Мића Петровић: Жеља ми је да учиним све што могу да очувамо и забележимо српску историју кроз песму као музички додатак писаној историји

Интервју за сајт Српска историја водио Бранко Димески

“Спрем’те се, спрем’те Дражинци, српскога Краља војници“.

„Жеља ми је да учиним све што могу да очувамо и забележимо српску историју кроз песму као музички додатак писаној историји”

„Драги читаоци,

на почетку вам морам дати на знање да сам провео цео свој живот у Канади. Од детињства сам похађао канадске школе до факултета, а српски језик сам научио по слуху од преживелих послератних, претежно нешколованих српских емиграната из свих крајева Краљевине Југославије.”

(Милан Мића Петровић)

– Одрастали сте у породици у којој се неговала српска традиција. У детињству прве родољубиве песме које сте научили биле су „Марширала Краља Петра гарда ”, „Српска ми труба затруби”, „У ранама на бојишту ” и „Боже правде ”.

Прво требамо се подсетити да у оно време становништво није имало радио у кући, нити икакав начин да чује вести, те смо знали само оне песме које су се преносиле од колена на колено и те певали. Шест година после рата кад сам почео да свирам хармонику, наведене родољубиве песме су ми моји шапутали на уво и тако сам их научио.

-Након Другог светског рата комунисти су убили двоје чланова Ваше породице. Колко је било тешко живети и опстати на својим огњиштима?

Да, тај комунистички злочин нам је остао урезан у нашем бићу и нажалост не можемо да га уклонимо.

Мој деда, очев отац, је био службеник Kраљевине Југославије као председник општине. Пред завршетак рата, била је недеља, сунчан летњи дан, при завршетку ручка, преко капије су неколико људи позвали деду да изађе на улицу да поразговарају са њим. Сви до једног су били из нашег села. Деда је изашао испред капије и један из групице је опалио пиштољ деди у главу.

Те јесени општина је позвала очеву мајку, моју бабу, да иде у општину на разговоре. Тамо су је држали затворену у подрум, “испитивали” и млатили штаповима да је јадна сва натекла од батина. После тог дана и ноћи од непрекидног батинања бабино тело је ужасно натекло. “Испитивачи“ су јој ножевима секли отекотине и сипали со на живе ране. У подруму су је држали и тај други дан када су пред вече позвали сина да дође са сеоским колима да однесе мајку кући да умре. Деду и бабу нова сеоска управа није дозволила да се сахране на гробљу те су сахрањени у шинтерници. Није било начина да се ико пита зашто су деда и баба убијени. Оно штa су преживели, осећали, размишљали и тражили утеху није било прилике да се обрате било коме. После убиства живот нас је одвојио од свега што се збивало у селу. Осим два пријатеља и заплашене родбине, сви остали су избегавали да нас посећују и разговарају са нама. У кући се ноћу и дању стрепило да ли ће још неко од одраслих бити позван у општину “на разговоре’’.  Морало се ићи на бунар по воду, ићи на пијац, у радњу, на њиву да се обрађује и све што је било део сеоског живота. Касније, отац и стриц су добили позив за војску, у кући смо остали само мама и ја. Све је стало. Нисмо имали много да једемо те се мајка досетила да припитоми зечеве и голубове и са њима да се прехранимо. Њих није било тешко хранити. Само им је било потребно место где ће да се легу и множе. То смо имали.

При крају војног рока, добар му пријатељ је рекао мом оцу да напусти село, јер ће убити и њега и брата. Даље је дуга и веома замршена прича. Ипак, на њихову срећу отац и стриц су поред свих ондашњих организованих препрека: од доушника до масовне удбе, до кретања кроз непознате крајеве Словеније и Аустрије, евентуално стигли до Канаде. У Канади отац и стриц без енглеског језика, школе и заната су се распитивали за посао. Чули су да има добро плаћених послова далеко од градова и становништва где су отишли и добили посао у руднику уранијума. Тамо су зарађивали девет пута више од радника по градовима али посао је био веома опасан за здравље, нарочито плућа и сигурност на раду.

