Рат који је Аустро-Угарска објавила Србији јула 1914. оставио је тешке последице које су се осећале и у 1915. години.1 Упркос победама на Церу и Колубари, војностратегијски положај Србије није био стабилизован због очекивања нових офанзива аустроугарске војске и њених савезника. Губици у људству, војницима и цивилима, нарочито због епидемије пегавог тифуса, слабили су одбрамбену и популациону основу земље. Рат је, поред разорене северозападне Србије, довео до привредне стагнације и великих финансијских трошкова, пре свега, око набавке ратне опреме, али и хране за војску. Морално и психолошки, иако је, пред заједничком несрећом, довео до смиривања унутрашњополитичких размирица, рат је изазвао велику забринутост пред несигурном будућношћу, која је, упркос победама, била неизвесна. Србија јесте била члан ратне коалиције сила Тројног споразума, али са њима није имала уговоре који би, уз обавезе прецизирали и њена права и гарантовали њене политичке аспирације. Она је била удаљена од својих савезника, на њеној територији дуго није било ни најмањег контингента савезничке војске, гранична линија је износила неколико стотина километара, а њен војни, финансијски и економски потенцијал био је у веома великој несразмери према Аустро-Угарској, иза које је стајала огромна техничка и војна снага Немачке. Сем тога, на крају 1914. и почетком 1915. године, Србији је велика опасност претила и од стране Бугарске, која није одустајала од знатних територијалних захтева у делу Македоније под влашћу Србије. У овом погледу, осим Црне Горе, на Балкану Србија није могла рачунати са сигурношћу ни на Грчку ни на Румунију, док је новостворена Албанија била у сталном унутрашњополитичком превирању и у незавидном међународном положају.
На крају 1914. године, признања савезничких влада и генералштабова за јуначка дела српске војске имала су више морални но политички значај: она су више отварала перспективе за будућност него што су ефективно пружала помоћ у садашњости. Једини велики успех који је српска влада постигла на политичком пољу било је доношење Нишке декларације децембра 1914, којом је Србија изнела циљеве ратовања с Аустро-Угарском; то је, опет, имало више морални значај него практичну подршку која се од тога очекивала у судбоносној 1915. години. Други успех Србије, са стварним значењем војно-политичке сарадње и узајамне помоћи, био је споразум српске владе 1915. са Есад-пашом, господаром средње Албаније, чија ће помоћ много значити крајем исте године при повлачењу српске војске кроз Албанију. На прелазу 1914. у 1915. годину Србија је, уз Црну Гору, једина земља на савезничкој страни која је, за разлику од Белгије, Француске и Русије, успела да сачува целокупност своје територије. Краткотрајне офанзиве у Срем и у Босну у јесен 1914. имале су другостепени значај пред основним и главним задатком српске владе и војске: одбрана Србије и њено остајање на страни сила Споразума све до окончања рата у Европи.2
Стварност Србије у 1915. била је тешка и неизвесна, пуна напора и великих тешкоћа, искушења и надања за њено становништво, које је, у огромном проценту, са 712.000 војника и војних обвезника3 ушло у рат с Аустро-Угарском, и које је управо исте године имало да поднесе највећа страдања. Пет стотина хиљада породица тада је поднело највеће терете и највише жртава следећи политику српске владе, која се јула 1914. успротивила аустроугарском ултиматуму и исте године сузбила непријатељску агресију победама у Церској и Колубарској бици.
Година 1915. умногоме се разликовала од претходне, у политичком и војном погледу, али и у друштвеној стварности српскога народа коме је рат био наметнут.
I
Међународни положај, у коме се, дипломатски и политички, нашла Србија у другој години рата, био је далеко тежи него 1914.4 Хиљаду деветсто петнаеста била је година велике дипломатске активности сила Тројног споразума око придобијања Италије, Румуније и Бугарске за рат против Аустро-Угарске и Немачке, и активности Србије око стварања једне пријатељске владе у Албанији, као и око одржавања савеза са Грчком за одбрану од Бугарске. У преговорима са Италијом Србија не учествује: њој се, више на посредан начин, само саопштавају оквирни резултати. Дипломатско споразумевање са Бугарском, иако се најнепосредније тицало Србије, ишло је директно на штету њених државних и националних интереса. Слично је било и са Румунијом, чије територијалне аспирације захватају и цео Банат. У парадоксалној ситуацији односа међу ратним савезницима, придобијање нових савезника на страни Антанте плаћало се обећањима на рачун не само Аустро-Угарске већ и Србије, односно њених, у ширем контексту, општејугословенских и политичких и територијалних претензија према Двојној монархији. Кад је Пашићева влада одбила да се сагласи са становиштима и одлукама влада великих савезника, или је своју сагласност условљавала променама, компензацијама или новим гаранцијама, на њу се вршио притисак, каткада веома оштар, неретко и претњом обуставе војне и финансијске помоћи, чак и политичке изолације у свету Антанте.
У домаћој историографији последњих година овај проблем односа Србије и њених савезника са великим успехом, поред других историчара, проучавали су: Драгослав Јанковић, Богумил Храбак, Саво Скоко, Петар Опачић, Никола Поповић, Андреј Митровић, Милорад Екмечић, Димитрије Ђорђевић. Њиховим налазима и оценама додаћемо мишљење двојице старијих историчара о питању односа Србије са њеним савезницима због покушаја увлачења Бугарске и Грчке на страну Антанте 1915. године.
