Интервју

СТРОНГМЕН О ИСТОРИЈИ ЗА СРПСКУ ИСТОРИЈУ

За сајт Српска историја говори стронгмен Милан Јовановић, бивши пауерлифтинг шампион и стронгмен такмичар. Писац и блогер.

Интервју води Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта СРПСКА ИСТОРИЈА

Бојанић: Поштовани Милане, реците нам укратко о вашој пауерлифтинг каријери, трофејима и чиме се тренутно бавите?

Јовановић: Уважени Ђорђе хвала Вам на овом задовљству које сте ми приуштили да дам интервју за Ваш сајт. Претпостављам да Вам је помало чудно да један снагатор са толико љубави и пажње према детаљима прича о историји.
Ја сам из спортске породице интелектуалаца. Био јако добар кошаркаш, завршио електронику и тек тада почео да се бавим спортовима снаге а то су и Powerlifting i Worlf Strongest man, одакле и вучем овај интересантан и сугестиван надимак. У поwерлифтингу сам био 4 пута првак света и не знам ни ја колико пута првак разних држава у којима смо живели.
Већ дуже време помажем људима да имају бољи квалитет живота, да науче шта их кочи од жељене форме и пуног здравља. Помажем људима да смршају и да уђу у форму. Двадесет први век је и то радим онлајн. Кога интересује шта га конкретно кочи да се приближи својој оптималној форми може да уради квиз на сајту milanstrongman.com

Бојанић: Ваш јутјуб канал ,,Као Стронгман“ прати скоро 30000 људи, бавите се кратким видео прилозима са одређеним темама. Из ових видео прилога види се да вас интересује и волите историју коју приказујете на занимљив начин. Задњи видео прилог који сте објавили је ,,Нишки Инцидент – скривана историја која је променила свет“, урадили сте и занимљиве видео прилоге о Милошу Савчићу, Николи Пашићу, Ђорђу Карађорђевићу, Милану Обреновићу. Да ли вам неко припрема текстове и коју литературу користите за припрему?

Јовановић: Драги ми је да сте поставили ово питање. Идеја канала “Као Стронгман” је да се покаже да није yоутубе платформа са забавом за децу и људе недодирнуте културом и науком, навучене на примитиван хумор и видео игрице, већ да је yоутубе, као релативно млада платформа у нашим крајевима, иницијално насељена медиокритетима као забављачима па делује да публика баш то тражи.
Са друге стране приметили смо да се публика полако са телевизије, као медија када су пројекције у заказано време, сели на yоутубе где људи бирају и садржај и време емитовања и том приликом кажњавају лош садржајем напуштањем “пројекције” а оно што је важно историјска прилика је дата публици да има интеракцију са креаторима садржаја.

Сад да одговорим зашто сам причам у првом лицу множине када причам о каналу и како смо дошли до теме за канал. Самном у тиму је Иван Радовановић, бивши тениски ас, мој најбољи пријатељ који годинама живи од видеопродукције коју испоручује за фирме из западне цивилизације које имају и западне буџете. Код нас је радио рекламе за банке, пиваре, .. али је углавном на страном тржишту. Његова је идеја да покренемо канал који ће имати квалитетан културноисторијски садржај а бити професионално снимљен, са врхунским звуком и светском монтажом.

Што се тиче избора тематике само смо “екранизовали” моја интересовања. Ја пуно путујем и велики сам колекционар књига… и по мало читам. 2-3 књиге недељно ми је нека мерка а у страственој сам љубавној вези са историјом. Она ме инспирише, надахњује, не да ми да заспим, … Дакле текстове пишем сам након темељних припрема. Рецимо за емисију о Пашићу сам буквално прочитао све што сам нашао да купим у распону од два месеца. Појединим апсолвентима историје није било право што сам себи узео за право да снимам о историји а поготово да описујем корупционашку црту личности код нас идеализованог Николе Пашића. На твитеру сам био дебело извређан но нико није имао конкретну замерку шта није тачно.

Историја на начин како се предаје у школи где се у први план истурају технички подаци (година, број војника, тачан назив места, …) је ужасно лоше представљена, поготово из аспекта ове нове, брзе генерације. Мој угао је прича, шири контекст, свакодневни вокабулар и наратив и то је пријемчиво мојој публици. Веома често коментаришу “па ја нисам знао да је историја оволико интересантна” и “што ми ти ниси предавао у школи”

Бојанић: Снимали сте видео прилоге у Марбељи, Мајорки, Барселони, Братислави, Истанбулу, Риму, Дубају. Снимали сте и у Албанији, како сте се тамо провели?

