Никола Маловић: Црногорске усташе пуцају из празне пушке; Устоличења ће бити!

Савремена Црна Гора је земља-фетиш, у којој је већи симбол однедавна црвена застава неголи крст и завјет Петровића-Његоша, каже награђивани српски писац

Интервју води Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја

-За себе кажете да сте Бокељ, и да то посебно Црна Гора све чешће треба да има на уму. Кажете да вам је Црна Гора узела све на чему сте професионално могли да се изградите у будућност, и струку, и језик, и писмо. Можете ли да образложите тај свој став?

Има мрвичак сензационализма у вашим питањима, али појаснићу – због протока времена – да сам мислио на Ђукановићеву Црну Гору. Та ми је творевина опасно дубоко завукла руку у џеп тиме што ме је све вријеме прећуткивала. Црна Гора се латинизовала готово у потпуности, до мјере да чак и нове власти не гледају с осмијехом фирме исписане ћирилицом. Да, ја сам Бокељ, не Црногорац. Не чините нарочит комплимент Бокељу ако га претпостављате Црногорцем.

-Каква је разлика између Црногораца и Бокеља?

Виц ту разлику објашњава открићем да на 25. серпентини изнад Котора, на самој граници Боке и Црне Горе, престају да вам псују мајку и почињу да вам коитирају са оцем.

У ствари је разлика условљена културом и историјом.

Гледана са врха неког од фјордовских висова, Црна Гора је камено поље налик карфиолу, географија која прије 150-200 година није имала ни путева, ни школа, ни болница, нити било каквог хвале вриједног облика привреде, дочим поглед с врха према Заливу открива плаветнило и медитеранско зеленило, зимзелене биљке које цвјетају током цијеле године, јужно и егзотично воће, сталан прекоморски прилив небројених материјалних добара (поморац за мјесец заради колико професор за годину). У Боки око види градитељску умјетност, чује мандолину и гитару, опажа сликарство, чита из старих књига на разним језицима.

У доба Вука Караџића, на једног писменог у Србији и Црној Гори било је 10.000 неписмених, а за то вријеме Бока има – због поморства – 30% писменог мушког становништва.

-Ви сте били део српских писаца који су бојкотовали НИН-ову награду, зашто?

Један сам од осамнаесторице српских писаца који су прије двије године потписали проглас да више нећемо учествовати у трци за НИН-ову награду. У међувремену нам се прикључило још доста рафинираних пера – зато што је постало евидентно да НИН-ова награда, коју додјељује приватни и страни лист, данас истиче другосрбијанску књижевност чије су једине двије теме ове: ратови на простору бивше Југославије (гдје су Срби искључиви кривци) и антисрпске теме.

-Како видите данашњу ситуацију у Црној Гори?

Страни амбасадори узели су да црногорским политичарима бришу под. Ето како видим ситуацију у Црној Гори.

-Ко су Црногорци?

Ако мислите на националне Црногорце, то су људи који у великом проценту немају другог идентитета осим антисрпског, па измишљају лингвистички непостојећи језик, и, иако нису вјерници, подржавају тзв. Црногорску православну цркву, слијепи спрам 1918 мегатона доказа да је историјска Црна Гора творевина српске цивилизације.

Која се данас налази у суноврату, узгред буди речено…

-Колико је значајан попис становништва у Црној Гори, и какав је проблем у вези с пописом? Ко се пописа плаши?

По мом суду, чему масовне литије које су се догађале могу да буду доказ, већинско становништво у Црној Гори је српско. То смета нама ненаклоњеним духовима, кад и страним амбасадама. Они и данас једни другима ударају „пет“ што су растурили Србију и Црну Гору.

-Сви се радују устоличењу митрополита Јоаникија у складу са правилима СПЦ на Цетињу, упркос злослутним најавама. Како ви видите те претње, тих људи?

Пуцају из празне пушке. Устоличења ће бити, и на то устоличење ће да дођу цијела православна Црна Гора и цијела православна Бока.

Ипак, ваља имати на уму да иза црногорских усташа стоје западне амбасаде.

-Шта описује и чиме се бави ваша нова књига ,,Догодине на мору“?

Ријеч је о збирци мојих најангажованијих текстова до сада – објављених дијелом у седмичнику Недељник, а већином у Печату.

Да ли ће вјештачке пчеле замијенити природне, да ли 0.666% људи посједује свијет, да ли ће умирући Запад дати Истоку шансу да поентира, шта подразумијева Агенда 2030, да ли једемо пилетину из живинарских Аушвица, да ли је Колумбо био Јевреј, шта је спорт, шта заправо значи FUCK, да ли је могуће јединство Православне цркве с осталим хришћанским деноминацијама, да ли неко намјерно уништава школство и креће ли се свијет ка пројектованој глади и новом Великом рату – читамо у првој од три цјелине, под називом Непознато море.