Јован Јовановић Пижон с правом је написао (1929) како „Министри Тројнога Споразума нису имали много успеха у својој политици према балканским државама. Ни једну државу нису (при)добили на време; а и кад су је добили, као Румунију, тада је било доцкан. Пример са Бугарском је типичан како су мало познавали прилике на Балкану и државнике његове […] Руси и Енглези су највише радили да придобијају Бугарску; Руси су се мање варали, али Енглези су били безазлени […] Софија, Букурешт и Атина, били су тржишта, берза, на којима су се Централне Силе и Тројни Споразум такмичили ко ће их добити за себе, нудећи туђе земље и народе. На томе пазару не зна се ко је више тражио: да ли Румунија, да ли Бугарска. Ова последња је била већ упола везана за Централне силе“.5 Без сумње, Ј. Јовановић је био политичар и дипломата коме нису недостајала искуства у расправљању о балканским проблемима.
Чини се да је сасвим у складу са горњим мишљењем и оцена војног историчара, генерала Миливоја Ј. Николајевића, који, у књизи Србија и њени савезници – догађаји с јесени 1915. године (1923), пише: „Можемо слободно изјавити, не страхујући да ћемо погрешити, да је наша неактивност, од рудничке офанзиве до аустро-немачко-бугарског напада у септембру 1915. године, врло велика и политичка и војничка погрешка наших Савезника. Политичка је погрешка зато, што смо непријатељу дали времена, да у своје комбинације увуче Бугарску, што смо успорили улазак Румуније у рат за читаву годину дана, и што смо таквим радом допринели да Грчка оспори важност уговора о савезу с нама. Војничка је погрешка зато, што сасвим противно тактичко-стратегијским принципима нисмо до краја искористили потпуно растројство и моралну депресију нашега непријатеља, већ смо му дали времена да се опорави и освести од нанетог му удара, да се ојача те да поново с њиме имамо озбиљна посла. Ове се погрешке најбоље документују доцнијим догађајима.“6 Како изгледа, из овога, генерал Николајевић је закључивао да је Србија, односно српска влада, могла енергичније деловати комбинујући војни притисак српске војске (прелаз у Срем и у Босну) са пропагандно-политичким радом и међу поданицима Аустро-Угарске, а и код Савезника. Николајевић је с правом сматрао: да су Савезници, у пролеће или у лето 1915, послали у Србију 200.000-300.000 војника, Румунија би ушла у рат, Бугарска би се држала своје колебљиве неутралности, руско одступање из Галиције не би било тако поразно, а угарски део Двојне монархије био би најозбиљније угрожен. Преношење ратних операција на територију Аустро-Угарске убрзало би крај рата, а Србија би била спасена од тројне агресије октобра исте године. Али, процене важности улоге Србије од стране владе Тројног споразума, са војностратегијског становишта, биле су другачије од становишта српске владе, српске Врховне команде и потреба и отпорне моћи српске војске.7 Дарданелска операција трошила је узалуд савезничку војску, чија би помоћ свакако добро дошла да је, само неколико месеци раније, успоставила своју базу у Солуну и на доњем Вардару и Струми, без обзира на противљење Грчке и њеног германофилског суверена.8 Јер, када је наишла јесен 1915, улажење Бугарске у рат на страни Централних сила имало је много већу војностратегијску важност и веће непосредне војне ефекте но што је то било са објавом рата Италије Аустро-Угарској маја исте године. Бугарска је веома допринела да се ситуација на Балкану измени потпуно у корист Немачке и Аустро-Угарске и германског Dranga ка Леванту.
У оваквој стварности свога положаја, између агресивних противника и својих неодлучних савезника, Србија је у првој половини 1915. била пред одлучујућим питање „бити или не бити“.9Српска влада, војска и цео народ били су одлучни да се бране држава и слобода, њихов животни опстанак. С друге стране, укупна војна, економска и спољнополитичка ситуација, у којој се нашла у другој половини рата, приморавала је владу Србије на политичка попуштања, уз истовремено крајње напоре да ојача војни потенцијал за одбрану земље.10 Позната су становишта Србије у погледу Лондонског уговора и последњих резултата разговора о Бугарској. При свему томе, овде треба изнети последњи чин начелног става српске владе што се тиче уређења односа са Бугарском, ради њеног приступања силама Антанте. Савезничком концепту од 4. августа 1915. о уступању Бугарској тзв. неоспорне зоне у делу Македоније, која је била под српском управом, Пашићева влада је 6. августа 1915. дала свој предлог са овим „неодступним исправкама“, тј. да: „1.) Скопље и Овче Поље буду стратегијски обезбеђени; 2.) да Прилеп задржи Србија; 3.) да српско-грчка граница иде од Перистера или Суве Планине па на запад до Албаније. Уз све ово да се Србија призна као савезник са решавајућим правом гласа, да јој се даје редовно 36 милиона франака као дотле, али без дотадашњих тешкоћа, да јој се даду повластице на Бело Море, да јој се даје свака помоћ кад је у питању њена безбедност и независност. Уступке Бугарима Србија је обећала извршити чим она ступи у посед обећаних покрајина.“11 Ове „обећане покрајине“ односиле су се, како је познато, на рачун Аустро-Угарске, тј. додељивање Босне, дела Херцеговине и великог дела Далмације (изван уговорене линије Лондонског уговора са Италијом) са Дубровником.12
Питање Нишке декларације13 и политика ослобођења Срба, Хрвата и Словенаца од аустроугарске власти улазили су, добрим делом, у историју односа Србије са Италијом, и са могућношћу да се Лондонски уговор подвргне ревизији. То исто важило је и за рад југословенских емиграната који су прешли у Србију и 1915. сарађивали са српском владом у Нишу. Али оно што је изазвало посебну пажњу у вези са овим проблемом будућег уједињавања Срба, Хрвата и Словенаца у послератну заједничку државу, било је питање тзв. „малог решења“, ако се „велико решење“, тј. југословенско уједињење силом међународних околности не буде могло решити по свршетку победоносног рата. Иако су познате територијалне контуре из „малог решења“, тј. о уједињењу Србије са Сремом, Босном, Херцеговином и јужном Далмацијом (од рта Планке до Суторине), уз мали део Баната,14 још увек није довољно истражена комплексност овог питања са становишта унутрашњополитичких гледишта појединих српских политичких странака и друштвених група; расположења и схватања ширих слојева српског сељаштва, посебно, војних кругова изван службених веза и службене политике српске владе, као и српских интелектуалаца. Другим речима, треба утврдити каква су била њихова становишта за случај да се, због противљења Италије, или опозиције одређених друштвено-политичких слојева у Хрватској, посебно уједињење Југословена из Аустро-Угарске са Србијом и Црном Гором не би могло остварити. У вези са тим, требало би, такође, истражити колико су понашање делова аустроугарске војске, састављене од других југословенских народа, као и држање службеника Генералног гувернмана – Југословена, аустроугарских грађана (које у највећем броју случајева тешко да је било у духу југословенске мисли и српско-хрватског политичког уједињења), могли утицати на српски народ у Србији да води посебну српску националну политику према Аустро-Угарској, одвојену од југословенских тенденција прогресивних, пројугословенски расположених представника и од прокламованог програма југословенског уједињења („велико решење“).