За мајку и мене је било тешко опстати, јер сва кумуникација са оцем је била само путем писма. У селу у пошти су нам сва послата и примљена писма отварана, док је сваке ноћи преко пута наше куће дежурни седео на пањ, пушио и посматрао нашу кућу. Добронамерна особа нас је посаветовала да и ми морамо напустити село и отићи далеко од сеоске општине и среза, у место где нас нико не познаје. Преселили смо се у Београд. Те године је отац добио добру везу и успео да нас преведе у Канаду.

-На какав пријем Срба староседелаца сте наишли после Вашег доласка у Канаду?

У Канади, после годину дана у рударском месту дошли смо у Торонто. Торонто је постао наше право спасење! Дошли смо на богослужење које се одржавало у српској цркви Св. Сава у Торонту. После службе у згради одмах поред цркве остали смо на ручку који је био приређен у сали за пријеме и за све остале српске друштвене потребе. На нашу велику срећу, срели смо три особе из нашег села који су напустили село после дединог и бабиног убиства. Одмах смо се осећали пријатније, у познатом друштву, међу својим најмилијима. Изненадили смо се да видимо свештеника који је служио у цркви у Торонту а који је био наш парох у селу. Свештеник је напустио село пред сам улазак Црвене армије у Југославију. Свештеник је венчао моје родитеље и мене крстио. Свештеник је питао кад смо дошли, отац рече данас. Тад је свештеник питао где ће те живети, отац рече да тражимо стан. На то му свештеник рече: „Можете код нас, имамо кућу и места и за вас.” Код свештеника и његове породице смо живели две и по године, па смо се преселили у нашу прву кућу у Канади.

Што се тиче староседелаца тј. оних који су дошли у Канаду пре и после Првог светског рата, премда су сви били без школе и енглеског језика, у оно време у Канади била је потребна радна снага, те је било посла за свакога ко је хтео да ради. Сећам се да су ђаци ишли у школу до своје 16-те године и прекидали даље школовање да би радили. Староседеоци у Торонту су били у својим одмаклим годинама, имали су своју децу коју смо ми затекли да су од прилике 10 до 30 година старости. Млађа генерација па и старији, зависи кад су емигрирали, су били ограничени са српским језиком али смо се споразумевали. Староседеоци – родитељи и деца су били пријатни, скромни и учествовали у свим друштвеним збивањима, као и организовању свега што је потребно око слава, учествовали у хору, фолклору, свирање у тамбурашком оркестру, спорту, недељна школа за српски језик, итд.

Тих година староседеоци су били вични да примају нов прилив емиграната. Овог пута су долазили искључиво преживели равногорци/четници. Тешко је рећи колико је било нових емиграната јер у свом попису Канада није примљене раздвајала у етничке групе, већ у нашем случају све емигранте је убрајала у Аустроугаре, или после 1918. сви примљени емигранти су били заведени као Југословени. Тек 1971.  у канадском попису пише да Канада има 6,975 Срба и 67,295 Југословена, док Онтарио има 5,475 Срба и 41,440 Југословена.

По канадским градовима преживели борци су се придружили у већ постојеће српске заједнице, јер су заједнице у неком смислу биле природан наставак традиционалног друштвеног живота из времена Краљевине Југославије. По нашим заједницама смо се нашли и сродили Срби из свих крајева наше отаџбине. Настала су нова пријатељства, кумства, бракови и нови нараштаји. Како су послератни емигранти напредовали и нашли себе у Канади, тако су се постепено стварале нове организације као четнички одбори, удружења бораца, Коло српских сестара, Братска помоћ, штампање српских новина, позоришта и постављање српских радио програма на канадске радио станице. Иако су сви емигранти, не само Срби, радили најтеже послове за мале паре, Срби су одвајали од уста, давали прилоге и зидали нове цркве и куповали комотна зашумљена имања за уранке и прославе. С обзиром да су старији староседеоци били на измаку, њихова деца и преживели равногци/четници су преузели сва збивања по нашим заједницама и све заједнице су сарађивале једна са другим, бујале, имале заједничка збивања и напредовале. Не знам да је канадска власт икада зауставила или саслушавала било кога осим оне због неког кривичног дела. Сви грађани Канаде живе у миру, док се придржавају закона и постављених правила и док на време плаћају свој порез. Живот за Србе у Канади, Америци и Аустралији је постао прави Божји дар.

