ЗанимљивостиСрби и Руси

УТОПИЈА КОЈУ ЖИВИМО

Поштовани читаоци, представљамо вам нови роман руског писца Павела Тихомирова „ПОСТКОВИДНА АНТИУТОПИЈА. Каменчић у ципели“ (Удруженье за заштиту hирилице "Добрица Ериh"), који је доступан српским читаоцима од почетка ове године. Вашој пажњи препоручујемо оглед Огњена Војводића о роману Павела Тихомирова, у којем је Војводић дао важна запажања за разумијевање суштине питања и поруке романа.

Пише: Огњен Војводић

Роман Павела Тихомирова „ПОСТКОВИДНА АНТИУТОПИЈА. Каменчић у ципели“ представља приказ “утопизма“ који живимо, у друштвеном, политичком и приватном животу, у систему остварене и озакоњене орвеловске психо-физичке и политичке контроле становништва свијета, институционализоване идеологије идентитетског и генетског инжењеринга. Уопште, можемо рећи да су романи антиутопије романсирани прикази одређеног постојећег или настајућег друштвеног система, који писац критикује као будућност или садашњост своје или неке друге државе. Тако и роман Павела Тихомирова дешифрује стварност и садашњост друштвено-политичких и геополитичких процеса у којима живимо и учествујемо.

Већина становника свијета није знала да је Свјетска здравствена организација, као и Међународни монетарни фонд, затворила круг контроле становника Земље. Посебно су народи у комунистичком систему стекли став идеолошког негирања стварности – природних, повјесних и културних заједница, разлика и ратова раса, религија, нација, народа. Међутим, програмирање “планетарне“ пандемије “корона- вируса“, као средства контроле и креирања глобалних демократских и демографских односа, пробудило је политичку свијест великог броја људи. Манипулације медицином примјењују све државе у доброј или лошој намјери. Данас широм планете постоје легалне лабораторије екстремних експерименталних програма за креирање различитих пандемија и бојних отрова, као и за клонирања и ембрионално експериментисање, које оснива најмоћнија држава Западног свијета. Али, услед масовних медијских манипулација многи становници свијета стварност доживљавају ирационално, као међупростор у међувремену.

КОЛОНИЈА КЛОНОВА

Радња романа почиње у индустријској зони фабрике за клонирање и генетски инжењеринг – генетској фарми корпорације „Мобиус“. Колонија клонова је постављена као главна позорница романа на којој се постављају питања и дају одговори о смислу живота и свијета. Роман отвара поглавље Васпитаници пансиона, уводећи нас у срце радње романа, у драму романа и душевну драму клонова као жртава клонирања – генетског инжењеринга и “напретка“ науке. На морској обали, ободу колоније клонова, скривени иза олупине рибарског брода, млади клонови разговарају о сврси и смислу своје егзистенције. Клонови, креирани као инкубатори резервних органа за своје оригинале, разговарају о својим сумњама и страховима, намјерама научника и корисника клонова, о смислу свијета какав им је, као васпитаницима Мобиуса, представљен теоријом телеологије – о свијету који је сврха самом себи и људима као дјеловима телеолошког строја свијета у служби одржања “вјечног“ механизма материје.

Прве реченице романа нас уводе у срце радње и драме романа, у главна питања и одговоре, а прва слика у роману – мјесто и крајолик гдје клонови разговарају, природа специфичне симболике, морска плажа и море, метафоре рађања новог живота, почетка и краја копна и воде – чини симболичку цјелину са драматичном темом разговора главних јунака о главној теми романа. Начин на који клонови разговаарају о смислу живота има форму фолософског разговора хеленских парипатетичара који шетају приморским алејама Академије и умују о смислу живота и свијета, што почетку романа са јаком главном темом даје поступност. Колонија клонова се налази на приморју Црног мора, једном од историјских и геополитичких средишта свијета у којем је полуострво Крим на којем је почела пандемија “црне смрти“ – куге, која је, као и “корона“, креирана ради обрачуна са одређеним народима. Ликовност скоро свих романа и филмова апокалиптичке и антиутопијске тематике, имагинација временске прогнозе као ликовне позадине краја времена, као што је византијско плаво позадина хришћанског свијета, јесте боја поларног дана или ноћ, боја свитања, сумрака и смирења.

Као метафора модерне медицине и будућег човјечанства у роману је приказана биотехнолошка корпорација Мобиус, као главна позорница драме и радње романа. „Улагањем у програм „Мобиус“, озбиљни људи су поставили темеље за ново човјечанство. Није то партија која проповиједа други начин да се промјени свијет. Нити секта која проповиједа други начин да промијени свој однос према свијету. Него друштво људи оданих „Мобиусу“. Јер „Мобиус” гарантује својим… сто, двеста, пет стотина година активног физичког живота. Онолико колико ће бити потребно да би људи примљени у круг изабраних, могли у потпуности да изразе свој стваралачки потенцијал.“

У роману је постављено питање односа човјека према свом клону, као свом алтерегу, и питање искушења креирања свог клона, као сурогата вјечног живота, тј. суспендовања вјечног Спасења у Цркви Христовој. Оправдање пројекта Мобиус може бити давање корисницима клонова “друге шансе“ у животу, омогућавање другог покушаја онима који нису били успјешни у животу, тј. према којима је живот био неправедан. “Рационалан“ разлог клонирања људи ради резервних органа је и “потреба човјечанства“ за искуством најбољих људи у најбољим годинама. У роману је јасно приказан став “напредне“ медицине према вјери и вјерским ставовима и животом. „Данас ће један дио наших суграђана, који исповиједају хришћанску вјеру, отићи у цркву да моли за себе могућност да васкрсне из мртвих. А већ „Мобиус“ изјављује да нам више није неопходно молити за Васкрсење из мртвих! Ми се не спремамо ни да умиремо! Клонирање ће омогућити да се замијене резервни дјелови организма по мјери њихове цијене“.