Што се ратовања тиче, срећна околност била је у томе што је првих осам и по месеци 1915. године прошло само с повременим пограничним чаркама, без правих напада и великих повреда српске територије од стране аустроугарске војске. Овакво фронтовско затишје било је добрим делом искоришћено за одмор и опоравак војске, за попуну војних јединица, наоружање и набавку потребног санитетског и провијантског материјала. Све се то набављало у савезничким земљама, или, у мањој мери, у неким неутралним државама (Америка, Шпанија). Војне јединице ојачане су не само доласком нових бораца, регрута и добровољаца, већ и новим официрским подмлатком. Тако су, од краја децембра 1914. до почетка 1915. од аустроугарских заробљеника – Југословена – у Србији формирана четири батаљона добровољаца, са укупно 3.500 лица. Исто тако, од краја августа до краја септембра 1915, из Русије је дошло у Србију такође око 3.500 добровољаца, бивших заробљеника аустроугарске војске. Известан број српских и југословенских добровољаца из Америке и других земаља био је такође укључен у српску војску. Велико ојачање добила је српска војска и када је, 16. јула, војвода Путник свечано произвео 4.200 нових подофицира и нижих официра. У Србију су почели да пристижу и мањи контингенти савезничких специјалних јединица, нарочито инжењерци и артиљерци, са потребном опремом. Београд се посебно утврђује и снабдева артиљеријом против непријатељских монитора, али и артиљеријским оруђима разног калибра, укључујући и тешке топове. Српска војска добија од Савезника, нарочито из Русије, храну за војску и вучну комору. Никола Поповић, у студији Србија и Русија у Првом светском рату(1977), приказао је чиме се и колико српска војска снабдела, било државним или приватним набавкама хране и остале ратне опреме, у Русији током 1915. године, али и иначе.15
Но стварност Србије у овој години огледа се и у једном другом тешком проблему, који је мучио цељу земљу. Здравствена ситуација и опште санитетске прилике у Србији после Колубарске битке биле су тешке и забрињавајуће у највећој мери. Аустроугарски војници унели су у Србију заразу пегавог тифуса (typhus exanthématique) са свим страшним последицама смртности које су захватиле српско становништво и војску. Швајцаркиња Катарина-Клара Штурценегер и шеф Холандске санитетске мисије Аријус ван Тинховен,16 као сведоци, подробније су описали природу и захват ове епидемије, од које за пет-шест месеци помрло, према разним проценама, између 160.000-360.000 српских грађана, заједно са 30.000 аустроугарских заробљеника. Више него трећина помрлих српских лекара довољно сведочи о обиму епидемије тифуса (али и дифтерије, дизентерије, појава колере и др.). На апел српске владе савезничким и неутралним земљама још крајем 1914. да народу пруже санитетску помоћ, у Србију је, за четири-пет месеци, стигло око 2.000 лекара и помоћног санитетског особља. Највеће санитетске мисије, са читавим болницама, дошле су из Русије, Енглеске, Француске, Америке, али и из Холандије, Данске, Италије, Грчке, а санитетски материјал и из Јордана, Аргентине, Чилеа! Андреј Митровић је, поред других истраживача ове проблематике, дао кратак али изврстан преглед онога што је цивилизовани свет учинио за побољшање здравствене ситуације у којој се нашао српски народ у Србији услед рата с Аустро-Угарском. По његовој оцени ове велике међународне хуманитарне акције „у целини узето, реч је о несрећи која је, у рату, још додатно осакатила Србију, али и о једној немерљиво значајној акцији међународне хуманитарне солидарности, чији је најјачи подстрек био највероватније у томе што су појединци, организације и владе осетили потребу да помогну једном малом народу који су претходних месеци прочуо по одлучној одбрани своје слободе.“17 Осим тога, радило се и о једном ширем схватању, које је нарочито било заступано код мисија неутралних земаља (Швајцарске, Америке, Данске, Холандије), о моралном дугу да се Србија и српски народ помогну као жртве агресивног рата Централних сила. Ово схватање допринело је да се у Европи и Америци јави читав покрет за једну широко засновану, медицински добро представљену и финансијски и материјално прилично обезбеђену акцију за збрињавање и српских рањеника, погорелаца, инвалида, болесника, ратне сирочади. Швајцарски криминолог др Арчибалд Рајс био је први угледни Европљанин који је, на позив српске владе, дошао у Србију да аутопсијом утврди размере почињених злочина аустроугарске војске над цивилним српским становништвом; истовремено, био је један од првих који је многоструким апелима – писаном речи, говорима и непосредним агитовањем код швајцарског и француског Црвеног крста утицао да се Србији шаље санитетска помоћ.18 Није без значаја овде поменути сличну акцију, посебно заштиту коју је, у првим данима окупације Београда, Србима пружио шеф Америчке санитетске мисије др Рајан, и широку акцију у Америци (САД) за помоћ Србији коју је организовао Михаило Пупин, професор електротехнике на Колумбија-универзитету у Њујорку, заједно са широким кругом наших исељеника и Американаца староседелаца.19
Нови напад аустро-немачке војске, крајем септембра и почетком октобра, и бугарска објава рата прекинули су у Србији обнову из првих месеци 1915. године. Напад је био извршен са огромним преимућством у живој војничкој снази, артиљерији и пешачкој ватреној моћи војске Централних сила. Скоро месец дана трајао је жилав отпор српске војске у северној Србији, а затим још толико на Косову и у Македонији. Крајем новембра, по пристанку владе, Врховна команда наредила је повлачење кроз Албанију, које је трајало око месец дана, док и последњи српски војник није прешао на Крф.20 У запоседнутој Србији биле су формиране две окупационе управе: аустроугарска и бугарска. Крај 1915. године значио је не само пораз Србије већ и ропство српског народа, што је све било праћено великим губицима у људским животима и материјалним добрима српских грађана.
