Православље

У спомен на сто пету годишњицу страдања Нишких свештеника

ВРЛИМ ПАСТИРИМА ЦРКВЕ И ВЕРНИМ СИНОВИМА ОТАЏБИНЕ ПАЛИМ НА СТРАЖИ СЛУЖБЕ СВОЈЕ. МИР РАСУТОМ ПРАХУ ВАШЕМ, СЛАВА ВАМ И ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ !

  Пастир добри душу своју полаже за овце“ ( Јн. 10.11)

   У овакве хладне и суморне јесење дане пре 105 година, у вртлогу Првог светског рата, који је увелико беснео широм Европе односећи свакодневно на стотине живота, црни облаци ратне мржње и крвопролића наднели су се и над гордим и царским родним Константиновим градом и његовом древном Нишком епархијом.

 Новембра 1915. године српска војска и влада које су до тада боравиле у Нишу, биле су принуђене ратним приликама да се преко Албаније повуку у Грчку. Велики духовни вожд нашег народа тога доба, Св. владика Доситеј, који је у то време био Нишки епископ, остао је са народом и свештенством у Нишу, где му је додељена тешка и деликатна дужност, да овлашћен од своје пастве дочека непријатељску Бугарску војску која је 22. октобра / 4. новембра ушла у Ниш. Упркос обећању да ће бити заштићена лична имовина и безбедност грађана, који су остали на својим вековним огњиштима, а силом ратних догађаја нашли се у окупираној територији, одмах по успостављању Бугарске окупационе управе почела су хапшења, пљачке и убиства. Већ шестог дана по заузимању Ниша епископ Доситеј је ухапшен и заједно са личним ђаконом Милутином Коцићем пешице интерниран у Бугарску, најпре у Бачковски манастир у околини Пловдива, одакле ће 1917. год. бити пребачен у Соколски манастир, где ће у тешким условима дочекати крај рата и ослобођење. Овај чин имао је за циљ да потпуно духовно обезглави клир и народ Нишке епархије и доведе га до лакшег и бржег осипања и уништења  следствено Христовим речима „ Ударићу пастира и разбежаће се стадо “ ( Мт. 26.31 ), а који је већ пре тога, одласком  српске владе и војске, остао препуштен на милост и немилост окупатора, и који је сву наду полагао у свог духовног оца епископа Доситеја.

 Убрзо после његовог хапшења почеле су учестале пљачке цркава и манастира широм епархије. Касније, према извештају комисије Министарства вера Краљевине СХС за повраћај и пријем црквених ствари  коју је предводио протојереј Михаило Поповић, 1921. год. сазнајемо да су Нишкој епархији из Бугарске враћена 104 богослужбена предмета. Међутим, црквена архива, матице, црквеносудски и епископски протоколи и други протоколи парохијских цркава и манастирских управа у већини случајева су приликом пљачки спаљивани на лицу места тако да су бесповратно изгубљени.

  Сви свештеници који су се тих дана затекли у Нишу били су позвани да се јаве у управу града да би им биле издате легитимације за слободно кретање. Не слутећи да ће бити преварени двадесет тројица свештеника, неки одмах а неки у задатом року, јавило се управи. Но, уместо легитимација, како се ко јављао бивао је затваран. Управник им је тада рекао да и ако ће бити интернирани немају разлога за страх јер „ идете у нашу братску земљу, у којој ћете бити наши драги гости“. Дана 11. / 24. новембра сви свештеници изведени су из затвора, где су им придодата и 2 заробљена официра. Ова група је око 9 часова ујутру пешице поведена у интернацију. У Белу Паланку, премрзли, прегладнели и исцрпљени, стигли су истог дана око 11 часова увече. Ту су их увели у једну кафану ради одмора и преноћишта, али су их убрзо пробудили наоружани војници, наредивши им да хитно пођу да би сутрадан стигли у 6 сати ујутру у Пирот на воз за Софију. Са овим обећањем, свештеници су у групи од по 4 у реду, по олуји и ужасном невремену кренули пут Пирота. Код села Кременица наредили су им да скрену десно, затим су их извели на место звано Јанкина Падина, где су се изненада војници постројили и у тренутку ненадано почели с леђа да пуцају у свештенике. Око 6 часова ујутру војници су тела убијених свештеника полили петролејем и спалили. Једини од свештеника који је успео да преживи и спасе се био је пиротски парох прота Милија Јончић који је своје језиво сведочење о овој трагедији објавио у часопису Српски православни календар Васкрсење за 1923. годину. Захваљујући коме је јавност сазнала све детаље овог мучног злочина.