Јовановић: Кад се довољно дуго путује свуда срећеш исте људе. Локални српски наратив пун предрасуда о разним нацијама може да се сведе на “нисам био али их не волим” је будалаштина. У старо доба нису постојале две одвојене речи за путовање и учење. Путовања = учење. Заправо је путовање најрафиниранији вид културе. И сликарство, и музика, позориште, филм, … они те својим уметничким изразом носе негде. А путовањем будеш заиста тамо негде.
У овом цунамију муља који нас је затрпава на сваких пар година након 1980 (да након смрти Броза) који је јако лепо описао Слободан Јовановић описујући полуинтелектуалца као архитекту овога у чему смо сада а можда још боље Филип Давид “Простак верује да свет постоји само њега ради. Он нема недоумица, колебања, гриже савести, траума.” Из перспективе простака и полуинтелектуалаца нове културе и нови предели су претња. Временом само постао потпуно релаксиран где год да се налазим. Не судим никоме како васпитава децу и какве обичаје имају. Пре пар година јавио сам се преко видео позива средњем од тројице синова са Кипра. Он разгорачио очи и пита “па где си ти то”. Тек сам тада повезао да је он збуњен јер ја седим у египатској кафетерији најопуштеније као једини бели човек. Нит ме они нешто заглеђују нит ја њих.
Био сам неколико пута у Албанији и све је било врхунски. Клопа добра, пиво јефтино, људи меки, … Тирана је леп европски град који воли туристе.

Бојанић: Која је процедура и кораци док видео прилог не изађе на вашем yоутубе каналу?

Јовановић: Кад спремам путописну емисију, пре самог доласка имам апсолутну мапу важних локација са потпуним историјским, економским и културолошким контекстом. Као када се негде убацују специјалци па морају напамет да знају мапу. И сними око 2 сата материјала које Иван немилосрдно сече до 18 минута дужине. Више се и не секирам. Он је бос.
Историјске емисије спремам јако дуго. Углавном у паралели истражујем више ствари и кад нека тема “сазри” иде у продукцију. Од момента снимања до пуштања на канал прође пар дана.
Иако имамо опрему од више десетина хиљада евра трудимо се да све то не шљашти. Понекад ми смешно кад неко на каналу даје савете како са сликом, тоном, опремом, … Ивану који има “црни појас девети дан” у видео продукцији али боже мој. Кад имаш чекић све изгледа као наковањ, па тако yоутубе публика воли да да савет само зато што има тастатуру.
Оно на шта нисмо имуни су моји лапсуси. Колико год да се трудим ја немам капацитета да памтим имена, датуме, .. Па промашим катастрофално. Али то је саставни део канала.

Бојанић: Који нови видео прилог планирате да снимите, где налазите инспирацију и идеју?

Јовановић: Следеће шта истражујем је ситуација у којој је потписан тројни пакт. Кнез Павле, Драгиша Цветковић и Петар Карађорђевић други су у комунистичком наративу историје оцрњени. Нико нам не говори да је Павле био један јако суптилан тип, патриота, енглески ђак, … Да је Цветковић из Ниша доведен да решава распадање краљевине Југославије због хрватског сеценионизма. Нико не прича колико се пилот Карађорђевић жртвовао за домовину. У свему томе се стављам у ситуацију тих људи где Енглеска тражи све а не даје ништа а опасни трећи рајх у експанзији не тражи ништа а нуди све. Јако интересантно.
А можда ипак кренем и са раним двадесетим веком и Ђорђем Генчићем и Арсеном Карађорђевићем.
Инспирација нормално у књигама.

Бојанић: Бавите се и глумом?

Јовановић: Негативце у нашим филмовима су играли Бата Камени висок метар и шумска јагода, Ташји Начић и Бода Нинковић. И то је било у тим неким временима након “Отписаних”. Међутим свет се мења негативци су огромне конституције, упечатљиви, неретко ћелави, … Дакле ја. Шалим се мало.
Појавио сам се у 15-ак филмова и серија и јако сам поносан на то. Парада, Монтевидео, Сестре, …али и амерички Инкоминг и индијски Вивегам.
Као јавна личност из домена спорта, блогосфере, колумнистике, … постао сам уочљив режисерима и добацио до каријере. На снимању сам увек сконцентрисан, спреман, разумем радњу, знам текст али и разумем ритам радње да рецимо својим телом не заклоним пола екипе. Поносан сам јер се на снимању никада није понављала сцена због мене.