II
Година 1915. била је посебно поразна у укупним губицима људства, и борачког и цивилног, оба пола и свих узраста. Тако је до септембра месеца само на војску долазило 172.508 лица убијених (погинулих), умрлих од рањавања и несталих, а приликом повлачења до краја године и одласка у Албанију још 77.455 војника, односно укупно 249.965 војних обвезника, што је више од трећине бројног стања приликом мобилизације, односно по мобилизацијским списковима. У исто време, број погинулих (убијених) и несталих цивила износио је 140.000 (према 15.000, отприлике, страдалих и несталих у 1914. години). Када се овоме броју дода око 360.000 умрлих од епидемије (нарочито тифуса) од краја 1914. до пролећа 1915, онда су се губици цивила пели на пола милиона лица.21 Сем овога броја, по накнадним службеним подацима српске Комисије за репарације, у окупираној Србији, за време трајања борби и услед прогона непријатељске војске и интернирања, до краја 1915. нестало је још 260.000 људи.22Тако је 1915. година, поразна и по српску државу и по народ у њој, однела око 1.050.000 Срба, односно више него четири петине укупних губитака које је Србија имала у току четворогодишњег ратовања: 1.247.435 лица.
Губици оволиког броја становништва, живе популације земље, били су још већи у демографско-статистичком погледу, јер су имали за дуготрајну последицу смањену репродуктивну снагу српског народа (предратна годишња стопа наталитета износила је 1,56%). Уопште узев, као што је 1915. година била трагична за опстанак Србије као слободне државе, још је поразнија била за њено становништво.23 Трагика српског народа под окупацијом на крају 1915. била је увећана и економском пропашћу као и великом социјалном бедом услед репресивних мера и економске пљачке, коју је у Србији завео окупациони режим, односно аустроугарска и бугарска војна управа.
Што се тиче привредне ситуације, у којој се земља нашла, стање је било веома тешко. Најпре, ту је људски фактор, који је држао производњу. По статистичким подацима, 83% мушкараца између осамнаесте и двадесет пете године живота било је у војној служби, на фронту или у позадини под мобилизацијом.24 Безмало, сви су они тада били изван производње. Од сточног фонда већи део крупне стоке служио је у комори, за потребе војске, те се недостатак запрежне животињске снаге осећао у сеоској привреди, пре свега, у пољопривреди. Производња хране стога је била опала за две трећине.25 Томе је, са своје стране, допринело и веома слабо стање путева, упропашћених од великих покрета војске, затим кишовита јесен која је отежавала правовремену сетву, нарочито у северним крајевима, највећим поприштима ратне 1915. године. По стручном мишљењу Косте Стојановића, министра народне привреде, „парализа свих економских чинилаца била је скоро комплетна све до евакуације крајем 1915.“ У овој чињеници лежи и објашњење зашто је, за потребе војске али и народа, аграрна Србија 1915. морала да увезе велике количине брашна, кукуруза и сточне хране из савезничких и неутралних држава, пре свега из Русије.
Због ратних прилика – неколико стотина хиљада људи у војсци, смањење производње у областима агрикултуре, домаће индустрије, у рударству и у шумарству – државни приходи били су смањени, најпре за једну петину у односу на предратно стање, а затим, пред крај 1915, у још већем проценту. Односи између аграрних прихода и трошкова за финансирање рата кретали су се месечно од 5.000.000-6.000.000 француских франака прихода према 40.000.000 франака расхода, и поред кресања многих уобичајених издатака за потребе администрације. Због тога, не рачунајући посебне издатке за појачане војне потребе, који су се финансирали из посебних зајмовних аранжмана са савезничким владама, дугови Србије код њих 1915. године попели су се на пола милијарде (француских) франака. А укупан дефицит националне економије за годину и по дана ратовања, од лета 1914. до краја 1915, износио је 700.000.000 франака.26 Финансијска стварност Србије, на крају 1915, била је готово равна исцрпености државне касе. Оно што је држало кредит Србије као државе били су њени депозити у Француској и знатна конвертибилност динара који је, пре рата, имао покриће у великој производној снази српске пољопривреде и запаженом извозу производа агрикултуре, посебно стоке и сточних производа (извоз уочи рата рогате стоке, свиња, оваца и пернате живине ценио се на 30.000.000-40.000.000 франака,27 односно као пети део укупног сточно-живинарског фонда). Остали приходи од извоза отпадали су на друге гране производње, пре свега на рударство. Међутим, економска катастрофа Србије наступила је тек пошто се земља нашла под окупацијом и војном управом аустроугарске, немачке и бугарске војске.