– Ваше прве снимљене песме посветили сте ђенералу Драгољубу Дражи Михаиловићу, Равној Гори и српским родољубима који су се борили за Краља и Отаџбину, и клицали „Слобода или Смрт! ”

У оно време за емигранте услови за снимања су били веома ограничени. Ипак, у Чикагу су снимане равногорске/четничке народне песме у обради. У обради, у смислу да нигде није постојала забележена свеска са равногорским/четничким народним песмама из рата. Обично се у народу ту и тамо чуо део песме по сећању а музичари би додали у теми песме да текст звучи као оригинална песма. Овде, по причи у народу, средином 50-тих година  је организација српских четника из Чикага организовала снимање четничких песама. Организација је нудила тржиште, а музичари да сниме песме. У оно време снимци су рађени на ломљивим плочама са 78 обртаја на минут и са трајањем од по три минута по страни. Касније је индустрија  плоча прешла на плоче од црног лака, “лонг плеј “ плоче од 33 1/3 обртаја са 15 минута звука на једну страну плоче. Лонг плеј плоче су биле дуготрајније и са чистијим звуком. Све ово наводим да бих рекао да је касније четничка организација пребацила песме са ломљивих плоча на “лонг плеј“ албуме, тако да ти нови албуми су могли да имају збирку песама на једној плочи. Плоче нису могле да се купе у радњи, те их је четничка организација продавала по одборима. Број плоча на тржишту је био веома ограничен да многи нису могли да их купе. Ипак четничке песме су пуштане на српске радио програме тако да су сви могли да их слушају.

Да одговорим на питање. Ја сам каткад свирао на четничким скуповима још од 1960. као солиста и певао равногорске песме које сам чуо на радију. Неку годину касније сам отишао на универзитет да студирам музичку теорију и композицију и вратио се 1969. При повратку, поред дневног посла често сам наступао по нашим забавама као солиста. Већина тадашњих музичких група су биле тамбурице, а тамбураши су већ били у одмаклим годинама. Тако сам 1971. организовао свој оркестар са момцима из наше заједнице јер искусни музичари из Југославије нису смели да улазе у наше заједнице да не би били малтретирани и затварани при повратку у Југославију.  Момцима сам помагао у учењу свирања потребних нам инструмената и почели да свирамо по нашим заједницама широм Онтарија. Током 37 година мог свирања са мојим оркестром, музичари у оркестру би се мењали, али сви момци су ми увек били одани у очувању српске заједнице у којој су одрасли, поред тога имали су огромно поштовање према преживелим равногорцима. Одмах смо имали успеха, јер су послератни емигранти више волели музички ансамбл са хармоником.

Да померим ову причу пет година унапред. У  лето 1976. слушамо ја и жена српску радио емисију „Равна Гора“, где је пеживели равногорац поручио четничку песму „Спрем’те се четници“ саборцу у болници. Жена ме је питала зашто звук плоче звучи тако очајно. Ја сам јој објаснио да је пуштена оригинална плоча од 78 обртаја и да су те плоче имале ”изгребани” звук и кад су биле нове. Сада, после 20-так година коришћења, те плоче су се излизале а друге нису могле да се купе јер нико их више не снима. Жена после пар минута размишљања рече: „А зашто их ти не снимаш кад народ толико воли твоја извођења? “

