Како се закорачи на тло Србије, тако се све ускомеша и узнемири унутар људског бића. Из сваке груде чују се шапати богате историје, а из шума допиру јецаји и плач страдалих, погинулих у свим ратовима који су се овде водили.
Богата је историја ове земље. Пребогата. Увек су на њу ударали силни и моћни, немилосрдно и крвнички. Бранила се Србија голим рукама и срцем. Бранила је све од чега је саздана. Устајала, опорављала се и када би стала на ноге опет би је нападали, у жељи да поклекне. Није! Никада није!
Овде земља није родна без разлога. Крвљу је натопљена, вековима уназад.
Мајке, које су испраћале синове у војску, нису их ништа мање волеле него ми своје, нити су их лакше отхрањивале. Испраћале су мужеве и преузимале на своја плећа и њихов и свој посао. Остајале удовице и са тешком муком подизале децу која су преживела. У глади, јаду, беди, али достојанствене и поносне. Те исте жене су знале газити пешке километре и километре, да дођу до наших војних трупа, у Првом светском рату, у нади да ће затећи своје најмилије живе. Носиле су им пресвлаку и таин.
Таин је војнички хлеб, који се обично месио у касарнама. Занимљива је чињеница да је за време Првог светског рата, сваки војник добијао по два хлеба од по пола килограма приликом следовања. Немачки војници су тада добијали по 750 грама, а француски по 800 грама.
Хлеб је нашим војницима значио све, јер им није био само храна. Таин је подсећао на огњиште, кућу, децу, и подстицао да се истраје и издрже све страхоте и голготе рата. Месио се од две трећине ражаног и трећину пшеничног брашна. Обично је био без квасца, али му се, када су прилике то дозвољавале, додавао квасац -комлов.
Постоји велики број прича које нам говоре о томе да је таин српским војницима био и амајлија. У безнађу, очају, када све умире, а живот постаје ништаван, када се чује само говор пушака и топова, око струка у торбицама, носили су храбри српски војници таин, верујући да ће преживети и да ће их он спасити од куршума. Речи мајки, које су их испратиле у рат, да чувају таин, урезивале су се у њихове мисли. После сваке битке, преживели су се рукама хватали за своју торбицу са таином, љубећи парче, већ убуђалог хлеба, захваљујући Богу што још дишу…До нове битке…
У дугим, хладним ноћима, тај исти таин их је носио на кућни праг, доносио слике драгих бића, родитеља, супруга, деце.Уливао им снагу за даље.
Прелазећи преко Албаније, они који су имали сачувано следовање, делили су са осталима, али не у комадима. Мали залогаји, мрве, спашавале су животе. Амајлије су чували по сваку цену…
О поштовању хлеба, таина, постоје многа сведочанства. У Музеју Понишавља у Пироту, чува се таин Алексе Здравковића. За време свог вишегодишњег ратовања чувао га је и веровао да је захваљујући њему дошао жив из рата.
Таин је симбол снаге, вере и храбрости целог српског народа.
Прави се тако што се узму 2 велике чаше ражаног брашна и 1 велика чаша пшеничног, па се измеша са две кашике соли. Дода се пола мале кашике сувог квасца. Замеси са водом, дрвеном варјачом. Покрије и остави да одстоји док се на површини не појаве мехурићи. У зависности од топлоте просторије то може да потраје између 6 и 12 часова. После тога се истресе на побрашњену површину и пресавија као коверат и пусти да одстоји опет сат-два. Посуду за печење пола сата загревати у рерни, па онда ставити хлеб у врелу посуду, поклопити и пећи на 250 степени око 40 минута. Скинути поклопац и наставити печење око 15-20 минута док се не ухвати тамна корица. Извадити из рерне и оставити да се хлади. Интересантно је да овакав таин просто „прича“ приликом хлађења. Корица пуцкета и шапуће…
Треба пажљиво ослушнути, јер можда нам поручује да би свака кућа требало да има свој таин, који ће јој донети срећу, али и испричати још много прича…
Пише, Гордана Павловић, члан УКС-а и редован члан Матице српске