Каква је била животна стварност и шта је значила окупација Србије почев од првих дана октобра па до краја 1915. године?
Од првих дана окупације у Србији је функционисала власт Војног генералног гувернмана (Militär-General-Gouvernement). Као систем управе у поробљеној Србији она се одликовала војно-полицијским методом администрирања и пацификације, али са задатком да Царевину снабде са што више аграрних производа из Србије, односно да у Аустро-Угарску пренесе што већи део покретне имовине српске државе и њених становника. Систем експлоатације економских извора Србије, материјалног стања српског становништва, био је праћен понижавајућим и репресивним поступцима и мерама који су крајем 1915. погодили све стране народног живота, како у економици тако и друштвеним односима и друштвеном статусу српског народа пред окупацијским властима. Те репресивне мере показивале су и облике нескривеног, својеврсног, геноцида и економске пљачке колонијалног типа.28
Економска богатства привлачила су у првом реду окупационе власти. Њихово неконтролисано и форсирано коришћење окупатори су сматрали основним текућим задатком.29 У том погледу њих су занимали сви видове економике и производње у Србији, почев од производње хране па до инвестиционих објеката у државном и приватном поседу. Чим је запосела Србију, окупациона власт је сва јавна добра и велики део приватног власништва једноставно прогласила за ратни плен. Конфискације, реквизиције и контрибуције биле су прве мере у остварењу плана економске пљачке Србије. А оне су биле убрзо допуњене другим мерама економско-фискалне природе: разним административним таксама и, посебно, монополом на готово све прехрамбене артикле. Предмети од племенитих метала, посебно од бакра, затим златан новац, били су законски предмет узапћења, узимања, принудне предаје, и то уз предвиђене санкције од стране управних власти Гувернмана.
Окупационе власти присвојиле су, пре свега, инвестициона добра, новчане заводе и њихове грађанске депозите, средства из непосредне производње, сва добра јавног саобраћаја. Али су, паралелно са тим, започели и са конфискацијама прехрамбених извора и затечених залиха хране по млиновима, магацинима, магазама и јавним продавницама, сеоским кошевима. То је био тек један део узапћивања. По сведочењу Драгише Лапчевића, „чим је окупатор ушао у земљу, сместа је укинуо све земљорадничке задруге, Српско пољопривредно друштво с његовим подружницама, Пољопривредне станице, Воћне и Виноградарске, а њихову имовину, која је износила на стотине милијуна у злату, просто је опљачкао и оставио их без игде ичега. Приватним је лицима опљачкао њихову приватну имовину: вршалице, плугове, тријере и ветрењаче, справе које у једној земљорадничкој земљи представљају вредност преко милијарде златних динара. Потом су покупљени сви судови од бакра и месинга, којих је у нашем народу било огромна количина […] подизањем стоке народ је остављен без сточног гноја, те није имао чиме њиве гнојити!“30 Пљачка сељачког аграрног инвентара била је систематична и односила се на све предмете сеоског газдинства.
Непријатељска управа однела је више хиљада вагона хране одузете из сеоских кућа, амбара. По стручној процени, „тако дигнуте хране, приватне имовине, чини вредност не стотине милијуна, већ читаве милијарде.“31 Услед овога, смртност од глади – нарочито у омладинској популацији – веома је учестала не само по варошима већ и по српским селима. Насупрот упадљиво увећаном морталитету, уобичајени проценат природног прираштаја, наталитет, био је драстично смањен. Демографско-популациони чинилац у ратној стварности Србије 1914-1915. показао се као једно од најнегативнијих обележја у друштвеном животу Срба, које ће се тек осетити током следећих година ратовања и окупације.
У низу других мера економског упропашћивања Србије, треба напоменути и административно кресање вредности динара за 50% као и принудну замену српског златног новца за аустријске круне у банкнотама.