Бојанић: Бавите се и писањем?

Јовановић: Писање је моја велика љубав. Од микроблоговања на твитеру као веома брзог начина комуникације, преко блогова, некада на рахметли Б92 а сада на фејсбуку до књига. Написао сам и објавио 3 књиге које су јако лепо прихваћене од стране публике. “Стронгман” и “Амерички сан” описују живот породичног човека, снагатора у ноћном животу у Мајамију а “Да, Желим да смршам” је књига, практично упутство за људе који се муче са прекомерном тежином како да савладају принципе а након тога сами одаберу методу којом ће скинути килограме. Бирање метода без познавања принципа је нагађање.
Згодно је да не одговара сваки тренинг и свака исхрана сваком типу тела. На мом сајту milanstrongman.com постоји један феноменалан квиз након кога људи знају који су тип тела и који је тренинг онај прави за њих.

Бојанић: Како видите данашњу академску елиту?

Јовановић: Претпостављам да сте мислили на “оно што се данас назива академском елитом”… Улога га те интелектуалне елите је, врло упрошћено говорећи, мање мислећим људима појасни свет у коме живимо, потцрта вредности, укаже на погрешне ствари, осуди, похвали, … Ти људи морају да имају интегритет, да исто размишљају, исто причају са пријатељима, члановима породице као и у јавним наступима. Лекар не сме да повлађује лошим навикама пацијента који са повишеним притиском, шећером и јаким кашљем пије, једе калоричну храну, пуши, не креће се, већ мора јасно да му каже да ако тако настави шансе да дочека 65. рођендан не постоје. Без обзира што је тај пацијент његов добар пријатељ који ће бити љут јер губи свој друштвени живот тако и интелектуалци и академска елита морају да указују на добро и лоше и да дефинишу циљеве. Свега тога нема зарад корице хлеба, фотеље, запослења за шурњају, …
Академска елита дефинитивно није више елита већ део јако чудног система са “флексибилним системом вредности” где нема етичности.

Бојанић: Сада мало о историји, да ли се слажете да нам је југословенство уздрмало темељ нације?

Јовановић: Оно што Срби нису разумели а не разумеју ни данас на рационалан начин је да је Словенцима и Хрватима Југославија од почетка била само једна од станица ка независности док смо ми то сматрали коначном ствари. Сам процес разједињења у свакој својој фази је био изразито неповољан по нас јер нисмо имали концензус о српским интересима, нисмо имали стратегију, план, а веома често нисмо водили политику која може да има упориште у могућем. Ми смо типични Динарци који раде на мах, на храброст, на силу, …. Величамо храброст а не мудрост. Ретко кад имамо стратегију и тактику. Ломимо преко колена уместо као мудри народи да се 100, 200 па и више година у континуитету бавимо сопственом агендом.

Бојанић: Како решити данашњи проблем Космета, где је црвена линија преко које не смемо?

Јовановић: Одговор на то питање сасвим сигурно не можете да чујете од мене. То је тема која изазива поделе у нашем друштву и ја сам себе поштедео потребе да имам став за јавност.

Бојанић: За крај, шта би рекли нашим читаоцима?

Јовановић: Последњих деценија школски систем је урушен а са њим и начин како се учи и предаје историја по образовним институцијама. Генерације младих и не тако младих људи верују да је историја нешто незанимљиво, досадно, непотребно, … А ми барем знамо да то није тако. Историја је врцава, лепа, интересантна а пре свега битна за разумевање света и доба у коме живимо. Јако је битно да историју представимо “публици” на начин да они могу да је заволе и да не буде таксативно година та и та, ти и ти људи, ти и ти проблеми те и те локације. Историју треба презентовати кроз наратив који је пријемчив генерацијама које слабије читају књиге и чија је пажња слаба а моћ концетрисања упитна. Дакле заинтересовати их, испричати им причу, нежно потцртати контекст дешавања и дати им таман онолико да се заинтересују да траже још а не да беже од историје.

Интервју водио Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта СРПСКА ИСТОРИЈА

Back to top button
Close
Close