Одговор на сва питања, дат у роману, јесте повратак православљу, а хришћански одговор на питања смисла душе и тијела, живота и свијета, клонирања и генетског инжењеринга дошао је од клонова компаније Мобиус, а не од људи “оригинала“. Клонови колоније су канцеларији Мобијуса послали писмо своје одлуке да прекидају овоземљаски живот одбијањем узимања хране са вјером у Бога и вјечно Спасење човјекове душе и тијела. “Схватили смо да ће Спаситељ примити наше душе у Своју обитељ, као што је примио душу разбојника на КрстуА вама остављамо своја тијела. Узмите.“, написали су клонови на крају свог писма корисницима својих органа.

Чудни су путеви Господњи поука људском роду. Хришћанска поука људима од њихових клонова одгајаних ради резервних органа за обнову организма оригинала, наводи на питање ко је коме клон у том односу двију душа, јер душа нема дупликат, не може се клонирати. Каже се за онога који се огријешио о своју или другу душу, који је хулио на Бога и замислио да је бог, да је “изгубио душу“. Дух дише где хоће, и глас његов чујеш, а не знаш откуд долази и куда иде: такав је свако ко је рођен од Духа (Јеванђеље по Јовану 3,8) – каже Господ Христос Никодиму фарисеју, кнезу јудејском.

ТЕОЛОГИЈА И ТЕЛЕОЛОГИЈА ТРАНСХУМАНИЗМА

Павелов приступ теми трансхуманизма је значајан и у књижевном контексту и континуитету тема савременог руског романа, у којем је трансхуманизам општа тема, као религија постхуманистичке ере и “елите“, религија просјечног евроамеричког потрошача, али практично употребљива за богату потрошачку класу тј. вјера у вјечну младост, са вјером у медицину и систем устројен на начелима трансхуманизма, као вјера вјерника земаљског раја без Бога. Као некада комунизам, данас се у Русији, као и у Америци, пропагира религија медицинског неограниченог продужења човјековог живота. Као што су у царској Русији либерали пропагирали просветитељски позитивизам и свемоћ науке, тако су у постсовјетској Русији међу прозападним интелектуалацима популарани трансхуманизам и будизам, као сродне дисциплине – модификовања тијела и анестезирања душе.

Роман Павела Тихомиромва се разликује од досадашњих руских романа о трансхуманизму јер тему трансхуманизма не третира теологијом таме, езотерије и кабализма, или телеологијом трансхуманизма као природног пута развоја човјечанства на Земљи, већ богословљем православног предања, вјером у Светињу живота и Саборност Цркве гдје главни јунаци проналазе живот Вјечни. Павел духовно дешифрује стварност у свјетлости православне вјере. Тихомиров теологију не употребљава само као теорију, попут латинске схоластике, него као свједочанство и искуство живе вјере.

У дијалозима ликова у којима се разматрају главне глобалне геополитичке и вјерске теме, писац подсјећа на заповијести цркве као услов разумског и религиозног расуђивања.

“Камен у ципели“ могу бити заблуде које скрећу човјека са православног пута у различите религиозне алтернативе, али може бити и крста који носимо, као опомена да се не погордимо у ванвјерском вавилонском свијету. Као “камен у ципели“ приказана је и популарна атеистичка архелогија ископавања “ванземаљске цивилизације“, тражења Истине у природи и законима Земље, археолошка “алхемија“ креирања архетипова човјековог бића комбиновањем егзотичних и езотеријских симбола. Као о “каменчићу у ципели“ роман говори о археолошком пројекту пирамида на простору бивше Југославије, у Босни, средишту српског повјесног православног простора, на којем се креира култ атеистичке астролошке паганске религиозности, а у континуитету југословенске културне политике потискивања православног предања, и пропагирања паганске, латинске религије и писмености.

У роману је приказан пројекат Психонаута, који може бити метод отклањања “каменчића у ципели“, медицинско-медијска манипулација свијести путем виртуелно-визуелних путовања планетом и планетарним системом, као задовољење потребе просјечног потрошача за путовањем и “присутношћу“ на свим предјелима планете. Наиме, програм “психонаут“ представља позитивно решење путничких порива средње и радничке класе, као позитивна психолошка манипулација којом је остварен сан скоројевића и потрошачке популације о путу око свијета и обиласку планете. Такође, ако искушење клонирања посматрамо као “каменчић у ципели“, позитивно режшење проблема би могао бити напредак науке и технологије лабораторијског одгајања одређених људских органа, које ће бити брже и јефтиније од одгајања клонова, тј. коришћење органа развијених од наших ћелија, а не од клонова.

Кроз систем контроле тоталитарног друштва и искушења трансхуманизма Тихомиров своје јунаке води према Саборности православне Цркве као Спасењу човјека и човјечанства. У сусрету Срба и Руса, најудаљенијих словенских народа, Павел је приказао православну словенску саборност као Пут, Истину и Живот свих народа свијета. У сусрету Руса и Срба, доласком руских путника на Балкан, као сусрету православних путника на православном путу, приказана је и језичка јединственост словенског језика и цјеловитости црквеног словенског језика, као Богом датог језика сазнања и саопштавања смисла хришћанске историје и Истине.

 

Back to top button