Нарочито првих месеци окупације, од српских сељака и варошана (који су живели и од сточарства, као допунске привредне гране) било је одузето много стоке, првенствено рогате, а затим оваца и свиња. Реквизиције су биле тако обимне да је, по једном мишљењу, то отимање стоке било „савршено равно са затирањем.“ Оскудица млечних производа, масти, коже и вуне осетила се веома брзо: прво је сачињавало основу народне исхране, друго – одевања и обуће. По једном саопштењу, које је објављено у Београду почетком 1916. године, у Србији под аустроугарском окупацијом од сточног фонда било је остало само 5-10% коња и 45-75% волова и овнова. Већ према појединим окрузима, губици су се кретали између 30 и 60%! Погранични окрузи, дуже времена изложени ратним операцијама и двема привременим окупацијама 1914, претрпели су далеко веће губитке.32
За познавање стварности Србије крајем 1915. биле су важне још три чињенице: поступак са цивилним избеглицама-повратницима и заробљеним војницима, положај заробљеника и интернираца у непријатељским логорима33 и правни статус становништва у заузетој Србији.34
Почињена убиства српског цивилног становништва у Мачви и Подрињу за време прве аустроугарске инвазије у лето 1914. године и тотална пљачка народне имовине причињена за време ове Поћорекове офанзиве, о чему је јавно мњење савезничких и неутралних земаља документовано обавестио швајцарски криминолог др Арчибалд Рајс, приморали су на десетине хиљада српских грађана да се повлаче са војском приликом Макензенове офанзиве у јесен 1915. То повлачење било је још трагичније по својим последицама услед теренских, временских и здравствених прилика под којима се одвијало, нарочито у свом другом делу када је аустроугарска војска завршила запоседање окупиране Србије. Услови под којима су враћени својевољно заостали или ухваћени цивили разних професија, пола и старости и, нарочито, поступање окупационих власти према њима увећали су трагедију српског народа до невиђених размера.35 Иво Јелавић је, у својим сећањима Из прегажене Србије једног аустроугарског војника-часника, наводио како је имао армијско наређење „да с ординанцима сортира бежанију“, тј. цивиле-повратнике који су се затекли у Ибарској клисури код Митровице. Он пише како „Армијска је заповјед врло строга. Кевеш наређује, да се све мушкарце од 15. до 45. године шиље у заробљеништво, а попове и испод шездесет.“ Евидентирао је како је туда „прошло преко руку сто хиљада ових безнадника.“36 Јелавић наводи и то како је генерал Екер командант једне бригаде од шест хиљада људи био наредио да се „разашиљу по околици патруле и доведу као таоце све мушкарце од четрнаесте до шездесете године.“ Тако је било похватано преко две стотине људи и чувано под стражу (Bedeckungszug): „пет дана и пет ноћи лијевала је киша из неба и из земље, а старци и дјеца, под ведрим небом у блату до паса.“37
Ј. Миодраговић, опет, саопштавао је казивање једног од оних Срба који су били спровођени из бежаније у интернацију. „Ишли су и онуд и отуд пешке по зими, снегу и највећем блату, без икаква јела. Ноћивали су такође напољу, на киши и снегу, у блату, затворени у какав тор или двориште […] Похватали су их […] које на Рашкој, а које успут од Рашке до Новог Пазара. Све голо и босо и изгладнело. Неки једва иду. Неки падну – не могу да иду, а они војници мисле да неће, па кундаком у ребро, а он се само претури […] По мојој оцени […] могло их је бити око 50 хиљада.“38
III
Ратна 1915. година донела је тешко стање и велику несрећу српском народу уопште, а у Србији посебно.39 Окупација није само представљала слом Србије већ је доводила у питање и саму животну егзистенцију српског народа. Више од тога, сам рат, окупација и аустроугарска и бугарска управа у Србији значили су и сукоб двеју историја различитих народа и две цивилизације које се нису међу собом трпеле и које се нису могле паралелно развијати у миру. То је показао сам карактер рата и ратних операција, које су против Србије повеле Аустро-Угарска, Немачка и Бугарска. То је показао и слом Србије на крају 1915, као и окупација српског народа, коју је он запамтио по њеном систему и поступцима као нешто најстрашније, а по њеним мотивима и циљевима као нешто најжалосније са становишта правде, морала и историјског прогреса.40
Стварност Србије у 1915. години представљала је драму, боље рећи трагедију, коју српска историографија још увек није у довољној мери и са довољно одговорности проучила и изнела на светлост дана.41 Изгледа да су странци из савезничких и неутралних земаља, у извесном смислу, у овоме били пажљивији и савеснији, пруживши – као очевици онога што се у Србији збивало током 1914. и 1915. године – много више дела различитог жанра и различите вредности, али увек довољно документованих и са осећањем за трагичност и трагедију једног народа који је своју државу и своју слободу дубоко осећао и онда када их је изгубио под окупацијом, у егзилу и на фронту. Ово, можебити, управо због свог несебичног и више етичког доживљаја смисла живота и улоге човека, како у ширим друштвеним и националним кретањима тако и стварности своје националне историје и својих етичко-филозофских погледа на свет и на уређење међународних односа и веза.
Крајем 1915. године Србија је била прва од савезничких земаља потпуно прегажена од стране Централних сила.42 Али ће, три године касније, она опет бити и прва која ће се потпуноослободити и обновити у својим предратним границама, пре но што се Први светски рат и званично завршио склапањем примирја између два велика блока ратујућих земаља. Доживљена стварност Србије и српског народа 1915. морала је бити превазиђена негацијом ње саме: 1918. година представљала је природни историјски завршетак 1915. и крај једног наметнутог рата који Срби нису никако желели.
1 Ратну 1915. најпотпуније су приказали Живко Павловић, Рат Србије са Аустро-Угарском, Немачком и Бугарском 1915. године, Београд 1972, и Сава Скоко – Петар Опачић, Војвода Степа Степановић у ратовима Србије, 2, Београд 1985, 150-191; Саво Скоко, Војвода Радомир Путник, Београд 1985, 217-286.
2 Записници седница Министарског савета Србије 1915-1918. Приредили Драгослав Јанковић и Богумил Храбак, Београд 1976, 77-264; Новица Ракочевић, Политички односи Црне Горе и Србије 1903-1918, 229-255.
3 Rapport sur les Dommages de Guerre causes à la Serbie et au Monténégro présent à la Commission des Réparations des Dommages, Paris 1919, 132, Compte-Rendu des travaux de la Section Economique, Financière et de Communication, Paris 1919, 28. Наводи се и бројка од 708.000 мобилисаних.
4 Од новијих дела о овоме посебно види: Никола Поповић, Односи Србије и Русије у Првом светском рату, Београд 1971; Dragovan Šepić, Italija, Saveznici i Jugoslavensko pitanje 1914-1918, Zagreb 1970, 1-147; Драгољуб Живојиновић, Ватикан, Србија и стварање југословенске државе 1914-1920, Београд 1980, 13-168; Андреј Митровић, Продор на Балкан у плановима Аустро-Угарске и Немачке и Србија 1908-1911, Београд 1981, 215-302.