Друга цјелина, Море Србије и Црне Горе, на занимљив начин тумачи (за)компликоване односе између Србије и Црне Горе и Црне Горе и Боке Которске. Да ли Montenegro мрзи Србију и да ли Montenegro гаји колонијални однос према Боки Которској? Живимо ли у проклетој авлији? Да ли смо сви окупирани? У колекцији невјероватних фотографија, видјећемо и „чланску карту“ тзв. Црногорске православне цркве.

Финално поглавље, Море Боке Которске, пуно је укуса, боја и мириса Медитерана, кад и необичних података. Зашто се никад јавно не говори о Котору као о главном граду Боке, зашто је Његош у Боки брату католику посветио пјесму „Србин Србима на части захваљује“? Сазнајемо како живе Приморци, каква је веза љетњих врелина и секса, како је зими, колико зарађују поморци и како изгледа живот пола на мору – пола на копну? У Боки се вјенчао у цркви Новак Ђоковић. Бока Которска је управо –брендирани регион.

-Како бисте нам укратко описали нашу српску Боку Которску?

Уморићемо читаоца, плашим се, гомилом података. Послужићу се зато одломком из књиге „Успомене из Боке“ владике Николаја: „Цело је Приморје прекрасно, али у њему се ипак по лепоти, као и по политичком значају, особито издваја и као алем у царској круни блиста српска Бока.“

-Како је настало вештачко острво Госпа од Шкрпјела, испред Пераста?

Писао сам о томе у роману „Једро наде“. Которани су имали Пераст као метох, па су Пераштане, прије неголи ће се ови отиснути на море, дословно кињили: сјекли им винограде, забрањивали женидбе са других заливских територија, итд. Пераштани зато на олтару острвске цркве Светог Ђорђа убијају которског бискупа, и одлуком тадашњег папе бивају екскомуницирани из светог тијела католичке цркве.

Та одлука је била ужасна. Нико се у Перасту није смио крстити, нико вјенчати, нико опојати, па Пераштани 1452. почињу да око једне мале хриди насипају камење и граде, временом, јединствено вјештачко острво – Госпу од Шкрпјела (од хриди). Данас је Госпа од Шкрпјела живо мјесто римокатоличког ходочашћа и својеврсна бокељска Сиксинска капела, јер ју је осликао најпознатији заливски барокни сликар, Трипо Кокоља.

-У цркви Госпе од Шкрпјела налази се гоблен који је од 1803. до 1828. везла Јацинита Кунић. Можете ли нам рећи нешто више о тој занимљивој причи?

Јацинта Миовић Кунић је чекајући свога мужа наутика дуже од митске Пенелопе, пуних 25 година везла јединствен гоблен, маниром пунто питура, са 700 убода по квадратном центиметру, да вам се чини чак и из мале раздаљине да пред вама није гоблен него акварел.

Јацинта је копију олтарске иконе довршила тако што је Госпину косу и косу анђела извезла властитом сиједом косом.

О овој необичној жени писао сам у књизи „Бог у Боци“. Јацинта је ослијепила на крају.

-Изјавили сте да су Бока и Црна Гора биле равноправне, и да је Бока одувек била културно супериорнија, што су историјске чињенице. Потом 1918. Бока се директно, без претходног уједињења са Црном Гором, ујединила са Србијом, а на крају и зато што је Бока Которска 1945. насилно припојена Црној Гори. Да ли су ове чињенице уписане у школским уџбеницима из историје у Црној Гори?

Наравно да нису. Савремена Црна Гора је земља-фетиш, у којој је већи симбол однедавна црвена застава неголи крст и завјет Петровића-Његоша.

-Шта Космет и косовски мит престављају за Српски народ?

Кичму.

Нема много народа који имају властити мит.

Као што нема много народа који као узор имају Царство небеско, за разлику од узора у се, на се и пода се.

-Написали сте књигу „Бока Которска и Србија“ и њоме доказали да су везе између нас и нас нераскидиве. Слажете се?

Свакако.

Из те књиге сазнајемо како је то живјети на мору, како је љети, како је зими, како је Иву Андрићу било у Херцег Новом. Читамо о острвима и ртовима, о чудесном путу зачина, јеловнику Бокешке кужине, о обалном говору пуном романизама, о томе како старосједиоци доживљавају туристе.

Сазнајемо да је морнарска мајица најпознатији дезен на свету, да први словенски папа потиче из Боке и да је Јерусалим центар Медитерана.

Оно што је најважније јесте закључак из књиге: Имати поглед на море у државном смислу није само ствар симболичког карактера. Имати поглед на море питање је националног поноса.

-Какав значај има Књижара ,,Со“ у Херцег Новом и у Боки?

Не смијем искрено да вам одговорим на то питање. Сломиће ми се о главу.

-Да ли пратите рад сајта Српска историја и шта бисте поручили нашим читаоцима?

Свакако, колико ми то обавезе дозвољавају.

Читаоцима бих поручио да још увијек мисле на српском. И да, када пишу руком, ако су Срби, пишу ћирилицом.

Интервју водио Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја

Српска историја