На следећој забави где смо свирали бацио сам поглед на преживеле равногорце. То су сада били људи седе косе. Просто  су ми удариле сузе јер сам се сетио жениних речи и схватио да, ако ја не снимим равногорске песме нико други неће, јер нема ко. После те игранке почео сам да обилазим моје омиљене бивше четнике који су волели песму и запевали бисмо у свакој згодној прилици. Питао сам их да ли имају целе четничке песме из рата. Објаснио сам им мој план за снимање песама, тј. са бројнијим оркестром и гласовима у позадини, баш онако како они певају. Треба имати у виду да сам ја одрастао међу тим дивовима, учествовао на свим четничким скуповима и имам неограничену подршку од тих људи. Имали су поверење у мене да ја нећу злоупотребити четничке песме. На моју срећу, неколико њих су знали четничке песме онако како су их они певали за време рата и откуцали ми текстове. Године 1978. сам издао свој први албум „Цветала ми липа и топола“ са шест песама из 50-тих година, како би их обновио и шест, до тада неснимљених. Дао сам рекламу у српским новинама у Канади и Америци и албум је одмах доживео велики успех и потражњу, од Европе, Канаде и Америке па до Аустралије. На моју велику срећу, одједном сам почео да добијам равногорске/четничке народне песме из рата и то из свих крајева отпора. До данас снимили смо 120 четничких песама. Скоро све су народне из рата. Осим ових 120 песама које смо снимили у Торонту, ни једна једина додатна равногорска народна песма из рата није пронађена и снимљена у Србији. У Јусгославији нико није смео да изусти реч „равногорац“, нити „четник“, а камоли да се шета по брдима и долинама, по селима и градовима на простору целе Југославије и да се распитује ко се сећа четничких песама из рата.

-У Вашем богатом музичком стваралаштву посветили сте велики број песама славним јунацима из Јужне Србије.

При завршетку албума „Седамдесетогодишњица Равне Горе“  октобра 2011, драги ми сарадник из Београда, богослов Гаврило Грбан и ја смо разговарали о следећем пројекту.  Гаврило у размишљању пита да ли је могуће да урадим нешто за стогодишњицу Јужне Србије. У прелиставању фотокопиране свеске равногорских песама из рата које су мучно и случајно пронађене у Србији, а које су ми послали сарадници, млади историчари, једна од песама ми је привукла пажњу. У песми “Спрем’те се, спрем’те“, текст песме почиње: “Спрем’те се, спрем’те Дражинци, српскога Краља војници“. На крају песме пише: „Пева се на глас: „Српска ми труба затруби“. Тад смо брат Гаврило и ја потражили оригиналну верзију песме, ону из 1907, уједно да видимо да ли постоје записи песама из Јужне Србије. Ја имам доказ да су забележене комитске и српске родољубиве песме, потиснуте одмах после стварања К. Југославије. У књизи нотних записа са текстовима, штампаној 1928. године, чак и у химни „Боже правде“, Срби су избачени. На крају химне пише:  „Александра Боже храни, моли ти се сав наш род“, дакле нема: „Српског Краља Боже храни, моли ти се српски род“. Речено ми је да је то учињено да се мањине у К. Југославији не би осећале изостављене. Наравно, после постављања комунистичке Југославије апсолутно је све национално конфисковано и уништено, док је на тлу Јужне Србије у новоствореној републици све српско било уништено: и народ и записи о Србима и српска историјска знамења.

Почео сам да пишем познате ми комитске песме. Набројао сам пет таквих. Било ми је важно да нађемо оригиналне текстове из неке свеске, или књиге оног доба. Неколико дана касније брат Гаврило ми је послао више комитских песама које је он пронашао у календару „Вардар“, штампан 1900-1914. Са тим оригиналним текстовима на дијалекту ондашњих Срба  је био повод да издам албум од 14 песама под називом „Стогодишњица ослобођења Старе Србије и Маћедоније (1912-2012)“. Албум је рађен искључиво у Торонту. Користио сам инструменталисте који су пришли да помогну, али само под условом да се њихова имена не дају јавности.