5 Јован М. Јовановић, Стварање заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца, II, Београд 1929, 85, 92. Видети и мишљење британског историчара Алфреда Стида о британским покушајима да Бугарску одвоје од Централних сила: „We are wonderfully conservative in this country. Bulgaria has been adopted in our ideas as Gladstonian tradition; the Bulgarians have cleverly builded on this foundation and today it is very hard to disabuse the minds even of those in authority to fixed ideas. Before the war a handful of interested nonentities lent themselves to the work of bamboozling British political and public opinion on Bulgarian subjects – the baneful effects still remain, and as if this were not bad enough these self-advertisers, not yet free from the trammels cunningly cast about them by the astute Ferdinand of Sofia, are actively working for a rapprochement with Bulgaria. We believed them before, to our cost, when they said that Bulgaria was with us, although every non-interested and competent authority was convinced that Bulgaria was bound by interest and inclination to the Germans and Austrians. It is probable that, true to fatuous tradition, they are still believed in more quarters that one” Alfred Stead, The Truth about Bulgaria, Reprinted from the English Review, London, без датума, стр.2.
6 Миливоје К. Николајевић, Србија и њени савезници, Догађај с јесени 1915. године, Београд 1923, 11-12.
7 Занимљиво је једно француско мишљење о томе: „Pourquoi l’Entente n’avait elle pas répondu en temps voulu à l’appel désespéré d’alliés si fidèles? Ici encore la coalition avait été entravée par son défaut d’unité et de fermeté dans la direction. Elle n’avait pas manqué de clairvoyance ni de générosité; mais elle n’avait pas su décider ni agir. Son irrésolution collective habituelle avait même été aggravée par le fait que l’accord a réaliser englobait, non seulement la France et l’Angleterre comme en Serbie et à Salonique, mais encore l’Italie. – L’Italie avait en Adriatique des intérêts, des souvenirs et des revandications depassant le présent…” Commandant M. Larchar, La grande guerre dans les Balkans, Direction de la guerre. Préface du Maréchal Franchet d’Espérey, Paris 1919, 90-91, 114-115.
8 Général Sarrail, Mon commandement en Orient (1916-1918), Paris 1920, 17-68. Première partie. Campagne de Serbie. Chapitre premier: En avant (14 octobre – 23 novembre 1915); Chapitre deuxième: Le repli de Serbie (24 novembre 1915-19 décembre 1915).
9 Најпотпунији приказ стања Србије у рату у новијој српској историографији дао је Андреј Митровић, Србија у Првом светском рату, Београд 1984.
10 Последња студија о политици српске владе у вези са унутрашњополитичким и националнополитичким проблемима Србије у целом периоду уочи рата и у ратним годинама јесте: Ђорђе Станковић, Никола Пашић и југословенско питање, I-II, Београд 1985.
11 Ј. М. Јовановић, нав. дело 91.
12 Савремени картографски приказ уговореног послератног територијалног уређења југословенског простора види код: Charles Vellay, La question de l’Adriatique, Paris 1915, 30, 56. (Ради се о тези о српској, односно југословенској држави и њених границама, велики и мали пројект.) Уп. и: D. Šepić, нав. дело, 139; Н. Поповић, нав. дело, 170.
13 Најпотпуније о овоме писао је: Драгослав Јанковић, Србија и јужнословенско питање 1914-1915. године, Београд 1973.
14 Савремени приказ циљева југословенског покрета: L’Unité Yougoslave, Manifeste de la Jeunesse Serbe, Croite et Slovène réunie. Avec une Préface de M. le Professeur T. G. Massaryk, Paris 1915. Види и: Pera Slepčević, Ljubo Leontić, Vladislav Fabijančić, Jugoslovensko jedinstvo, Manifest jugoslovenske Ujedinjene Omladine, Antofagasta 1916.
15 Н. Поповић, нав. дело, 281, 115-135.
16 C. Sturzenegger, La Serbie en Guerre 1914-1916, Neuchatel-Paris 1916 (Chapitre XI: Jours sombres, pp. 134-185); Dr. A. van Tienhoven, Avec les Serbes en Serbie et en Albanie 1914-1916, Journal de guerre d’un chirurgien, Paris 1918, 116; види и казивања ратног дописника париског Journala: Henry Barby, L’ Epopée Serbe, Paris 1916; Владимир Стојанчевић, Швајцаркиња Катарина-Клара Штурценег у служби Црвеног крста у Србији и о Србима, Годишњак града Београда, XXII, 1977, 159-172; исти: Анри Барби, „Француски ратни дописник у Србији 1912-1915“, поговор књизи: Анри Барби, Са српском војском, Београд 1986, 359-378.
17 А. Митровић, Србија у Првом светском рату, 191, 193, 194.
18 Зденко Левентал, Швајцарац на Кајмакчалану, Књига о др Рајсу, Београд 1984; Ђорђе Ђ. Станковић, Извештај др Р. А. Рајса о стању у источној Македонији (новембра 1914), Зборник Филозофског факултета, XII-I, Београд 1974, 531-537.
19 Ј. Лозанић Фротингхам, Добротворна мисија за Србију у Првом светском рату. Писма из Америке и Канаде 1915-1920. године, Београд 1970. О М. Пупину уопште види: Видосава Стојанчевић, Интересовање М. И. Пупина за проблеме америчког усељеништва и положај југословенских исељеника у САД, Зборник радова Етнографског института САНУ, књ. 12, Београд 1981, 9-34.
20 Огист Боп, За српском владом од Ниша до Крфа, 20. октобра 1915-19. јануара 1916, Женева 1918; Marcel Dunan, Le Drame balkanique de 1915, L’automne serbe. Notes d’un témoin, Paris 1932; Louis L. Thomson, La Retraite de Serbie (octobre-décembre 1915), Paris 1916; Raoul Labry, AvecL’armée serbe en retraite, à travers l’Albanie et le Monténégro, Paris 1916; Џон Рид, Рат у Србији 1915, Цетиње 1975; Герхард Геземан, Са српском војском кроз Албанију 1915-1916, Београд 1984; Из ратних Мемоара Ђ(оке) Богдановића, Повлачење српске војске ка Приморју (…), Загреб 1927; Милан Ђ. Недић, Српска војска на албанској Голготи, Београд 1927, 1-142; Милостислав Бартулица, Распеће Србије, 2, Загреб 1920, 31-132.