У Јанкиној Падини 12./ 25. новембра 1915. године око 02 : 00 часа иза поноћи страдали су:

Драгослав Марковић – окружни протојереј нишки

Киријак – јеромонах – старешина Хиландарског метоха у Нишу

Лука Марјановић – протојереј – старешина и парох Пантелејске цркве у Нишу

Јован З. Поповић – окружни протојереј битољски – парох Нишког Саборног храма

Марко Ђ. Јанковић – парох нишки

Јанко Ђ. Јанковић – парох нишки

Сава Петковић – парох ћићевачки

Богосав Стокић – парох рогљевски

Стојан Стаменковић – парох барбешки

Драгутин Пешић – парох јаглички

Милан Миљковић – парох малчански

Светозар Илић – парох хумски

Алекса Јовановић  Дзанга – парох пиротски – старешина Пазарске цркве

Јордан Ненчић – парох пиротски

Станко Костић – парох јаловик-изворски

Ђорђе Јовановић – парох раснички

Милан Поповић – парох завојски

Ђорђе Пешић – парох смрдански

Драгомир Јовановић – парох суковски

Илија Поповић – намесник белопаланачки и парох шпајски

Душан Поповић – парох клисурски

Милутин Миленковић – парох бошњански

Јероним Јевтић – јеромонах – наставник Дома сироте деце у Нишу

 Неколико дана после овог догађаја у Нишкој тврђави затворени су свештеници који су по благослову Св. Синода повели народ својих парохија у збеговима ка Нишу, а које су се налазиле у најтеже ратом захваћеним пределима епархије. Такође затворени су и свештеници који се при првом позиву нису јавили окупационој управи у Нишу јер их је позив затекао на дужностима у другим деловима епархије. Сви ови свештеници су дана 18. новембра по старом, односно 1. децембра по новом календару поведени у интернацију у Бугарску, међутим убијени су на најсуровији начин код села Јелашница у близини Нишке Бање.

У Јелашници су тога дана страдали следећи свештеници :

Аврам Миловановић – окружни протојереј алексиначки

Милета Стефановић – протојереј – парох алексиначки

Ђорђе З. Јовановић – парох алексиначки

Димитрије С. Станковић – парох рутевачки

Цветко Богдановић – члан нишког Духовног суда и уредник епархијског часописа Глас

Илија Којић – члан нишког Духовног суда

Милан Ђорђевић – парох суботиначки

Милутин Поповић – парох мозговски

Младен Динић – парох ћурлински

Милан Цветковић – парох јаглички

Јевтимије Чавдаревић – намесник овчепољски

Светозар Миленковић – парох конопнички

 Убрзо после ових догађаја, у другом делу епархије, у Сурдулици ухапшено је неколико свештеника из разних делова Нишке епархије који су се стицајем околности обрели у овом месту. На дан Св. Екатерине 24. новембра по старом, тј. 7. децембра по новом календару око 10 часова увече Бугарска окупациона војска повела је групу свештеника из зграде среског начелства, где су били заточени, до места Врла Река где су их заједно са још неколико заробљених официра и више десетина виђенијих грађана Сурдулице побили. Један од ретких који је успео да се спасе и побегне испред сигурне смрти је протојереј Димитрије Мијалковић парох пиротски. Његово сећање о овом страшном догађају, као драгоцено историјско сведочанство објавио је лист Политика бр. 53002, од 7. децембра 1930. год. под насловом „Човек који је побегао са губилишта“. Захваљујући овим успоменама проте Димитрија шира јавност је упознала ужасне детаље овог злочина.

  После овог погубљења у Сурдулици у целом крају око ње почела су свакодневна убиства грађана међу којима је убијен знатан број свештеника тога краја. Тих дана, такође широм целе Нишке епархије почеле су ликвидације свештеника који су на најсвирепији начин мучени и убијани на својим парохијама док су часно обављали своје парохијске дужности одуживши свој пастирски дуг према Богу, Цркви и повереној им пастви.

  Поред горе поменутихсвештеника у наведеном вермену и оклностима страда ли су и :

