек јој је због тога придавао и велику магичну и натприродну моћ. Вода је симболично обележавала све значајне догађаје у човековом животном циклусу. Обредно је купан након рођења и за време крштења, обредно се купао уочи венчања и, најзад, последњи пут обредно купан после смрти.
Грађене на води и над водом, воденице су у људској свести означаване као заједничка творевина Бога и ђавола.
Према веровању, Бог је створио воденицу, али је она прорадила захваљујући ђаволу, који је „знао тајну чекетала“ (део воденичног механизма, помоћу кога се истресају зрна из коша под горњи камен). За ову тајну, према предању, дознала је пчела и украла је од ђавола.
Крцина воденица, Угљевик
Српски народ приписује изградњу воденица свом учитељу, Светом Сави. У народу постоје различити називи за воденице, а то је у вези са воденичним точком, или оним делом, којим сам точак захвата воду (кашикама, лопатама и сл.). Називи су следећи: ајташица, кашичара, опакуша, поточара, подмакуша, прекаја, ситарица, рекавица, тумбасара, шкрипавац.
Место градње воденица „привлачи“ и разна демонска бића. Будући да се граде на води, привлаче и разне водене демоне, а посебно виле. Према веровању, виле су врло љубазне и помажу човеку, али ако их овај узнемири, оне знају да буду и врло лоше и осветољубиве. Њих често обилазе и друга демонска бића: ђаволи, дрекавци, але, бауци, здухаћи и вампири.
Српски народ веровао је како у глуво доба воденице обитавају и она несрећна бића, која тумарају на размеђи два света. Та бића, која народ зове вампирима, у глуво доба ноћи посећују воденицу и наносе зло неопрезним воденичарима.
Обавијене мистеријом, на крају села, у вододеринама, или пак у шуми, воденице су радо коришћен мотив и у књижевним делима. Једно од таквих је приповетка Милована Глишића „После деведесет година“, по којој је 1973. године снимљен наш хорор-филм „Лептирица“ у режији Ђорђа Кадијевића.
За Расен: Ивана Миланов
Извор: Јанковић, Н.(2012). Културна баштина Србије, Београд
Преузето РАСЕН