21 Rapport sur les Dommages de Guerre, 14.
22 Исто, 21.
23 Владимир Стојанчевић, Губици у становништву Србије и Београда под аустроугарском окупацијом за време Светског рата 1914-1918, Годишњак града Београда, XXI, 1976, 61-74.
24 Rapport sur les Dommages de Guerre, 13.
25 Costa Stoyanovitch, La Serbie économique à la veille de la catastrophe de 1915, Paris 1919, 9.
26 Исто, 8, 9, 10.
27 Исто, 18.
28 Dr. R. A. Reiss, Sourdouliza, Rapport présenté au G. Q. G. de l’armée serbe, Paris 1919.
29 „Zur energischen wirtschaftlichen Ausnutzung des militärischen Erfolges der Eroberung Serbiens und auch mit Rücksicht auf die wirtschaftliche Situation, speziell auf die Ernährungssituation der Monarchie, war es dringend geboten, einesteils die Ernte der okkupierten Gebiete möglichst gründlich zu erfassen und heranzuzichen, anderseits den Lebensstandard des okupierten Serbien eben durch Wegnahme der Ernteuberschusse gerechterweise auf jenem Niveau zu halten, welches den Verhaltnissen der Monarchie entspricht. – Es war naheliegend […] eine Organization shaffen wollte, welche der österreichischen Kriegsgetreideverkersanstalt […]ähnlich sei” (Die K. u K. Ernteverwaltungs-Zentralle, Ein Jahr Ernteverwertung in Serbien, Belgrad 1917, 5).
30 Драгиша Лапчевић, Окупација, Београд 1923; Владимир Стојанчевић „Лапчевићева књигаОкупација као историјски извор“ у: Драгиша Лапчевић у радничком покрету Србије, Титово Ужице 1984, 319-326.
31 Д. Лапчевић, нав. дело, 17.
32 Milorad Zébitch, La Serbie agricole et sa démocratie, Paris-Nancy, 1917, 67.
33 Најпотпуније о томе види: Владимир Стојанчевић, Српски цивилни интернирци у Аустро-Угарској за време Првог светског рата, Историјски часопис, XXII, Београд 1975, 149-175.
34 Најбољи преглед организације окупационе власти и правни статус српског становништва види: Dimitrije Đorđević, Austro-Ugarski okupacioni režimu Srbiji i njegov slom 1918, u: Naučni skup u povodu 50-godišnjice raspada Austro-Ugarske Monarhije i stvaranja jugoslavenske države, Zagreb 1969, 205-226.
35 Фери Пизани, Српска драма Октобар 1915 – Март 1916, Солун 1917, 1-119.
36 Ivo Jelavić, Iz pregažene Srbije, Sarajevo 1919, 33.
37 Исто, 23.
38 Ј. Миодраговић, Трагични дани Србије, Белешке из злогласне трогодишње владавине аустријске у Србији 1915-1918, Београд 1921, 41.
39 Р. А. Рајс, Шта сам видео и проживео у великим данима. Саопштења једног пријатеља из тешких времена, Београд 1928, 1-85; R. A. Reiss, Comment les Austro-Hongrois ont fait la guerre enSerbie, Paris 1915; Агонија Београда у Светском рату (издање групе живих бранилаца Београда из 1914. и 1915. године), Београд 1931, 1-573; Мирослав Голубовић, Fragmenta tragoediae belli, Скопље 1932; Владимир Стојанчевић, Србија и српски народ за време рата и окупације 1916-1918, поводом 60. годишњице великих страдања нашег становништва, Глобус, VII, Београд 1975, 229-237; Јован Хаџи-Васиљевић, Кроз Албанију 1915. године (С Моравском дивизијом II позива), Београд 1929.
40 Владимир Стојанчевић, Прогони цивилног становништва од стране окупационих власти у Србији 1914. године, Зборник радова Колубарска битка, Београд 1985, 111-118, Un appel dessocialistes serbes au monde civillisé avec Préface de Camille Huysmans (Les crimes austro-magyaro-bulgares dans la Serbie occupée), Paris 1917.
41 В. Ј. Радојевић и Д. Ј. Миленковић, Пропаст српских регрута, Београд 1967. Од књижевних дела са историјском документарном подлогом посебно су значајни: Бранислав Нушић, Хиљаду деветсто петнаеста, Београд 1924; Добрица Ћосић, Време смрти I-IV, Београд 1972-1979.
42 Један од најбољих познавалаца односа Србије и Савезника на Солунском фронту писао је поводом слома Србије крајем 1915. године: „L’odyssée des Serbes était close, en même temps, que la période de la guerre 1914-1915. où la Serbie isolée avait joué le principal rôle dans le Balkans. En avant-garde lointaine sur le Danube, la vaillante petite armée avait d’abord remporté des victories que l’ Entente, insoucieuse des Balkans, n’avait pas exploitées […] Tel était le résultat de l’ étape serbe des opérations. Il aurait pu être plus considérable, mais la manqué de direction de la guerre dans la coalition ne l’avait pas permis. Il pouvat etre le début d’une étape plus féconde, plus décisive, si la coalition se soummettait à une impulsion unique qui percût les possibilités de l’Orient et y coordonnât les efforts” (Commandant M. Larcher, La grande guerre dans les Balkans, 121).
Преузето SERBIA WORLD NEWS. RS