Даљи рад на комитским песмама је био немогућ. Нисам више имао песама, а ни стручњака који су упознати са историјом Јужне Србије. Од јединствене и неизмерљиве помоћи ми је био ПОГЛЕДИ форум, где ме је књижевник Милослав Самарџић представио српском свету са насловом „Мића Петровић одговара на ваша питања“. Ту сам упознао заинтересоване за мој рад, искрене и енергичне младе историчаре који су ми давали савете и проналазили текстове комитских песама. Нису они трагали искључиво за комитским песмама, али су, док су радили на својим истраживања, имали на уму да обрате пажњу на комитске песме.

Следећа препрека ми је била изговор текстова. Пошто смо сви са простора Србије, нико није знао, нити зна како су старије генерације Јужне Србије говориле и да ли су текстови које имамо аутентични. Док сам ја проучавао разне старе снимке у смислу инструмената, аранжмана и начин извођења, одједном ми је благи Бог послао праву особу која одлично познаје старе дијалекте јужних Срба. Јавио ми се у овом послу нeзаменљиви Драган Илић који је баш из војводе Мицковог Пореча. Рекао ми је да је вољан да помогне колико год је то у његовој  могућности. Између осталог, рекао ми је да му је одлично познат говор Јужних Срба 19. и раног 20. века. У задњих десет година снимили смо 40 комитских песма. Ја поуздано могу рећи да, без помоћи брата Драгана Илића, задњих 26 комитских народних песама не би никада угледале светлост дана.

Задња препрека у овом пројекту је била са старим народним инструментима. У Торонту нема особе која свира јужну тамбуру, тапан, зурлу, кавал или гајде. Док сам претраживао и анализирао снимке старих инструмената на Јутјубу, на моју срећу, наишао сам на момке који свирају такве инструменте. Пришао сам им и објаснио да је наш рад за историју Срба и слободно скидање свих песама и да сви радимо добровољно. На моју срећу и срећу оних који воле нашу историју и народну музику, неколико њих су пристали да учествују: неки анонимно а неки уз дозволу да им се наведе име. Сарађивали смо на следећи начин: ја створим себи задовољавајући аранжман, пошаљем музичарима снимак за њихов инструмент, они науче послато, сниме и пошаљу ми у mp3 формату. Овде у Торонту наштимујем њихове снимке, синхронизујем их и поставим на звучне канале које обрађујем да добијем снимак убедљивог ансамбла. Тада све гласове или вокале снимамо овде у Торонту.

-Пре више од четири деценије снимили сте албум „Песмом кроз Српску Историју“.

При крају 1978. приметио сам да ми је јако сметало што не постоји савремени студијски снимак српске химне „Боже правде“. Пошто све албуме радим по темама, размишљао сам у којој групи песама припада српска химна. Евентуално сам схватио да тема мора бити песмом кроз српску историју. Тада сам потражио песме које би повезале Први српски устанак под Карађорђем до Другог светског рата. По мојим књигама нотних записа нашао сам све што ми треба, почевши од песме „Хајдук Вељко“ која представља Први устанак, па до песме „У пролећно јутро“, песма компонована у немачком логору на почетку Дргугог светског рата.

Поред обилног и веома одговорног дневног посла, учествовања по нашим заједницама и проведеног времена са младом ми породицом, аранжмане сам радио повремено и требало ми је две године да их завршим. За извођење химне питао сам пар мојих омиљених равногораца како да снимим српску химну. Они су се сложили и одговорили да не журим пошто химна мора бити величанствена јер је и химна и молитва.