Стеван Комненовић – протојереј намесништва лесковачког

Петар Вељковић – парох лесковачки

Трандафил Коцић – парох лесковачки

Михајло Игњатовић – парох рударски

Светолик Антонијевић – парох црнољевички

Лука Миличковић – парох островички

Петар Цветковић – парох прекопчелички

Милоје Петковић – парох бојнички

Здравко Поповић – парох бабички

Јосиф Поповић – парох гркињски

Јован Ђокић – парох грабовнички

Онуфрије Поповић – парох намесништва власотиначког

Тодор Поповић – парох власотиначки

Димитрије Здравковић – парох крушевички

Аранђел Станковић – парох црковинички

Коста Првуловић – парох орљански

Василије Антић – парох конџељски

Радоје Вучинић – парох конџељски

Димитрије Димитријевић – парох гргурски – познат као Поп Мита Комита

Михаило Шундић – парох плављански

Јовица Јовановић – парох жаровнички

Младен Поповић – парох рибарски

Павле Поповић – парох куршумлијски

Крста Поповић – парох крчмарски

Јордан Милетић – парох рудноглавски

Аврам Јовановић – протојереј – парох великошиљеговачки

Петар Маринковић – парох трњански

Ђорђе Чемерикић – протојереј – парох нозрински

Јован Антић – парох грејачки

Милоје Миловановић – протојереј – умировљени парох читлучки

Страшимир Булић – протојереј – парох читлучки

Јоаникије Гугушевић – архимандрит – старешина манастира Суково

Серафим – јеромонах – старешина манастира Темска

Аксентије Мишић – парох врањски

Манасије Поповић – парох себеврањски

Коста Поповић – парох бањски

Аксентије Стевановић – парох собински

Стојан Јовановић Тома – парох луковски

Михаило Младеновић – парох првонечки

Сава Поповић – парох смиљевачки

Стаменко Стојковић – парох стубалски

Риста Поповић – парох јовачки

Илија Поповић – парох големоселски

Манојло Поповић – парох давидовачки

Коста Поповић – парох сувојнички

Димитрије Атанасијевић – парох округлички

Благоје Антоновић – парох дупцки

Коста Јовановић – окружни протојереј призренски – иконом

Коста Поповић – окружни протојереј гњилански – иконом

Коста Леваковић – парох петровачки

Јосиф К. Леваковић – капелан петровачки

Ђорђе Поповић – парох ранилушки

Јанићије Поповић – парох кормињански

Ђорђе Поповић – парох доморовачки

Петар Јовановић – парох божевачки

Душан Трајковић – парох драганачки

 Поред ових свештенослужитеља треба неизоставно поменути и свештенике који су били интернирани у Бугарску и тамо скончали од последица мучења, смрзавања, болести и глади; и који су тамо на знаним и незнаним местима сахрањени. Сведочанство о њима сачувао је лесковачки парох, протојереј Милун Стојадиновић који је и сам децембра 1915. год. интерниран и заточен у логорима : Хасково, Паничерево и Еска Џумаја где је дочекао крај рата и ослобођење.

Њихова имена су :

Димитрије Петковић – намесник сокобањски

Михаило Стојановић – парох кулински

Антоније Поповић – намесник пољанички

Димитрије Поповић – парох рапољски

Стојан Николић – парох кијевски

Јован Поповић – парох рафунски

Јован Поповић – парох осмаковачки

Пахомије – монах – сабрат манастира Суково

Агатангел – монах – сабрат метоха манастира Хиландара у Нишу

 На жалост тачан број свештенослужитеља пострадалих у Првом светском рату из Нишке епархије остао је до данас непознат, јер подаци о страдању многих свештеника из многобројних и различитих разлога нису прикупљани нити системски научно проверени и обрађени. После завршетка Првог светског рата на ванредној Скупштини Српског православног свештенства Краљевине СХС, одржаној августа 1919. год. протојереју Стевану Димитријевићу поверено је да изради каталог и споменицу свештеника пострадалих у Првом светском рату. Прота Стеван кога је рат затекао у Призрену на дужности ректора Богословије и који је убрзо интерниран у Бугарску где је преживео све страхоте интернације и у ропству дочекао крај рата и ослобођење, са пуно љубави и ревности веома брзо израдио је споменицу која је делимично објављена у Веснику Српске цркве  1919. год., и допуњена у истом часопису 1921. год. Ова споменица је до данас најпотпунији историјски извор о страдању свештеника Нишке епархије.

  После завршетка рада Међународне комисије за утврђивање злочина у Србији 1914 – 1918. године која је ископала, фотографисала и сабрала посмртне остатке свештеника са свих знаних стратишта, породице и родбина пострадалих свештеника сахрањивале су их у својим гробницама и гробљима. Оне посмртне остатке свештеника који нису идентификовани или чије породице нису преживеле рат, те није имао ко да их преузме и сахрани пренесени су залагањем епископа Доситеја у Велики Нишки Саборни храм. Трећег септембра 1921. године уз присуство представника власти и војске и пригодну свечаност посмртни остаци убијених свештеника сахрањени су у јужни параклис Саборне цркве, који од тада носи назив Параклис свештеномученика. Том приликом је откривена плоча на којој су „ вјечнаго поминанија ради“ уклесана имена деведесет шесторице свештенослужитеља и двојице монаха пострадалих у току Првог светског рата.Изнад ове плоче су крупним златним словима исписане следеће речи:

ВРЛИМ ПАСТИРИМА ЦРКВЕ И ВЕРНИМ СИНОВИМА ОТАЏБИНЕ ПАЛИМ НА СТРАЖИ СЛУЖБЕ СВОЈЕ. МИР РАСУТОМ ПРАХУ ВАШЕМ, СЛАВА ВАМ И ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ !

Пише, Лука Миленковић

Лука Миленковић

 

Back to top button