Замишљајући моје аражмане сам схватио да химна и још неке од песама морају бити снимљене са смањеним синфонијским оркестром. Распитао сам се како да дођем до такве групе музичара и наравно колико пара ми је потребно за музичаре и студио. Музичаре сам прикупио, а паре сам потражио од Онтаријске владе – Фонд за просвету. Лепо и детаљно сам им описао у коју сврху ми је потребна финансијска помоћ. На моје изненађење, убрзо сам добио одговор да могу да добијем потребан ми новац, под условом да испуним њихов формулар и добијем тражене потписе од представника наше заједнице у Торонту који гарантују да ја нећу злоупотребити тај новац. Формуларе сам испунио и са објашњењем, потражио потписе од председнице Кола српских сестара, председника Четничког одбора у Торонту и свештеника у цркви Ст. Арханђела Михаило. Тражен новац сам добио, изнајмио студио, позвао музичаре, а за добијен новац смо могли да снимамо само три сата. У музичкој индустрији неки стандард је да се албуми раде по пет-шест месеци а не три сата. Све је снимљено само једном. Наравно, увек се може боље али завршен албум има ону чар да је све снимљено уживо без дотеривања. Завршени албум и признанице за потрошен новац сам послао Министарству за просвету, а албуме сам послао библиотекама у Торонту које ми је Министарство предложило и драгим мојим потписницима.

-Имали сте прилику да посетите Краљевски двор у Београду, где сте одржали концерт. Какве је емоције у Вама изазвао овај догађај?

Још једна од мојих активности у Торонту је да сам учествовао и радио са фолклорним групама још од 1960. Био сам корепетитор, аранжер за оркестре и подучавао играче певању. Од 1995. до 2011. фолклорно друштво са којим сам радио је бројало преко 400 чланова. Наши наступи су били врхунски јер су играчи моћно певали, баш онако како се пева у пределима који су представљени у кореографијама. Године 2002. смо са фолклорном групом и оркестром из Торонта имали турнеју кроз Србију где смо учествовали на фолклорним фестивалима. Матица Србије нам је била домаћин и организатор турнеје. Све је било првокласно али једна дестинација нам је вечно остала у сећању, јер је била врхунац нашег гостовања. При крају турнеје примљени смо да будемо гости Краљевог двора. Стигли смо око подне, принц Александар и принцеза Катерина су нас дочекали, где смо се сви заједно сликали пред двором. У предњој сали Принц је описао историју двора, обишли смо делове двора и сликали се поред значајних слика. Пресвукли смо се и дали концерт за Принца и Принцезу. После наше прве кореографије Принц нас је прекинуо и рекао да смо ванредни и да би желео да нас представи светским дипломатама. Упутио нас је у дворску башту где смо пар сати шетали опуштено и били послужени незаборавним домаћим колачима и разноврсним пићем. Када су бројне дипломате стигле а пошто је једна од дипломата била канађанка, уз оркестар ја сам отворио програм са певањем српске и канадске химне док cmo y програму извели једну кореографију канадских игара из средине 19. века коју нам је поставио чувени канадски кореограф. Све је било првокласно изведено од  стране нас, а раздрагана дипломатија је аплаудирала и гласно нам давала овације.

-Снимили сте 14-15 музичких албума. Да ли радите на новом музичком пројекту?

Мој рад са комитским песмама је при крају. Рад на њима је био веома напоран – ипак, за десет година успели смо да снимимо 40 песама. Имам нотиране родољубиве песме из половине 19. Века, али не знам како се изводе и које инструменте да користим. Поред тога имам још много неснимљених равногорских песама забележене по разним билтенима из рата. Боље речено, имам посла за живота, или само док ми благи Бог пружа моћ да снимам. Боже дај!

-По Вашем мишљењу, колико је однос матице и дијаспоре важан?

Ја живим у Канади близу седам деценија. Веома успешно сам радио цео свој радни век на уздизању, очувању и промовисању канадске културе. Међутим у души ми је остала жеља да учиним све што могу да очувамо и забележимо српску историју кроз песму као музички додатак писаној историји. Невероватно ми је важан однос са матицом јер ми је матица са једне стране мајка мог убеђења и бића. Сарадња са матицом је омогућила да се окупимо око оваквог пројекта и пружимо част јунацима који су за живота остали верни вери и традицији у којој су рођени.

Интервју за сајт Српска историја водио Бранко Димески

Српска историја